Čitajte pisca kao knjigu: Ejmor Touls

„Supruga mi je za dvadesetogodišnjicu braka poklonila prvo izdanje ’Rata i mira’ na engleskom jeziku iz 1886. godine“, poručuje pisac Ejmor Touls, i dodaje: „drago mi je što se odlučila za prevod, jer ne govorim ni reč ruskog.“ Saznajte koja su to još dela obeležila život i stvaralaštvo ovog bostonskog pisca, u razgovoru od prošle godine.

Koje knjige vam trenutno stoje pored kreveta?

Već šesnaest godina čitam knjige zajedno sa troje prijatelja. Jednom mesečno se sastajemo u našem omiljenom restoranu u Njujorku kako bismo razgovarali o onome što smo pročitali. Okupljamo se za stolom u sedam uveče i ostajemo sve do zatvaranja. Prilikom izbora naslova obično se držimo neke teme. Jednog proleća smo se, primera radi, dogovorili da tema bude „Nedaće supruga iz 19. veka“, a zatim smo čitali „Portret jedne dame“ Henrija Džejmsa, Floberovu „Gospođu Bovari“ i „Midlmarč“ Džordž Eliot. Ponekad čitamo dela jednog pisca hronološkim redom. U narednom periodu ćemo se posvetiti opusu australijskog nobelovca Patrika Vajta, tako da sada pored kreveta držim njegov roman The Tree of Man.

Koja je poslednja dobra knjiga koju ste pročitali?

Početkom ove godine zamoljen sam da napišem predgovor za predstojeće Pingvinovo izdanje Hemingvejevog prvog romana „Sunce se ponovo rađa“. Odlučio sam da ponovo pročitam tu knjigu i zaista sam uživao. Hemingvej je počeo da je piše na svoj 26. rođendan, pre skoro stotinu godina. U to vreme je još uvek bio u braku sa prvom od svoje četiri supruge. Po zanimanju je još uvek bio izveštač iz Pariza. Tada još uvek nije odlazio na lovačke ekspedicije u Afriku. Njegovo lice se još uvek nije pojavljivalo na naslovnicama magazina Lajf. Još uvek nije na plećima nosio teret slave, bogatstva i priznanja. Onome ko danas otvori „Sunce se ponovo rađa“ pruža se prilika da ostavi po strani sve ono što misli da zna o Hemingveju kao čoveku i piscu, ili ono što misli da zna o njegovom stilu, i da čita knjigu kao da je tek objavljena.

Može li dobra knjiga biti loše napisana? Postoje li neki drugi kriterijumi koji bi mogli biti presudni?

Umeće pisanja čini sve druge elemente interesantnim. I temu, i likove, i poruku. Loše napisana knjiga je, po mom mišljenju, loša knjiga.

Opišite svoje idealno čitalačko iskustvo (kada, gde, šta, kako).

Na drugoj godini studija, početkom osamdesetih, imao sam tu sreću da pohađam seminar na kome je gostujući predavač bio modernista po imenu Volter Ebiš. Jednog dana nam je na predavanju podelio spisak od oko stotinu svojih omiljenih romana. Na njemu se nalazio čitav niz autora za koje do tada nikada nisam čuo, uključujući Donalda Bartelma, Itala Kalvina, Hulia Kortasara, Žana Ženea, Elizabet Hardvik, Knuta Hamsuna, Milana Kunderu, Grejs Pejli i Alena Rob-Grijea. Posle izvesnog vremena odlučio sam da u knjižarama potražim sve te naslove. Čitao sam ih tokom letnjih raspusta, izolovan na tremu porodične vikendice. Danima nisam vadio nos iz knjige. To iskustvo je u velikoj meri uticalo na mene kao umetnika.

Koja je vaša omiljena knjiga za koju niko drugi nije čuo?

„Cigarete“ Harija Metjuza. Hari je bio jedini član eksperimentalne književne grupe Ulipo rođen u Sjedinjenim Državama. Često je govorio o rušenju konvencija i zbog toga je njegov opus pomalo neujednačen, ali „Cigarete“ su zaista odlično napisan, inovativan i iznad svega zabavan roman o životu u Njujorku sredinom 20. veka.

Koga od savremenih pisaca najviše cenite?

Divim se mnogim savremenim piscima, ali En Pačet je neko koga cenim ne samo kao pisca već i kao aktivistkinju, lepšu polovinu divnog bračnog para, elegantnog mislioca i velikodušnu ženu sa sjajnim smislom za humor.

Šta čitate kad radite na nekoj knjizi? I kakvu literaturu izbegavate kada pišete?

Pre nego što se posvetim novom projektu obično pročitam nekoliko romana koji su napisani – ili čija se radnja odigrava – u periodu o kome planiram da pišem. Radnja mog najnovijeg romana odigrava se u junu 1954. godine i zato sam se pripremao čitajući knjige objavljene sredinom pedesetih: „Idi i reci to na gori“ Džejmsa Boldvina (1953), „Dugo opraštanje“ Rejmonda Čendlera (1953), „Teško je naći dobrog čoveka“ Flaneri O’Konor (1955) i „Čovek u sivom flanelskom odelu“ Slouna Vilsona (1955). Zahvaljujući njima stekao sam bolju predstavu o tom razdoblju američke istorije.

Čitate li popularnu literaturu? Postoji li neki žanr u kome potajno uživate?

Preko leta obično čitam detektivske romane i trilere. Tokom poslednjih nekoliko godina pročitao sam sve romane Rosa Mekdonalda o Luu Arčeru, sve Le Kareove romane o Džordžu Smajliju i sve romane o Parkeru Ričarda Starka – svi su sjajni. Sada su na redu knjige o detektivu Hariju Bošu Majkla Konelija.

Pravite li razliku između „komercijalne“ i „ozbiljne“ književnosti?

Ne baš. Meni je najvažnije da li je knjiga dobro napisana. Ako pogledamo knjige koje su preživele više od pola veka, one su obično dobro napisane, zanimljive i višeslojne, i uopšte nema veze da li su u nekom trenutku bile klasifikovane kao komercijalne ili ozbiljne.

Kako organizujete svoje knjige?

Omiljene knjige su mi uvek pri ruci.

Koji naslov iz vaše kućne biblioteke bi iznenadio naše čitaoce?

Na policama u radnoj sobi, pored knjiga, držim i nekoliko DVD setova svojih omiljenih serija. „Zvezdane staze“ mi prve padaju na pamet. Mislim da nije potrebno da objašnjavam.

Koja je najbolja knjiga koju ste dobili na poklon?

Supruga mi je za dvadesetogodišnjicu braka poklonila prvo izdanje „Rata i mira“ na engleskom jeziku iz 1886. godine. Drago mi je što se odlučila za prevod, jer ne govorim ni reč ruskog.

Koja je poslednja knjiga koju ste preporučili nekom članu porodice?

Kada je moj sin imao deset godina, vodio sam ga u razgledanje Londona. Na kraju se ispostavilo da mu se najviše svideo bunker u kome je za vreme rata bio smešten Čerčilov štab. Prošle godine, kada je napunio osamnaest godina, zajedno smo uživali u knjizi „Dani slave i očaja“ Erika Larsona, koja opisuje Čerčilovu prvu godinu na čelu vlade i napad nacističke Nemačke na Veliku Britaniju.

Kakav ste čitalac bili kao dete? Koje dečje knjige i pisci su na vas ostavili najjači utisak?

U čitanju sam počeo da uživam tek kada sam otkrio serijal Hardijevi dečaci. Naša porodica nije često izlazila u restorane, niti putovala, ali moj otac nikad nije štedeo na knjigama za nas, decu. Tog leta, kada sam se zaljubio u detektivske romane o braći Hardi, provodio sam dane čitajući ih od korice do korice, a čim bih završio jednu knjigu, terao sam oca da ode u knjižaru i kupi mi sledeću. Nekoliko godina kasnije prešao sam na Reja Bredberija. A zatim na Tolkina. I tako dalje.

Koga biste odabrali da napiše vašu životnu priču?

Ne vidim zašto bi iko pisao o mom životu, ali ako bih baš morao da biram, bio bi to neko poput Gabrijela Garsije Markesa ili Franca Kafke. Neko ko bi napisao priču iz koje bi samo retki mogli da zaključe da se tu zapravo radi o meni.

Organizujete večeru za pisce. Koja tri pisca, živa ili mrtva, biste pozvali?

Emili Dikinson, Hermana Melvila i Boba Dilana. Bila bi to ili najzanimljivija večera u mom životu ili bi za stolom sve vreme vladala neprijatna tišina. A možda i jedno i drugo.

Autor: Rebeka Klark
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: © David Jacobs