Branko Rosić: Život iznad kog nema oblaka moguć je među porodicom i prijateljima

Drugi roman Branka Rosića „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ donosi dinamičnu priču u čijem su središtu braća Igor i Saša Braunović, televizijski autor i bivša rok zvezda, čiji se životi naglo menjaju usled niza naizgled banalnih okolnosti. Cena slave, komercijalizacija apsolutno svih sadržaja, jačanje desnice i migrantska kriza u svetu precizno definišu sadašnji momenat o kom Rosić piše, pa i zauzimaju važno mesto u knjizi.

Iako je radnja smeštena na relaciji Beograd – London, čitaocima „Vršačke kule“ biće posebno interesantan detalj da se u Rosićevom romanu spominje i banatsko selo Aleksandrovo, koje pisac zove nekadašnjim imenom Velike Livade.

Branko Rosić svirao je u kultnom pank bendu Urbana gerila, a kasnije i u elektro grupi Berliner štrase. Sarađivao je u pisanju „Leksikona YU mitologije“, objavljivao u mnogim časopisima, potpisao intervjue sa značajnim ličnostima domaće, regionalne, ali i svetske kulturne i rokenrol scene. Prvi roman „A tako je dobro počelo“ objavio je 2015. godine. Britanska kraljica Elizabeta Druga odlikovala ga je Medaljom Britanske imperije (BEM) za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.

Kako je nastajao roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“? Da li se i koliko razlikovao rad na prvoj i drugoj knjizi?

Čini mi se da najviše inspiracije imam na putovanjima. Ne samo u smislu lokacija i putopisa već same radnje. Tako sam ubistvo u mom romanu smislio plivajući u Baskiji, teroristički napad sam smislio blizu Arene u Mančesteru, a sam početak romana sam smislio putujući maštom dok sam gledao novogodišnje skijaške skokove – 4 skakaonice. Ljubavnu priču romana sam smislio dok sam sa ženom išao po ostrvu Džersi, a seksualnu scenu junaka i mlade ljubavnice otkrio sam šetajući pored Partizanovog stadiona. Ja sam i prvi roman smislio na stepenicama stanice Zoo u Berlinu ali ne zbog čuvene knjige „Deca sa kolodvora Zoo“ već zbog medveda Knuta koji je bio u obližnjem zoološkom vrtu pa sam zamislio da kraj mog junaka i knjige bude skok u kavez sa medvedima. Tada sam krenuo od kraja romana ka početku, a u ovom romanu sam postao iskusniji pa sam sve prvo smislio u glavi, napisao sinopsis po čijim koordinatama su krenuli junaci moje knjige.

Jedna od ključnih tema romana je slava i danak koji ona uzima. Na koji način je informatičko doba promenilo javne profesije?

Informatičko doba je donelo divne stvari. I ja ne mogu biti reakcionaran pa osuditi tehnološki napredak. Ali, informatičko doba je sa druge strane donelo neočekivanu količinu banalnosti. Verovao sam da će tehnološka revolucija i internet ubrzati i poboljšati informisanost i obrazovanost ljudi ali ona je pored toga donela i veliki deo banalnosti koji vlada svetom. Takođe, svetom vladaju instant sadržaji, ljudi instant trajanja, jedan opšti niski nivo zabave.

Informatičko doba je u novinarstvu donelo brzinu i širok izbor ali, s druge strane, mediji su postali banalni pa ja volim da kažem da smo nekada imali u novinama kritiku baletske predstave a danas možda samo u dve novine imamo kritiku filmova i muzike a i to je u nestajanju.

U vašim junacima, braći Braunović, mnogi su prepoznavali različite javne ličnosti, pa i vas. Da li vam to smeta ili vas zabavlja? Kakva je odgovornost kad stvarate likove čija se sličnost sa realnim ljudima može učiniti namernom?

Kada je izašao roman, mnogi su u junaku Igoru Braunoviću videli TV zvezdu Ivana Ivanovića, a u drugom junaku Saši Braunoviću prepoznali su Džonija Štulića iz Azre. Iskreno, nisu ni jedan ni drugi mada ima nekih sličnosti. Jedan novinar je rekao „Oba Braunovića su zapravo ti”. Odgovorio sam „Ja sam od oba po 20 odsto, moj život nije toliko zanimljiv kao njihov“. Tako da me je zabavljalo sve to uprkos tome što me ponekad iznervira da ljudi stalno iz fikcije traže čistu realnost. Naravno da književnost mora biti angažovana i imati dodir sa stvarnošću, ali ipak nisam hteo da pišem roman o stvarnim ličnostima, mada postoje mnoge sličnosti sa nekim sadašnjim junacima. Tako mi je i jedan prijatelj rekao: „Poznajem tri novinarke koje su završile kao tvoja junakinja“. Misli se na završetak novinarke u krevetu sa junakom koji podseća takođe na nekoga.

Pitanja migrantske krize i jačanja desnice imaju važno mesto u romanu. Kako se dogodilo da generacija levičara izrodi generaciju nacionalista?

Delom, zato što je mladost buntovna i ona je uvek u kontri. Tako da sam ja posmatrao neke moje drugove levičare, prozapadno orijentisane ljude čija deca postaju desničari, mrze Zapad i vole carsku Rusiju o kojoj nemaju pojma. Pazite, ta kontra je dovela do toga da su mladi Hrvati danas opčinjeni i najviše vole srpski turbo folk koji im je zabranjivan pa je to dobilo neku formu ne samo zabranjenog voća već i neke vrste panka. U principu kao: „Volim ono nad čime se zgražavju moji roditelji i država“.

A onda ste imali razočaranje dece svojim roditeljima šezdsetosmašima i post šezdesetosmašima. Pa pogledajte u šta su se pretvorili nekadašnji hipici Stiv Džobs i Bil Klinton i nekadašnji roker Toni Bler. Oni su izdali revoluciju i krenuli u lovu što je takođe legitmna stvar, ali mladost ne oprašta preobraćene buntovnike koji postaju establišment.

Verujete li vi u dolazak konačnog razvedravanja?

Sve manje. Verujem u lično razvedravanje u porodici i malom krugu prijatelja gde se može odvijati život iznad kog nema oblaka.

Radnja oba vaša romana se delom dešava u Velikoj Britaniji. Velika Britanija i britanska kultura su vam veoma značajni?

Da, britanska kultura je veoma značajna u mom životu. Počeo sam sa britanskom muzikom. Posvećeno sam uz tada jugoslovenski muzički magazin Džuboks počeo da pratim i čuveni britanski muzički list NME. Na poslednjoj strani ovog lista bila je rubrika šta muzičke zvezde vole od knjiga, filmova, serija... Tako sam ja zapravo preko muzike otkrio svet književnosti. Otkrio sam da Fil Lajnot iz benda Tin Lizi voli Džejmsa Džojsa pa sam krenuo sa čitanjem. Pa je onda došao bend Bauhaus i već sam čitao Kafku. Kada je došao pank došla je i knjiga „Paklena pomorandža“ Entonija Bardžisa pored čijeg sam se murala u Mančesteru slikao prošle godine. Tako sam zavoleo dobru književnost preko britanske muzike a ne preko škole.

Da li se i na koji način vaša spisateljska, novinarska i muzička karijera međusobno prepliću i dopunjuju? U kojoj se od ovih pozicija osećate najudobnije?

Krenuo sam od muzike, i preko muzike sam zavoleo i novine i knjige. Od novinarstva živim, muzikom se relaksiram a najviše uživam kao pisac, ali sam i najranjiviji kao pisac. Najviše sujete mi sada dolazi kada sam u poziciji pisca. U novinarstvu sam sve ostvario što sam želeo, ne samo što sam postao priznati novinar koji je uradio intervjue sa najznačajnijim ljudima iz kulturnog miljea regiona  i zamenik urednika poznatog magazina već sam i ostvario neke dečačke snove. Kao na primer, u osnovnoj školi sam na zidu sobe imao zalepljen poster Ijena Andersona i benda Džetro Tal, a pre godinu i po dana imao sam sreću da pravim intervju upravo sa Ijenom Andersonom. Radio sam intervju sa Stivom Heketom, eks gitaristom Dženezisa u Makedonskoj ulici na istom mestu gde sam trideset godina ranije kupio album Dženezisa na kojem Stiv svira gitaru. Tako da sam novinarske ambicije uglavnom ostvario, a kao pisac želim još toga.

Razgovarala: Tijana Stanojev – Kosanović
Izvor: Vršačka kula