Brehtova „Majka Hrabrost“ i dalje živi

Prvog septembra 1939. godine, nedelju dana nakon sklapanja tajnog saveza, Hitlerove i Staljinove armije napale su Poljsku – bio je to početak Drugog svetskog rata. „Septembarska kampanja“ potresla je celu Evropu, sve do švedskog ostrva Lidingona na koje je dramski pisac Bertolt Breht pobegao – sa porodicom i nekoliko omiljenih ljubavnica – nakon što mu je nacistički režim dodelio etiketu „izroda“. Breht je u izgnanstvu bio vredan i marljivo je radio na svojim delima, ali nakon napada na Poljsku, ostavio je sve projekte po strani i za samo pet nedelja napisao prvi rukopis jednog od najboljih pozorišnih dela 20. veka: komad o krčmarici koja je pratila vojske od bitke do bitke, prodavala svoju robu i profitirala od rata iako joj je sve to proždralo potomke. Nazvao ga je „Majka Hrabrost i njena deca“.

„Majka Hrabrost“ je već skoro 80 godina jedno od najzavodljivijih i najstrašnijih pozorišnih dela modernog stvaralaštva. U pozorišnim krugovima ova predstava se smatra ženskom verzijom „Kralja Lira“; takva uloga se dobija jednom u životu i zahteva širok spektar glumačkih sposobnosti: od nepristojnog humora, preko vedrine i drskosti do sirove tragedije. Uprkos svom značaju, predstava je svega dvaput igrana na Brodveju – 1963. i 1967. – i svega nekoliko puta u velikim američkim pozorištima. Kada je Oskar Eutis, reditelj njujorškog pozorišta, postavljao produkciju 2006. sa Meril Strip u ulozi Majke Dolorose, izjavio je za Tajms: „Većina glumaca koje znam se slaže da je 'Majka Hrabrost' sjajna predstava, ali niko zapravo ne želi da je radi.“

Istorijsko opiranje Brehtovom delu proizilazi iz mnoštva faktora – teško je postići autorov čuveni „efekat otuđenosti“ (pozorišna tehnika koja udaljava publiku od emocionalne uključenosti), zatim lični efekat otuđenosti samog Brehta, posebno od jadnih duša koje su pokušavale da postave njegova dela na scenu. Tu su i antikapitalistički ton i nihilizam od koga se okreće želudac. Antibrehtovci optužuju „Majku Hrabrost“ i njenog autora da su iracionalno didaktični, nepodnošljivo samozadovoljni i prepuni kontradiktornosti. Sve je to, naravno, istina. A upravo je taj duh ono što čini ovo delo neodoljivim – baš kao što je Brehtova grandiozna nasilnost bila istovremeno izuzetno odbojna i harizmatična.

Breht je želeo da Majka Hrabrost bude ambivalentna figura – nazvao ju je „velikom živom kontradiktornošću“. Ana Firling (nazvana Majka Hrabrost) prodaje trupama na obe strane robu – čizme, piće i buđav hleb – u pokušaju da zaštiti svoje troje dece. Oštroumna je, snalažljiva i uporna. Cinična je kada su u pitanju rat i zavođenje, herojske vrline i religiozna odanost. Sanja o mirnijim vremenima, a kad se proglasi primirje, ona uzvikuje: „Nemojte mi govoriti da je došao mir sada kada sam poručila nove namirnice!“

Jedna strana napreduje, druga se povlači, ali to ništa ne znači Majci koja vodi računa samo o prodaji i tome da deca ostanu kraj nje. Ali rat je gladan i kako joj jedan oficir govori na samom početku: „Ako želiš da živiš od rata, moraš nešto i da mu daš.“ Tako i ostaje bez dece – gubi ih je jedno po jedno, ne shvatajući da profit koji stvara zapravo nju i porodicu, kako sam Breht kaže, „trajno izobličava i deformiše“. Njen talenat za preživljavanje – brzo razmišljanje, dobro cenjkanje – na kraju postaje njena Ahilova peta.

Činjenica da je publika na kraju saosećala sa Majkom mnogo je nervirala Brehta. Na svetskoj premijeri predstave 1941. u Cirihu – „Schauspielhaus“ je bilo jedino veliko evropsko pozorište koje je tokom rata postavljalo Brehtova dela – ratom izmoreni gledaoci su se poistovećivali sa Majkom i žalili je. Kada je pisac konačno imao priliku da sam postavi produkciju 1949. godine – u naslovnoj ulozi našla se njegova supruga, legendarna Helen Vigel – čak ni njegov efekat otuđenosti nije dao rezultate. Breht se kasnije žalio: „Publika u posleratnim godinama nije videla njene zločine, njeno saučesništvo i želju da zaradi tokom rata; videli su samo njen poraz i patnju.“

Breht je sigurno strahovao da buržoazija neće shvatiti poentu o ratu i kapitalizmu pa je prepravio delove u prvom i petom delu kako bi Majku Hrabrost učinio odvratnijom. Ovo nije trebalo da bude aristotelovska drama sa emotivnom katarzom, niti metodska gluma Stanislavskog, koju je Breht smatrao slabom i sapunskom. Želeo je, kako je u beleškama naglasio, da gledaoci shvate kako je „izvor sa kog Majka Hrabrost pije smrt u stvari zagađen”.

Ali tako je to sa umetnošću – ona neprestano izmiče namerama svog stvaraoca, čak i kada je on sklon kontroli i dominantan poput Brehta. Na kraju krajeva, ako Breht nije želeo da se sažalimo na Majku Hrabrost, zašto joj je podario tolike nijanse i mane? Smestio je svoju junakinju u mračni univerzum nemogućih izbora. Da li je gore da dozvolite da vam porodica umre od gladi ili da zaradite na leševima? Da li je gore da iskorišćavate vojnike ili da dozvolite da oni iskorišćavaju vas? Da li je majka trebalo da odustane od svoje zarade i umesto toga negde vodi poštenu kafanu – čak i kada to znači da mora da napusti svoju nemu devojčicu? Da li je trebalo da prestane da prodaje metke vojnicima ako to znači da bi u jednom trenutku morala da prodaje sebe poput prostitutke Ivet? Svaki njen korak je destruktivniji od prethodnog, a pojedinosti ove istorijske epohe predstavljaju začkoljicu sa kojom su se sreli kako Breht tako i mnogi Evropljani.

Breht je voleo da smatra sebe provokatorom, stršljenom koji je razapeo korumpirane vrednosti kapitalističkih gospodara. „Po prirodi sam osoba koju je teško kontrolisati“, rekao je. „Besno odbacujem autoritete koji postoje bez mog poštovanja.“ Uvek je kontrirao. Ako je mrzeo nacističku Nemačku, onda je prezirao vreme koje je proveo u Americi gde „neko večito nešto kupuje ili prodaje – moglo bi se reći da prodaje sopstveni urin pisoaru“. Brehtovi pokušaji da „Majku Hrabrost“ postavi na američkoj sceni su propali pre svega zbog njegovih beskompromisnih stavova o tome kako delo treba postaviti.

FBI je sasvim sigurno znao da je Breht bio zakleti obožavalac socijalizma, a ako ćemo pravo, u praksi to nije tako izgledalo. Dok je u delima lamentirao nad zlodelima kapitalizma, privatno je bio dobar preduzetnik i posedovao je impoznatnu imovinu. Iako se izdavao za proletera (filozof Teodor Adorno se našalio da Breht dva sata dnevno troši na guranje prašine ispod noktiju), bio je poprilično razmažen i nije voleo fizički rad. Usrdno je podržavao Staljina i skretao pogled sa sovjetske zloupotrebe vlasti čak i kada su njegovi prijatelji u Rusiji odvođeni u gulag. I dok je javno hvalio SSSR, u tajnosti je kovao planove da prebegne u Ameriku.

Ipak, najnedosledniji je bio u odnosu prema Istočnoj Nemačkoj. Iako se tamo nastanio 1948, tajno je zadržao austrijsko državljanstvo i bankovni račun u Švajcarskoj gde je založio novac od nagrade za mir koju je dobio od Staljina. (Da li je ikada postojalo ime za nagradu koje zvuči tako brehtovski?) Većina njegovih biografa se slaže da bi Breht sigurno radije živeo u Cirihu ili Beču, poput svog neprijatelja Tomasa Mana, da je mogao da nađe pozorište koje će ga izdržavati. Britanski pisac Džejms Fenton je možda najbolje sumirao Brehtovu političku podeljenost: „Od trenutka njegovog venčanja sa komunizmom, Breht se držao po strani podržavajući partiju kojoj nije želeo da se priključi i preporučivao drugima da se potčine disciplini koju je sam odbijao.“

Drugim rečima, ako Majka Hrabrost nije bila junakinja mračnih vremena – onda to nije bio ni Bertolt Breht.

Ipak, Breht jeste uradio i nekoliko hrabrih stvari tokom rata – jedna od njih je i pisanje dela „Majka Hrabrost i njena deca“. Ako bismo zanemarili njegovu opčinjenost Staljinom, morali bismo zaključiti da je bio dovoljno drzak da govori istinu o Hitleru i njegovoj ratnoj mašineriji dok su je drugi ignorisali. Pisac Jejl Kramer je istakao da je Breht, kada je napisao „Majku Hrabrost“, „bio ogorčen i opterećen ratnim profiterima koji su išli ukorak sa nacistima i omogućili im da dođu na vlast u Nemačkoj – onim bogatim i moćnim industrijalcima u Nemačkoj i švedskim proizvođačima čelika koji su Hitleru prodali preko potrebni čelik. O tome se radi u ovom dramskom tekstu.“ Kasnije, kada se Breht vratio u podeljeni Berlin, porazilo ga je to što Nemci, poput same Majke Hrabrosti, nisu u potpunosti razumeli svoju ulogu u ratu koji su upravo preživeli. Zapisao je: „Smatrali su da su bili uvučeni u Hitlerov rat; rat je bio užasan i oni sada pate. Bili su ubeđeni da su naučili nešto iz rata, a nisu shvatali da Majka Hrabrost nije ni trebalo da izvuče neku lekciju iz rata.“

„Majka Hrabrost“ je napisana pre nego što je Drugi svetski rat pokazao svoje užasno lice tako da je svet ove drame kvazimarksistički, u njemu traje borba oko materijalnih stvari umesto da se zaustavi širenje zla. U svetu Firlingove, obe strane su jednako pohlepne i potrebna im je njena roba. Rat je „posao kao i svaki drugi“ i u takvom ratu, sve je – pa i pravda – na prodaju, a vrednosti poput patriotizma, časti i dužnosti služe da namame mladiće u rat koji bogatašima donosi korist. Na samom kraju predstave, Majka Hrabrost – koja više nije majka – vuče kolica puna robe ka sledećem frontu i viče vojnicima: „Hej! Povedite me sa sobom.“ Breht je napisao: „Ona do kraja ništa ne razume. Samo je mali broj gledalaca shvatio da je ovaj gorko-slatki kraj zapravo najznačajnija lekcija.“

Majka Hrabrost vuče svoja kolica; Breht je vukao svoje pesme i dramske tekstove tokom decenije rasula i uništenja kako bi stigao u daleke krajeve sveta. I tekst i njegov autor očuvali su smisao za humor u doba urušavanja ljudskog duha, upravo onaj koji je Breht kasnije prezirao kada bi ga publika prepoznala u liku Firlingove. Kako je to Džon Kameron Mičel rekao: „Smejem se jer bih u suprotnom plakao.“ Breht nije želeo da zaboravimo Majku Hrabrost kao što kritičari sa leve i desne strane ne žele da zaboravimo Brehta.

Izvor: thedailybeast.com
Prevod: Dragan Matković