U starom Egiptu smrt nije imala toliko milosti da čoveku prekrati muke. I zagrobni život je bio prepun opasnosti, a mrtvi su morali da prođu nešto poput duhovnog poligona da bi stigli do Rostaua, slavnog carstva Ozirisa, boga smrti.
Postojala su barem dva puta do Rostaua: jedan kopneni, a drugi pomorski. Oba su bila toliko naporna da su zahtevala vodič, prikladno nazvan „Knjiga dva puta“. Ova detaljna mapa staroegipatskog podzemlja je možda prva ilustrovana „knjiga“ u istoriji. Sada su arheolozi otkopali njen 4.000 godina star primerak – potencijalno najstariju verziju ikada pronađenu.
Ovo otkriće istoriju drevne književnosti vraća kroz vreme, naglašavajući kako su posvećeno i uglađeno ovi ljudi odgonetali sopstvenu smrtnost.
„Stari Egipćani su bili opsednuti životom u svakom obliku“, kaže Rita Lukareli, egipatski kustos na Berkliju. „Smrt je za njih predstavljala novi život.“
Najnoviji (tehnički najstariji) primerak „Knjige dva puta“ ubraja se među dvadesetak drugih za koje savremeni arheolozi znaju. Oborila je prethodni rekord za oko 40 godina. Tekst je otkriven 2012. godine tokom iskopavanja grobnice u egipatskom selu Dajr al-Barša, u sarkofagu koji je promakao i pljačkašima grobova i ranijim generacijama arheologa.
Za razliku od savremenih uvezanih knjiga, drevni tekst nije u komadu, već su njegovi odlomci ispisani sa unutrašnje strane samog sarkofaga, i tako očuvani na dve trule ploče od kedrovine izrezbarene slikama i hijeroglifima. Natpisi jasno citiraju „Knjigu dva puta“, a ostali artefakti u grobu datiraju iz vremena vladavine faraona Mentuhotepa II, koji je vladao do 2010. g. p. n. e.
Ovi „tekstovi iz sarkofaga“ bili su lako dostupni sahranjenima i trebalo je da im pomognu da se „smeste u svetu bogova“, navodi Harko Vilems, egiptolog sa belgijskog univerziteta Luven. Ovaj sarkofag je pripadao ženi visokog staleža koja se zvala Ank, iako je u instrukcijama za podzemlje, njenom konačnom počivalištu, oslovljena u muškom rodu.
„Zanimljivo je što je čitava ideja opstanka u podzemnom svetu prilagođena muškarcima“, kaže Vilems.
„U drevnom Egiptu preporod se najviše povezivao sa muškim bogovima; preminule žene su, dakle, morale da usvoje mušku zamenicu kako bi više ličile na samog Ozirisa“, objašnjava Kara Kuni, stručnjak za egipatsku umetnost i arhitekturu na univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu.
Međutim, ova „Knjiga dva puta“ ipak pokazuje neke znake personalizacije. Tekst nagoveštava da će njeno zagrobno putovanje verovatno rano ometi vatreni krug. Kasnije se može suočiti sa demonima, duhovima, pa čak i zemaljskim nepogodama, poput vatre. Jedina zaštita od ovih nedaća su bile čini koje je sama preminula Ank morala da upotrebi. Na sreću, prateći tekst nudi detaljne instrukcije o ovim bajalicama.
„Mape“, u ovoj i drugim knjigama, prošarane su krivudavim linijama i zlokobnim likovima – simbolima koje je teško protumačiti u današnje vreme. Neki istraživači misle da prikazi potiču iz ovozemaljskog, a ne iz zagrobnog života, da su to rituali čija je svrha da preminula božanstva ili ljude vrate iz mrtvih. U svakom slučaju, tekst simbolizuje preporod, bilo na ovom ili onom svetu.
Upravo su zbog toga odlomci iz „Knjige dva puta“ uobičajeni u egipatskim grobnicama. „Najstariji“ primerak možda već ima konkurenciju. Postoje informacije da je verziju u formi kožnog svitka otkrio egiptolog Vel Šerbini, koji tek mora da obelodani svoj pronalazak. Kakvo god da je otkriće u pitanju, arheolozi će se otimati da saznaju o čemu se radi – u to nema sumnje.
Autor: Ketrin Dž. Vu
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Đorđe Radusin