Dž. G. Balard je britanski pisac koji je najverovatnije poznat pre svega po svojim naučnofantastičkim delima. Međutim, u „Carstvu sunca“ nam pripoveda priču koja nema nikakve veze sa apokalipsom i negativnim utopijama, kao ni sa perverznošću tehnologije.
„Carstvo sunca“ je zbir romansiranih memoara o njegovom detinjstvu u Šangaju i njegovoj šetnji zatvoreničkim kampom u Lungui nakon japanskog napada na Perl Harbur, kada su Sjedinjene Države ušle u Drugi svetski rat. Roman otpočinje 1941, u danima koji su prethodili napadu na Perl Harbur, u Šangaju koji, iako je pod Japanom, uživa pripadnost međunarodnoj otvorenoj zoni što računa na izvesnu slobodu i smatra se neutralnim u opšteplanetarnom sukobu. Treba se setiti da je Japan okupirao delove Kine počev od 1937. godine. U takvom Šangaju se rodio i rastao Džim, koji je u trenutku započinjanja naracije desetogodišnjak. On je dete dobrostojećih roditelja – Britanaca, budući da njegov otac poseduje predionicu u gradu.
Džim je radoznao i nevin dečak koji nam prenosi svoju viziju veoma napetog sveta u kojem živi. On jedino mari za svoje dečje igre i nestašluke te ne zna kakve dimenzije poprimaju tekući događaji, kao što ne poznaje ni očevu brigu zbog razvoja rata, pa ni da u Šangaju vlada relativni mir koji bi u svakom trenutku mogao da eksplodira zbog velike militarizovanosti grada, uz prisustvo vojnika iz Velike Britanije, Italije, Japana, Sjedinjenih Država, Kine i Nemačke.
Dan posle japanskog napada na američku bazu Perl Harbur, svet u kojem živi Džim ili Džejmi, kako ga zove otac, počeće brutalno da se menja kad japanske trupe na silu ovladaju Šangajem. Nakon haosa nastalog japanskim preuzimanjem svih konaca, Džim biva razdvojen od roditelja da bi završio u bolnici i, posle toga, u kampu za zatočenike evropskog porekla u Lungui. Glavni junak se upliće u svet odraslih koji ne razume jer sve što želi jeste da ponovo vidi roditelje i vrati se s njima kući.
Upotreba elipse prisutna je u nekoliko navrata u pričei, posebno u segmentima od kraja prvog dela romana do početka drugog, što pokriva razdoblje od tri godine. U tom drugom delu, Džim s vremena na vreme pokazuje iznenađujući integritet i ozbiljnost iako je četrnaestogodišnji zatvorenik koji ne zna gde su mu roditelji.
Već distanca koju nameće Balard upotrebom naratora u trećem licu umesto da nam pripoveda priču iz sopstvene tačke gledišta iz prvog, znatno neposrednijeg lica, ukazuje nam na to da, iako je ono o čemu autor želi da nam govori zasnovano na njegovoj ličnoj istoriji, bar deo toga je fikcija. Opaža se kako se narator udaljuje od priče, od osećanja jednog dečarca i od prvih godina provedenih u logoru, koje bi morale biti prilično bolne za Džima koji se više ne seća ni sopstvene porodice. On nam, u isti mah, prenosi napetost i neizvesnost kakve podrazumeva svest o tome da će brzo doći do mira, ali da se zatvorenici plaše za sopstvenu budućnost jer nisu ništa više od marioneta u japanskim rukama. Doduše, zatvorenički kamp nije najgora stvar koja se Džimu mogla dogoditi. Predaja Japanaca nakon bacanja nuklearnih bombi na Hirošimu i Nagasaki ostaviće čitavu oblast Šangaja izvan kontrole i prepustiti je na milost pljačkaškim grupama, kineskim milicijama i seljacima. Posredi je situacija u kojoj niko nije prijatelj ili poznanik nikome, sem samom sebi. Jer tu više nema strana, pripada se jedino sopstvenoj; spasiti vlastiti život i pregurati još jedan dan.
„Carstvo sunca“ je veličanstven roman o Drugom svetskom ratu, posebno o dalekoistočnim zbivanjima unutar tog sukoba. Balard nam priča kako njegovog alter ega Džima oduševljavaju japanski avioni i kako oseća opčinjenost bazenima bez vode, praznim pistama za ateriranje i drugim uništenim i beživotnim objektima. Da ne spominjemo leševe na koje nabasava duž čitave svoje pustolovine koja je najbliža košmaru. Balardovo pripovedanje je dirljivo, prožeto momentima koji prenose tenziju i ogroman nespokoj i koji nas prebacuju u to mračno i burno razdoblje. Pisac nam govori i o prirodi muškaraca, bedi ljudskog bića, borbi za opstanak po svaku cenu, paklu u kojem osoba mora da ostavi za sobom prijatelje i drugove kako bi isplivala.
Koliko je fikcije a koliko realnog u Balardovom pripovedanju? To ne možemo znati sa sigurnošću, ali je u nekom trenutku svog života autor svakako bio baš onaj Džim koji se u blizini aerodroma Lungue igra sa drvenim aviončićem spitfajer. Preporučujem vam da pročitate ovu knjigu ako to već niste učinili, ili ako ste je upoznali samo preko filmske adaptacije Stivena Spilberga iz 1987. godine.
Autor: Alehandro Gvardiola
Izvor: fantasymundo.com
Prevod: Igor Marojević