Ceo vek se dičimo lošim istorijskim primerima: Dejan Mihailović o romanu „Podvizi i stradanja Grofa od Takova“, i o sudbini kralja Milana Obrenovića

„Početkom jula 1870. godine petnaestogodišnji knez Milan Obrenović prestao je da mamuza svog drvenog konjića, poklon iz Pešte gospođe Mace Punktatorke, i zajahao jednu ocvalu damu, pukovnikovicu B. Do ove sadržajne promene u kneževićevom životu nije došlo njegovom voljom…“

Ovako počinje izuzetno zabavan i duhovit roman „Podvizi i stradanja Grofa od Takova“ Dejana Mihailovića (1951), u izdanju „Lagune“. Priča o nesvakidašnjem životnom putu kneza i kralja Milana Obrenovića IV (1854–1901), prvog modernog srpskog državnika, ali i o našem mentalitetu i zabludama.

Na pitanje u kojoj se meri se njegov glavni junak razlikuje od onog iz istorijskih knjiga i udžbenika, pisac kaže:

„Ovde je u pitanju fikcija. Istorijska građa je poslužila za rekonstrukciju priče o prvom novovekovnom srpskom kralju i tvorcu moderne i nezavisne Srbije okrenutom Zapadu, o jednom nesrećnom vladaru koji je oklevetan, prezren i najzad prognan iz zemlje gde su se oduvek primale teorije zavere. I istorija ga je zaboravila, kao u nekoj velikoj rasejanosti, da parafraziram Radomira Konstantinovića. Dve godine posle njegove smrti iskorenjena je i dinastija Obrenovića mučkim ubistvom njegovog sina jedinca i brisanjem ove dinastije i njenih zasluga iz kolektivnog pamćenja. Prema Milanu su zbog hirovite naravi i nepopularnih odluka savremenici i kasnije publicisti i istoriografi u velikoj meri bili nepravedni, naglašavajući njegove ljudske slabosti, a zanemarujući njegove državničke zasluge, kao što su nezavisna Srbija, stvaranje institucija, izgradnja pruge, donošenje naprednih zakona i ustava...“ 
 
Od stupanja na presto, gotovo je bio dečak, Milan je morao da se suočava sa mnogobrojnim problemima: zavađenim namesnicima, sukobima u vladi i parlamentu, interesima velikih sila...
 
Doba Belle epoque u Evropi bilo je u Srbiji vreme porođajnih muka jedne vazalske nacije, patrijarhalne zemlje na rubu Orijenta, opsednute kolektivnim sećanjem na svoje propalo srednjovekovno carstvo, koja je svim silama nastojala da se otrgne iz ropskog zagrljaja osmanske imperije i prigrli evropske vrednosti. Ali modernizacija Srbije i formiranje institucija stvorilo je uslove i za prve teorije zavere, za reakcionarne i populističke pokrete, i time mogućnost za jedno drukčije, vanistorijsko, takoreći konspirativno tumačenje događaja. Austrija, Rusija, Francuska, Nemačka, Engleska, iskoristile su priliku da uđu u prostor oslobođen potiskivanjem Turske sa Balkana i istaknu svoje interese, a na unutrašnjem planu razvila se partijska utakmica, koja se tradicionalno odvija u sukobu dve glavne orijentacije: prozapadne i proistočne, evropske i slavjanske.
 
Mladi knežević Milan je zaključio da je u najboljem interesu Srbije da se okrene Zapadu...
 
To je učinio uprkos Pašićevim radikalima, karađorđevcima, srpskoj crkvi, patriotskim pokretima i slovenskim komitetima, zbog čega su i on i njegova dinastija platili najskuplju cenu. Danas Milan nema spomenik ni u Beogradu ni u Nišu, ali je zato usred raspada Jugoslavije i međunarodne izolacije Srbije pre 20 godina podignut monumentalni spomenik Nikoli Pašiću, ocu srpskog populizma i prvom predsedniku jugoslovenske vlade. Ima se utisak da se kao narod stalno, već ceo vek, dičimo lošim istorijskim primerima.
 
Izgradnja takozvanog „gvozdenog puta“, odnosno železničke pruge, pretvorila se u opštu korupciju i jednu od najvećih afera tog vremena.
 
Endemska bolest nacije je korupcija. „Bontuova afera“ je izbila pošto je koncesionar izgradnje „gvozdenog puta“, francuski berzanski mešetar Pol-Ežen Bontu, bankrotirao i izazvao pad francuske berze i krah srpskih finansija. Zna se da je na Berlinskom kongresu 1878. Srbiji priznata nezavisnost uz obavezu da izgradi železnicu koja će povezati Beč sa Carigradom.  Ali malo se zna da su se u trci za dobijanje, tj. davanje koncesije, koju je na kraju dobio Bontu, mnoge naše poznate istorijske ličnosti kompromitovale i posle svu krivicu za krah svalile na kneza Milana, optužujući ga da je sklopio ugovor sa nečistim silama da bi proglasio kraljevinu.
 
Šta je bilo moguće utvrditi o (stvarnim ili izmišljenim) atentatima na Milana Obrenovića?
 
Doživeo ih je šest: dva kao knez, dva kao kralj i dva kao ekskralj, ali počinioci prva dva, „Terazijske bombe“ i „Smederevskog nameštaja“, nisu otkriveni. Ovaj potonji atentat manje je imao nameru da ugrozi život, nego da mladog kneza ponizi na doslovan i najprimitivniji način, i upozori ga ko uistinu odlučuje, s obzirom na to da su umesto njega kao maloletnog još vladali namesnici.
 
Milan Obrenović je bio duboko razočaran i ljut iznenadnom odlukom svog sina, kralja Aleksandra, da za ženu uzme 14 godina stariju, bivšu dvorsku damu i udovicu Dragu Mašin.
 
Malo se pominje da je kraljević Aleksandar zavoleo Dragu Mašin rastrzan između svojih ambicioznih i posvađanih roditelja, vladara, ali i da je pod pritiskom političara, javnosti i sopstvene vladarske i dinastičke dužnosti, pred sam Majski prevrat, nameravao da se od Drage rastavi i oženi nekom fertilnom evropskom princezom. Ali bilo je već kasno, pa se i on upisao na crnu listu ubijenih srpskih vladara u poslednja dva veka.  Tek poneki, kao kralj Milan, imali su sreću da budu samo oterani sa opasne balkanske pozornice. A kada vam istorija servira i takav kuriozitet, da život jednog vladara smesti između dva crna 29. maja – onog 1868. kad su mu ubili strica, kneza Mihaila, i onog 1903. kad su mu ubili sina, kralja Aleksandra, i zatrli lozu – nije potrebno mnogo ni izmišljati.
 
Milan Obrenović IV je umro 29. januara 1901. godine od zapalenja plućne maramice, u svojoj 46. godini, u privatnom bečkom stanu koji mu je ustupio car Franja Josif. Kraj njegove postelje od prvog do poslednjeg dana bio je njegov prijatelj grof Eugen Ziči, kasnije staralac Milanovog vanbračnog sina Đorđa. Prema njegovim uspomenama, poslednje Milanove reči bile su: „Pa, ipak, nismo se razumeli, narod i ja.“
 
 
Razgovarao: Dragan Bogutović
Izvor: „Večernje novosti“