Mada je o romanu „Kruso“ nemačkog pisca Luca Zajlera izrečeno bezbroj pohvala, najjače je odjeknula ona objavljena u časopisu Der Spiegel po kojoj je „Kruso“ u okviru savremene nemačke književnosti prvi dostojan pandan „Čarobnom bregu“ Tomasa Mana. Ta pohvala prenosi uverenje da je reč je književnom ostvarenju u kategoriji remek-dela kao i o romanu koji na osoben način predstavlja sliku vremena. No i mimo tog suda, roman „Kruso“ ocenjen je najvišim ocenama i odlično primljen: od kad je 2014. objavljen, dobio je Nemačku književnu nagradu i Nagradu Uve Jonson, postavljen je na četiri nemačke pozorišne scene a u toku je i njegova ekranizacija. Na srpskom se pojavio već 2016, u izdanju Lagune i u izvrsnom prevodu Nikole Jordanova.
Do prevoda romana „Kruso“, Luc Zajler je našim čitaocima bio uglavnom nepoznat. Doduše, 2009. godine u časopisu Mostovi jedna njegova priča vidovito je uključena u izbor dela posebno zanimljivih autora savremene nemačke književnosti. Već je ta priča, pod nazivom „Usred šuma“, otkrivala snagu Zajlerovog talenta, ali je roman „Kruso“ prevazišao njom probuđena očekivanja.
Luc Zajler se rodio 1963. u Geri, gradu u istočnonemačkoj pokrajini Tiringiji. Posle obuke za građevinskog radnika, radio je kao zidar i moler, na služenju vojnog roka otkrio je ljubav prema poeziji i potom upisao germanistiku. Prvu knjigu pesama „Taknuto/maknuto“ objavio je 1995, zatim sledi još nekoliko zbirki poezije, a kad 2007. za pripovetku „Turksib“ dobije nagradu Ingeborg Bahman, o njemu se već govori kao cenjenom lirskom pesniku koji se, eto, uspešno ogleda i u prozi.
„Turksib“ je uvršćen u zbirku pripovedaka „Vibrograf“, objavljenu 2009, koja je 2010. ovenčana Nemačkom nagradom za pripovetku i Fontaneovom nagradom. Zajlerovi eseji i njegovo angažovanje kao urednika zaokruživali su sliku istaknute figure na nemačkoj književnoj sceni, ali od pojave romana „Kruso“ Zajler izbija u sam vrh te scene i postaje jedan od najznačajnijih savremenih stvaralaca na nemačkom jeziku.
Istočnonemačka priča
I u Zajlerovim pripovetkama i u romanu „Kruso“ za narativ su konstitutivni likovi koji predstavljaju piščev alterego, a radnja se bez skrivanja oslanja na činjenice Zajlerovog života, u mnogo čemu određene koordinatama Nemačke DR. Istočnonemačko detinjstvo i rana mladost, koji u Zajlerovoj prozi izranjaju na mnogo mesta, pojavljuju se u bledoj svetlosti socijalističke svakodnevice i deluju kao zazvani iz sna, ali u tom sivilu ima egzaktnih detalja, što govori o nameri pisca da jedno iščezlo vreme učini prepoznatljivim. U obe knjige prisutna je i godina političkog preloma – 1989; u „Krusou“ ona je za priču važna koliko i mesto odigravanja radnje.
A mesto je Hidenze. To ostrvo u Baltičkom moru uživalo je ugled svojevrsne enklave slobode u okviru represivnog sistema NDR-a. Na Hidenzeu su leta provodili umetnici, intelektualci, studenti i mladi ljudi željni drugačijeg života. No kako god da je bila manifestovana, kroz umetnička dela, ekscentričnost ili mladalačku alternativu, sloboda je na ovom ostrvu imala jasne granice. S obzirom na blizinu danske obale, koja se po vedrom danu mogla i videti, ostrvo je bilo pod budnom paskom Štazija, a bekstvo na Zapad često je značilo – smrt u talasima.
Na osnovu tih inspirativnih fakata i vlastitog iskustva perača sudova na Hidenzeu, Luc Zajler ispreda priču koja počinje u rano leto 1989. Student germanistike Edgar Bendler odlazi na Hidenze da tamo provede neko vreme izdržavajući se sezonskim radom. Ne odlazi vođen žudnjom za slobodom, ni za Zapadom, tamo ga odvode usamljenost, izgubljenost i očaj zbog lične tragedije kroz koju je prošao. U gotovo somnabulnom stanju, prepušten radu tuge, slučajno dospeva u izletnički restoran „Pustinjak“, koji, smešten na litici, već svojim položajem simboliše predstavu o Hidenzeu kao bastionu slobode. Centralna figura „Pustinjaka“ je Aleksander Krusovič, zvani Kruso, sin ruskog generala i nemačke artistkinje, po slobodnoj volji perač sudova, za Hidenze vezan uzaludnim čekanjem sestrinog povratka i svojom misijom. Krusoova sestra Sonja je iz razloga koji ostaje nejasan nestala u Baltičkom moru, a nastojanje da spreči nove smrti izazvane pogrešnim izborom puta u slobodu postala je Krusoova i misija i opsesija. On je guru zajednice sezonskih radnika, studenata i autsajdera koje leto okuplja na Hidenzeu. Zove ih brodolomnicima, obezbeđuje im ilegalan smeštaj i, posle ritualnog uključivanja u zajednicu posvećenih, upućuje u osvajanje unutarnje slobode u kojoj vidi jedinu ostvarivu alternativu istočnonemačkom sistemu; ne, dakle, bekstvo na Zapad, jer Zapad i nema šta da ponudi, on će „učiti od Istoka“, nego sloboda srca koja će jednog dana savladati neslobodu spoljašnjih prilika. U Krusoovim propovedima prepoznaju se stavovi Lava Šestova, Ernsta Bloha i Karlosa Kastanede, a Krusoova harizmatičnost neskriveno podseća na legendarnog istočnonemačkog pank muzičara Aljošu Rompea, koji je proveo nekoliko leta na Hidenzeu, prao sudove u restoranu „Pustinjak“ i na ostrvu stvorio zajednicu veoma nalik onoj opisanoj u romanu „Kruso“.
Ed o Krusoovom konceptu slobode mnogo ne razmišlja. Za njega je daleko važnije prijateljstvo s Krusoom: povezani su kako ritualima zajedničkog pranja sudova tako i značajem koji pridaju poeziji. U tom prijateljstvu dominantan je Kruso, o čemu govori već i naziv romana; kao i mnogim drugima, on je i Edu putokaz i zaštitnik.
No leto 1989. se bliži kraju, i mada se o tome javno ne govori, u NDR-u se dešavaju tektonske promene. Osoblje restorana – mahom mladi ljudi s najvišim obrazovanjem koji, sva je prilika, vagaju odluku o bekstvu na Zapad – prati ih kroz izveštaje isluženog radija zvanog Viola što se uključuje i isključuje po svom hiru. Restoran „Pustinjak“ od spasonosne arke postepeno postaje brod koji tone.
Ostrvo koje se ljulja
Pored zaokupljenosti načinima dosezanja slobode u totalitarnom sistemu, Zajlerovu prozu kao istočnonemačku određuje i to što se gotovo svi junaci, i u pripovetkama i u romanu, po svom izboru ili sticajem okolnosti bave grubim fizičkim radom, na čijem se fonu formira pitanja „Sme li se biti pesnik?“ Kao da se zbog učinjenog izbora, naime opredeljenja za sanjarenje, za pesništvo, a ne za ono bazično, elementarno, sadržano u običnim ljudskim zanimanjima, mora platiti cena.
Cena kojom se Zajler iskupljuje za svoje bavljenje književnošću je ogroman rad uložen u nastojanje da se stvarnost posreduje na način koji je autentično umetnički.
Roman „Kruso“ brojnim signalima upućuje na čistu imaginaciju, ponajviše na Šekspirovu „Buru“ i Defoovog „Robinzona Krusoa“, mnogostruko je isprepleten s vrhunskim ostvarenjima nemačke lirike, prvenstveno stihovima Trakla i Helderlina, a i književnosti uopšte, sadrži i pasaže koji se mogu razumeti samo ako se čitaju kao poezija. Istovremeno je, međutim, povezan i s realijama jednog istorijskog vremena i u mnogo navrata poseže za autentičnim isečcima stvarnosti. Usled stalne promene uporišta, Zajlerov Hidenze doživljava se kao ostrvo koje se ljulja.
A kao što se ljulja između realnosti i sveta mašte, ostrvo predstavljeno u romanu „Kruso“ istovremeno i ustanovljava i podriva jednu utopiju. Krusoove akcije, zasnovane na uverenju u nužnost unutarnjeg prevazilaženja spoljašnjih ograničenja, podupiru predstavu o Hidenzeu kao prostoru slobode, no noćni nestanci s ostrva i masovni odlasci u trenutku kad se ukaže šansa za realnu slobodu to dovode u pitanje. I sam Kruso, fascinantan lik čije reči i čija gestika napajaju energijom glavninu romana i koji je zaslužan za prizvuk nostalgičnosti u mnogim recepcijama dela, zbog promena prilika na ostrvu doživljava slom, koji će posredno pokazati i privilegovanost generalskog sina.
U Epilogu prestaje ljuljanje. Sa svojih četrdesetak stranica, Epilog predstavlja delo u delu. Sledeći jedan od Krusoovih naloga („Mrtvi čekaju na nas, Ede, šta kažeš na to?“), Edgar posle nekoliko godina odlazi u Dansku kako bi našao bilo kakav trag o onima koji su, pomno skrivajući identitet da bi svoje bližnje u NDR-u poštedeli hapšenja, dospeli do obala Zapada. Pošto uspe da se provuče kroz kafkijanske lavirinte administracije, nalazi takozvano Odeljenje za nestale, ili svojevrsan Muzej utopljenika, u kome se suočava ne samo sa užasom pokušaja da se kroz talase stigne do slobode nego i, pripovedački genijalno rešenu, kopču sa vlastitim boravkom na Hidenzeu.
Zajlerov vibrograf
Naziv zbirke Zajlerovih priča je izvrsna metafora za čitavo Zajlerovo stvaralaštvo. Vibrograf je, naime, aparat koji registruje najfinije vibracije i koristi se za utvrđivanje tačnosti časovnika. Zajlerov vibrograf hvata ne samo vizuelne utiske koje prevodi u obilje izvanrednih slika, nego i zvuke, šumove. Pripovetka „Usred šuma“ tematizuje zvuke okruženja koji zapljuskuju glavnog junaka i kruže oko njega, haotični, slučajni, zakovitlani, ali i one koji odjekuju u njemu iskrsavajući iz prošlosti. „Ti živiš u šumovima“, kazaće Kruso Edu, kroz čiju svest pulsiraju stihovi najvećih pesnika nemačkog jezika.
No Zajlerova proza ne samo da povezuje vizuelno i zvučno, ona objedinjava različite oblike književnog izražavanja u neku vrstu sinteze. Pored lirike – prisutne pre svega u neobično upečatljivim poetskim slikama, od obalskih pejzaža do prizora sudopere u kojoj se pere restoranska količina sudova – u delu postoji i epski tok, svojevrsna saga o utopljenicima, kao i niz dramskih čvorišta. „Kruso“ nam, uz to, predočava scene govora tela kojim se služi savremeni balet, kao i one što su u svojoj visokoj artificijelnosti kadre da deluju na emocije na način na koji to uspeva samo opera. Stoga bi se moglo reći da je „Kruso“, kao sveobuhvatno umetničko, mada s neizbežnim ograničenjem korica knjige, vagnerijansko ostvarenje.
Autor: Spomenka Krajčević
Izvor: Politika