„Bušido“, knjiga koja je promenila sliku o Japanu

Od holivudskih blokbastera do japanskih televizijskih serija, godinama se samuraji prikazuju kao model kako fizičke spremnosti tako i moralne ispravnosti za koje su čast i odanost važniji od života. Slika o samuraju, iako ne baš istorijski tačna, dobrim delom potiče iz kratkog dela koje je na početku 20. veka napisao Inazo Nitobe.



Kniga „Bušido: duša Japana“ prvi put je objavljena 1900. godine i postala je međunarodni bestseler i iako predstavlja jednu od bezbroj knjiga o „bušidu“ („putu ratnika“), održala se kao jedan od najuticajnijih izvora za sve one koji žele da razumeju sistem vrednosti koji i danas preovladava u mnogim aspektima japanskog društva.

Kako biti dobar

Nitobe je bio poljoprivredni ekonomista, prosvetitelj, diplomata i kveker (oženio se Amerikankom Meri) i svojom knjigom je želeo da zapadnjacima približi moralne vrednosti koje prožimaju japansku kulturu. Polaznu tačku tih vrednosti video je u bušidu koji je definisao kao samurajski kodeks moralnih principa. Nitobe navodi da bušido daje smernice samuraju koji razvija snažan osećaj za pravdu i hrabrost da tu pravdu sprovodi. Bušido propoveda blagonaklonost i učtivost, istinoljublje, čast i odanost višem autoritetu. „Osećaj časti, koji podrazumeva živopisnu svesnost o ličnom dostojanstvu i vrednosti, karakterisao je samuraja“, piše Nitobe.

Samuraji nisu zaista živeli život okrenut časti i odanosti

Stvarnost je ipak bila malo drugačija i istoričari su oduvek kritikovali Nitobeov prikaz samuraja kao izuzetno romantizovan. „Samuraj i damio (feudalni gospodar) nisu zaista živeli život okrenut časti i odanosti“, kaže Sven Saler, profesor savremene japanske istorije na univerzitetu u Tokiju. „Kada bi im se ukazala prilika, ubijali bi svoje gospodare i uzimali njihove posede.“

Nitobe je poticao iz porodice samuraja i svojom knjigom nije želeo da podari istorijski tačan prikaz već da spoljnom svetu prikaže da Japan ima sistem vrednosti koji je sličan hrišćanskoj moralnosti. Samim tim Nitobe je neprestano koristio reference na evropsku filozofiju i književnost i poredio bušido sa kodeksom evropskih vitezova.

„Viteštvo je cvet, ništa manje domorodački na japanskom tlu od njegovog amblema – trešnjinog cveta“, piše Nitobe. Kako tvrdi Saler, Nitobe je pokušavao da se bori protiv rasizma i straha koji je Zapad imao od „žute opasnosti“ tako što je oblikovao sliku o samuraju kroz hrabrost i viteštvo. Svega nekoliko godina pre objavljivanja ove knjige, Japan je vodio pobednički rat sa Kinom (1894-1895). Taj vojni uspeh koji je zapanjio zapadne sile tog vremena bio je samo početak jer je Japan izvojevao i pobedu nad Rusima u ratu između 1904. i 1905. godine.

Nitobeova knjiga je pokušavala „da se suprotstavi strahovima kako će Japan jednog dana postati pretnja Evropi i da stvori pozitivnu sliku o Japanu kao vojno jakoj, ali civilizovanoj zemlji koja se čak i u ratu ponaša ljudski“, rekao je Saler. Međunarodna prihvaćenost knjige nam govori da je Nitobe uspeo u svom cilju i popravio sliku svoje domovine na Zapadu. Knjiga je objavljena u vreme kada je interesovanje za Japan raslo, a pratile su ga pobede u ratovima sa Kinom i Rusijom, tako da su čitaoci na Zapadu bili impresionirani naglim usponom ove daleke zemlje.

Za zapadne čitaoce su hrabrost, moralna ispravnost i druge vrednosti bušida koje Nitobe opisuje u knjizi bile objašnjenje kako je mala, i relativno nepoznata, zemlja uspela da pobedi mnogo veće i naizgled moćnije susede. „Nitobeova knjiga je ponudila objašnjenje izvora rastuće japanske moći“, kaže Lens Gejtling, autor knjige o osnivaču džudoa, Džigoru Kanu. „Bila je to jedna od prvih zapadnih knjiga o japanskoj kulturi i prodavala se kao luda.“ Gejtling je u biblioteci našao izdanje „Bušida“ iz 1904. godine.

Privlačnost bušida kao moralnog kodeksa zahvatila je i samog američkog predsednika Teodora Ruzvelta koji je voleo džudo. U pismu koje je poslao diplomati i političaru Kentaru Kaneku 13. aprila 1904. godine, Ruzvelt je napisao: „Impresioniran sam malom knjigom o bušidu. Dosta toga sam naučio iz nje o japanskom duhu...“ Potpuno suprotan uspeh je knjiga doživela u Japanu jer je naširoko kritikovana kao netačna.

Bez obzira na to, međunarodni uspeh knjige je slavljen u Japanu jer je usađivanje ideje o japanskom moralu pomoglo zemlji da se priključi grupi privilegovanih zapadnih kolonijalnih nacija. Nitobeova knjiga je učinila da Japanci veruju u nasledstvo superiornih vrednosti i bila je veoma važna za sliku koju Japan želeo da prikaže o sebi.

Međutim, nakon Drugog svetskog rata, bušido se vezivao za japanski militarizam i postao meta prezira u samom Japanu. Kasnijih godina se ponovo javlja interesovanje za bušido i tokom osamdesetih dolazi do ponovne popularnosti Nitobeove knjige kada je svet pokušavao da shvati ubrzani ekonomski i tehnološki rast Japana. Bez obzira na svo interesovanje, Nitobe i njegova knjiga danas nisu posebno poznati u Japanu. Možda ga se neki i sećaju, ali pre svega kao lika sa novčanice od 5000 jena koja je bila u opticaju od 1984. do 2004. godine.

Nitobeova knjiga nastavlja da informiše današnji svet o ključnim vrednostima japanskog društva

Mnoge vrednosti koje je Nitobe identifikovao kao učenja bušida – ljubaznost prema drugima, visok stepen lične časti, samokontrola i odanost višim autoritetima – ostale su ključne u japanskom pogledu na pravilno ponašanje. Bušido se najviše može primetiti u sportu, a japanski nacionalni bejzbol tim nosi nadimak „Japanski samuraj“ dok fudbalski tim zovu „Plavi samuraj“.

Ipak, to što bušido vrednosti preovlađuju u japanskom društvu pre je odraz neprestanog uticaja konfučijanizma nego Nitobeove knjige. Kako navodi Jukiko Juasa, profesorka iz Tokija: „Mnoga učenja koja se pojavljuju u Nitobeovoj knjizi su deo japanskog modela ponašanja tako da ljudi ne moraju da pročitaju knjigu kako bi naučili te vrednosti.“

Bez obzira na sve, knjiga nastavlja da informiše današnji svet o ključnim vrednostima japanskog društva i zato od knjige „Bušido: Duša Japana“ možemo da očekujemo da nastavi oblikovanje svetskog pogleda na Japan i u godinama koje dolaze.

Izvor: bbc.com/culture
Prevod: Dragan Matković