Buntovan i kontradiktoran – ko je bio Lav Nikolajevič Tolstoj?

Filozof, plemić, vojno lice, buntovnik, verski propovednik i otac trinaestoro dece – sve je to stalo u uzbudljiv život velikog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja.

Rame uz rame sa Fjodorom Mihailovičem Dostojevskim, smatra se najvećim ruskim piscem svih vremena, a iako su njih dvojica bili savremenici, nije zabeleženo da su razmenili i reč.

„Tolstoj je generalno kontradiktoran – bio je strastveni lovac, oficir, voleo je žene i svetovni život, a u dnevniku stalno priznaje mizoginiju − gađenje prema ženama i platonskoj ljubavi“, kaže za BBC Ana Jakovljević Radunović, docentkinja na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu.

Piščevo filozofsko učenje, pod nazivom tolstojevstvo, propovedalo je suzdržavanje od nasilja, univerzalnu ljubav, vegetarijanstvo, odricanje od imovine i fizički rad. Okupilo je pristalice iz raznih delova sveta, koje su živele u komunama, a najpoznatiji među njima bio je indijski političar Mahatma Gandi.

Tolstoj je preminuo 20. novembra 1910. godine.

Od plemićke raskoši ka jednostavnosti

Tolstoj je rođen 1828. godine u porodici ruskog grofa, a životni vek proveo je u Carevini Rusiji. Porodica je bila veoma bogata, a imali su stotine kmetova i veliko imanje u selu Jasna Poljana, na oko 200 kilometara od Moskve. Upravo to imanje, na kojem se veliki ruski pisac rodio, bilo mu je dom tokom većeg dela života.

Mladi grof Tolstoj vodio je buran život i često se kockao. Kako bi prištedeo i otplatio dugove, otišao je u vojsku i našao se u Kavkaskom (1817–1864), a kasnije i u Krimskom ratu (1853–1856).

„Gubio sam na kartama... ubijao sam muškarce u ratovima, izazivao ih na duele da bih ih ubio“, zapisao je.

Iz ratova je izašao sa činom oficira i brojnim odlikovanjima. Tolstoj se 1862. oženio 16 godina mlađom Sofijom, koja mu je rodila trinaestoro dece – pet je rano umrlo. Kako je stario tako je postepeno odbacivao raskoš i aristokratske navike , zagovarajući jednostavniji način života. Na imanju u Jasnoj Poljani danas se nalazi muzej posvećen Tolstoju.

Hiljade stranica remek-dela

Tolstoj je najpoznatiji po dva najobimnija dela koja je napisao. Prvo je objavljen „Rat i mir“ (1867–1869), a zatim i „Ana Karenjina“ (1875–1877).



„’Rat i i mir’ je glavni ruski roman“, kaže Jakovljević Radunović. „To je sveobuhvatni vojni ep, veoma detaljna porodična hronika i istoriozofski traktat – sve to skupljeno u jednoj povelikoj knjizi“, navodi. Kako dodaje, „savremeni čitalac se teže odlučuje da pročita delo ruskog klasika, najčešće zbog njegove obimnosti“.

U delu se prepliću izmišljeni junaci i stvarne istorijske ličnosti. „Tu su Napoleon, Kutuzov i Aleksandar Prvi, a prikazani su na isti način kao i izmišljeni likovi – Andrej Bolkonski, Pjer Bezuhov ili Nataša Rostova“, kaže profesorka. Jakovljević Radunović primećuje da je „Tolstojevo shvatanje rata i njegove logike povremeno kontradiktorno“. „Ne smatra da Napoleon ili neki drugi harizmatični vođa može promeniti svet, ali prikazuje veliki broj junaka koji to misle“, dodaje. Kaže i da je sam Tolstoj smatrao da se „ne bi trebalo baviti carevima, ministrima i generalima, već da treba tražiti i proučavati male elemente koji vode mase“. Ipak, značajan deo romana posvećen je upravo carevima, ministrima i generalima. Jakovljević Radunović dodaje da Tolstoj ne prihvata teoriju da „ubistvo stotina hiljada ljudi može biti opravdano voljom jednog čoveka, ma koliko bio veliki ili harizmatičan“. „On smatra da mora postojati neki prirodni zakon koji upravlja mnoštvom ljudi i to naziva duhom naroda“, objašnjava.



U romanu „Ana Karenjina“ Tolstoj „kroz priče o nekoliko porodica, srećnih i nesrećnih, prikazuje najsuptilnije pokrete ljudske duše“, kaže profesorka. „Ovo je izuzetan roman o ljubavi, porodici, smislu života i svojstvima strasti“, smatra.

Verovatno najčešće citirana rečenica iz romana glasi: „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“

Likovi „po prirodi nisu ni dobri ni zli“. „Genijalnost Tolstoja“ izražena je u sposobnosti da prati istovremeno kretanje misli i emocija, ali i njihovih kontradiktornosti“, kaže Jakovljević Radunović. Pisac razotkriva „anatomiju samoobmane“.

„Kako čovek pokušava da zaodene svoja osećanja u oblik prihvatljiv za sebe i društvo, kako niske pobude rezultiraju plemenitim delima i obrnuto, kako reči maskiraju prave namere“, dodaje profesorka.

Prototip Ane Karenjine u stvarnom životu bila starija ćerka ruskog pesnika Aleksandra Puškina – Marija Aleksandrovna Puškina. „’Ana Karenjina’ je jedan od najčešće ekranizovanih romana, u toj ulozi oprobale su se brojne glumice“, podseća Jakovljević Radunović. Među njima su Vivijen Li, Žaklin Bizet, Sofi Marso, a u najnovijoj holivudskoj – iz 2012, igra je Kira Najtli. Kako dodaje, Greta Garbo igrala ju je čak dva puta – u nemom filmu „Ljubav“ (1927) i u jednoj od prvih filmskih adaptacija sa zvukom iz 1935. godine. Ipak, najpoznatija Ana je verovatno glumica Tatjana Samojlova, u sovjetskom filmu iz 1967. „Sve relativno uspešne Karenjine uspešne su na svoj način, ali ja bih preporučila čitanje romana – ništa nije raskošno kao mašta“, kaže profesorka.



U Rusiji je nemoguće protestovati

Književno-umetnička načela kojima se vodio Tolstoj je opisao u knjizi „Šta je umetnost“, koja je u Rusiji izašla 1897. godine. „Umetnost mora učiniti da osećanja bratstva i ljubavi prema bližnjima, koja su sad dostupna samo najboljim ljudima u društvu, postanu osećanja navike, instinkt svih ljudi“, smatrao je. Rusko izdanje je prvo cenzurisala vlast, sa kojom je pisac pristao na kompromis. A onda ju je cenzurisala i crkva, što ga je razljutilo.

„U Rusiji je nemoguće protestovati, nijedne novine to neće štampati“, napisao je u predgovoru engleskom prevodu, koji je izašao nekoliko meseci posle originala, objašnjavajući kakva je bila sudbina knjige u Carevini Rusiji. Tolstoj žali što je pristao na kompromis sa vlastima, koje su priču o „štetnosti zemljoposedništva“, pretvorile u priču o „štetnosti proletarijata“.

Mislilac koji se bavio raznim društvenim naukama smatrao je da je uskogrudost toliko opasna da se „na umetnost kao i na rat, troše direktno ljudski životi“.

„Stotine hiljada ljudi od detinjstva posvećuju sav život tome da nauče brzo vrteti nogama, drugi da nauče brzo udarati po dirkama ili strunama, treći da znaju slikati bojama… Takvi ljudi, često veoma dobri, pametni, sposobni za svaki koristan rad, zapuštaju se u tim isključivim, zaglupljujućim zanimanjima i postaju tupi za sve ozbiljne pojave života“, piše Tolstoj u ovoj knjizi.

Zašto se Tolstoj i Dostojevski nisu družili

Iako savremenici, dva velikana ruske književnosti vodila su paralelne živote.

„Nikada se nisu sreli, iako su se kretali u istim krugovima, imali iste prijatelje i sarađivali s istim ljudima“, navodi Jakovljević Radunović. Obojica su predstavnici ruskog realizma – književnog pravca kojem su takođe pripadali Ivan Turgenjev, Ivan Gončarov i Anton Čehov. Profesorka dodaje da su „živeli u u vreme kada je književnost uticala na druge sfere života“.

„Tokom četiri decenije 19. veka njih dvojica su objavili najvažnija dela ruske, ali i svetske književnosti, izazvali nezapamćen interes čitalaca u Rusiji i u svetu i uticali na čitav niz pisaca“, ističe profesorka. Tolstoj je bio sedam godina mlađi od Dostojevskog, ali je živeo skoro trideset godina duže. „Zato se ponekad čini da je Tolstoj stariji u ovom paru“, primećuje.

Potvrđeno je da su se samo jednom njih dvojica našli na istom mestu u isto vreme, kaže profesorka. Bilo je to 10. marta 1878. kada su slušali predavanje budućeg oca ruske bogoslovske filozofije, Vladimira Solovjova. „Zajednički prijatelj Nikolaj Strahov, koji je znao da su obojica prisutna, nije ih o tome obavestio. Tako je zauvek izgubljena jedinstvena mogućnost da se dva genija upoznaju“, priča Jakovljević-Radunović.

Kaže i da je „pomalo simptomatično i to da su obojica, nezavisno jedan od drugog, poznavali gotovo sve velike pisce tog doba“, ali nisu međusobno komunicirali. Profesorka smatra da na pitanje zašto postoje dva moguća odgovora. „Ili je u pitanju sudbinski sticaj okolnosti ili su se sistematski izbegavali“, navodi.

Međutim, ne samo da su se međusobno čitali nego su imali i reči hvale jedan za drugog. Jakovljević Radunović kaže da su za Tolstoja „Zapisi iz mrtvog doma“, koje je napisao Dostojevski, predstavljali najbolju knjigu novije književnosti. Dostojevski je smatrao da je Tolstojev roman „Ana Karenjina“ savršen kao umetničko delo i da se s njim „ništa slično iz evropske književnosti tadašnjeg doba ne može uporediti“. A kada je Dostojevski 1881. preminuo, Lav Nikolajevič piše da je shvatio da mu je Fjodor Mihailovič bio „najbliži, najdraži i najpotrebniji čovek“, dodaje profesorka.

Tolstoj, ali ne i tolstojevac

Tolstoj se interesovao za filozofiju i religiju, ali se nije slagao sa kanonom koji je propovedala Ruska pravoslavna crkva. Smatrao je da čovek mora da odustane od dogme i prihvati hrišćanstvo kao etičko učenje. Crkva kaže da je čoveku potreban oslonac u Bogu, kao višem od njega.

„Tolstojeva propoved se svodi na tezu ‘carstvo Božje je u nama’, i da je svako sopstvena crkva“, objašnjava Jakovljević Radunović.

Iz tog neslaganja izrodilo se i tolstojevstvo – učenje zasnovano na suzdržavanju od nasilja, univerzalnoj ljubavi, vegetarijanstvu, odricanju od imovine i fizičkom radu. Pojavilo se kao rezultat duhovne i moralne promene koju je Tolstoj doživeo krajem sedamdesetih godina, kaže profesorka. „Polazna tačka Tolstojevog učenja je uverenje da je čoveku potrebna ideja o smislu života, koji je izvan njega. Kada te ideje nema, čovek se suočava sa beznadežnim užasom, i na kraju, mišlju o samoubistvu“, dodaje.

Tolstoj je sanjao da ode i korak dalje, ka osnivanju nove religije. „Želeo je da joj posveti čitav život“, kaže Jakovljević Radunović. „Nova religija bi bila očišćena od vere i misterije, praktična i ne bi obećavala buduće blaženstvo, već bi davala blaženstvo na zemlji“, dodaje.

Tolstojevstvo je privuklo ljude iz svih društvenih slojeva. Njegove pristalice su organizovale komune i narodne škole. „Najveći broj sledbenika imao je u južnim ruskim gubernijama, u Ukrajini i na Kavkazu, a kolonije tolstojevaca postojale su čak i u Engleskoj i Južnoj Africi“, ističe profesorka. Kaže i da članovi komuna, po pravilu, nisu imali ličnu imovinu.

„Hranili su se o trošku komune i dobijali su odeću kada se stara iznosi, a uzimali su knjige iz narodne biblioteke“, dodaje. Ali ova filozofija je Tolstoja dovela u sukob sa crkvenim i svetovnim vlastima. Na kraju je izopšten iz crkve, a njegove su pristalice bile podvrgnute progonu.

Ipak, Tolstoj je povlačio granicu između sopstvenog života i filozofije koju je propovedao. Bio je svestan da je on „Tolstoj, ali ne i tolstojevac“, kaže Jakovljević Radunović.

Autor: Jovana Georgievski
Izvor: bbc.com/serbian
Foto: Шерер, Набгольц и К° / Public Domain / Wikimedia Commons