Branko Rosić: Ideje odlaze na otpad

Roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ Branka Rosića, priča o dva brata, poznatim imenima ovdašnje medijske i muzičke scene, ima nekoliko i zanimljivih i atraktivnih tokova. Izabrali smo onaj koji prati likove mlade generacije i njihove životne izbore, zato što opisuje retku temu aktuelne književnosti – pojavu desnice.



Branko Rosić je zamenik glavnog urednika magazina „Nedeljnik“, a pre toga je bio rok muzičar. Britanska kraljica Elizabeta II ga je odlikovala zbog promovisanja i unapređenja kulturnih veza između Velike Britanije i Srbije.

Prethodni i prvi roman Branka Rosića je „A tako je dobro počelo“. Oba je objavila Laguna.
 
I u ovom i u prethodnom romanu vaš adut je radnja. Pričajući o pojavama koje su čitaocu bliske, vi ih analizirate i definišete bez namere da ga zasenite, na primer, neuobičajenim stilom.

Želeo sam da čitaocima pružim sve ono što se profano naziva generacijskim romanom. Pritom mislim na roman koji je potpuno ulogovan sa sadašnjim svetom. Migrantima, terorizmom, desnim populizmom, političkim spinovanjima, svetom bez ideja i ideologija, o našim ljudima koji su otišli napolje i rade ono što nikada ne bi radili ovde, a mi im zavidimo, o tim našim ljudima koji su „duplikat stranci“ i ne pripadaju ni ovde ni tamo. A sve to u priči o dva brata koji imaju na sebi i političke, ljubavne, roditeljske probleme, pa i ubistva.

Ovaj moj roman je i na nekoj liniji razdvajanja od delom hvaljene novije srpske književnosti. Moram da kažem da se od mnogih savremenih domaćih pisaca razlikujem po tome što nisam pisao levitirajući u nekim autopsihološkim dnevnicima bez ikakvih kopči sa savremenim trenutkom i životom. Za razliku od mnogih, ja sam radio pa dobro znam kako izgleda kada se tresu nervi od kritika na kolegijumima a želudac od silnih kafa između dva otkucaja kartice za zaposlene. I između ta dva otkucaja kartice shvatiš šta je pravi život u tranziciji iako si i pomalo povlašćen jer radiš na tastaturi pri centralnom grejanju na Vračaru, a ne za pneumatskom bušilicom na krpljenju asfalta u Boleču. Za razliku od nekih autora savremene srpske književnosti, imao sam privilegiju da gledam taj srpski tranzicioni život iz prvog reda. Nisam imao luksuz stipendija, pa skuvam ujutru kafu i pišem ceo bogovetni dan ili to radim jer nemam lovu i posao pa pišem o sebi trošeći samosažaljenje i tražeći priznanja.
 
Priču o dva brata, televizijskoj odnosno rok zvezdi, gradite dokumentarno. Složićete se da se tako pišu autobiografska štiva.

Da, tako se pišu, ali ovo nije autobiografsko štivo jer ja, nažalost, nikada nisam komponovao za Mika Džegera kao jedan od braće iz mog romana, a nisam ni napravio gaf sa najmoćnijim čovekom države kao drugi brat iz knjige, niti sam ikoga ubio kao njen treći junak. Autobiografsko u romanu su oni veseli delovi kada putujem Bretanjom, a na malo vremena trajektom odatle Britanci izglasavaju Brexit, ili kada šetam Mančesterom i overavam nekadašnje kote najuzbudljivije muzičke scene sveta. Ali i oni sumorni, o odlasku moje majke na poslednji put (u bolnicu) gde su joj pronađene metastaze, ili smrt moje tetke koju sam zasmejavao jedne večeri kao dečak a onda ju je u povratku kući pokosio polovni ford na Gazeli. Niko se nije požalio da je moja knjiga depresivno štivo, ali jeste da je zbog mene neispavan zato što je roman progutao na eks, pa shvatio da za dva sata mora na posao.

Kostu (jedva punoletan, sin jednog od braće) u desničarsku organizaciju „Čast“ privuklo je postojanje ideje. Šta to znači, da je na primer u demokratskim pokretima nije prepoznao?

Sada živimo u svetu bez ideja, dok je moja generacija odrastala u vremenu čak i radikalnih ideja poput „levog terorizma“ u Evropi, Bader Majnhofa, Crvenih brigada. Ne kažem da smo bili skroz opijeni time, ali tada se smatralo da kapitalizmu treba stati na vrat i heklerom. Bilo je i miroljubivih ideja: rokenrol, kao i studentski pokreti, čiji nisam bio učesnik ali jesam svedok. I seksualnih i svakakvih sloboda. Danas, čak i one retke ideje koje se pojave odlaze ne na reciklažu već na otpad. Kako je pre nekoliko godina skončao udar na korporativni kapitalizam i bankare, pokret „Okupirajmo Volstrit“? Ko se toga danas seća? Ne znam ni za krajnje domete „Okupacije“ bioskopa Zvezda.
 
Šta smo dobili u postpetoktobarskom demokratskom poretku za koji smo se borili?

Radio sam u novinama i u vreme one vlasti, i znam da je i onda bilo tabloidno, ustoličavali su se medijski urednici koji su i danas urednici, samo u drugim bojama i nijansama. Tada sam shvatio da su tadašnje elite bile kao i sadašnje, i da je njihova velika ideja sledeća: „Kokain i dobre ribe za elitu, Parovi, Farma za ostale i raju“. I tu i tamo neka gola sisa. U čemu se drastično razlikuje kulturna ponuda ondašnje i sadašnje elite? Nekada Severinin porno, danas onaj goli selfi i SMS-ovi Jelene Karleuše. Ali to nisu ideje, to su bočne stvari. Velikih danas pokreta nema, a ako se i jave, eto brže-bolje onih koji apliciraju da se to stavi u mejnstrim javnog života kako bi sebe postavili na njihovo čelo.
 
Da li Uroš Lazarević, vođa pokreta „Čast“, ima dvojnika u stvarnom životu?

Likovi su romansirani. Tako mi se i nije dalo da moj lider radikalne desnice bude neka literarna franšiza Boška Obradovića, ili Vacića. Lider ultradesničarskog pokreta „Čast“ mi je neki ljotićevac milenijalac za ljotićevce milenijalce i mlađe.
 
Zašto je Kostina generacija neprijateljski raspoložena prema migrantima? Zašto misle da ih migranti ugrožavaju?

Postojala je ovde dosta velika tolerancija prema migrantima. Ali postojale su i reportaže o migrantima koji siluju po haustorima Savamale, ili se šunjaju po voćnjacima Grocke. Ipak, uglavnom smo se pokazali super, možda zato što smo zaista super, ili smo znali da su nesrećni Sirijci u tranzitu pa neće doći niti na biro za nezaposlene niti u krevet naše žene.

Takođe, mi smo od kraja osamdesetih u nesporazumu sa svetom. Odrastao sam u doba konzumacije pop kulture, kada su nam sa Zapada stizali i rokenrol i film a mi išli po isto to na Zapad. Od dolaska Miloševića pratimo naše bauljanje u geopolitici, neshvatanje promena naše nacionalne elite, shvatanje spoljne politike kao ljubavnog odnosa – pa su tu logično i prevara i razočaranje. Ja sam svoju zrelu mladost dočekao u Srbiji koja prezire Zapad, pa zašto bi bio drugačiji i moj junak mladi Kosta.

S obzirom da sam dobio odlikovanje Britanske imperije, često me pitaju o današnjoj relaciji Engleska–Srbija, spočitavajući mi da nam Britanija nije prijatelj. A ja odgovorim da u današnjoj antiengleskoj propagandi u Srbiji niko ne spominje da nam je Britanija najveći donator u oblasti e-uprave, da su to dvocifreni milioni evra. Možda je tabloidima bitnija pomoć u avionima nego olakšice građanima pri upisu u katastar. Nebeskom narodu su draži darovi sa neba (MiG) nego zemaljske stvari (olakšice u katastru).

Kosta o svom ocu i stricu misli kao o zaostatku Jugoslavije: „zarobljeni u sećanjima na zemlju dembeliju u kojoj se u podne pila kafa u Dubrovniku, a večernji provod se trošio u centru Beograda“. Zašto?

Izbegavam glasne napade nostalgije. Ali nekad ih ne zadržim za zubima pa me je jedan mladi kolega pre više od deset godina ukorio rečima „i moja keva priča bajke o vašem odrastanju, kaže da ste odlazili na podnevnu kafu u Dubrovnik, a uveče se provodili u Beogradu“. Ali tako je zaista bilo! Meni je Boris Dežulović rekao da su oni krali i prodavali knjige i s tim parama dolazili u Beograd u klub Akademija. A taj mladi kolega mi je prigovorio možda i zato što je klincima dosta priča o toj Jugoslaviji. I tom Dubrovniku i Rovinju i radu preko omladinske zadruge da bi se sve spiskalo u Londonu ili Amsterdamu. Posle mi je kliknulo da nismo mi njima samo dosadni sa bajkama iz samoupravnog socijalizma, nego bi i oni želeli svoj Dubrovnik, ne onaj Vučurovićev iz ratnih devedesetih, nego neki svoj u kome se može ne biti zabrinut za sutra, nego baš biti blesav i bez ideja i spiskavati mladost u gluvarenju. Hteli bi da budu vlasnici tolike dokolice i budalisanja kakvi smo mi bili. Njima se sad, međutim, ne pruža nikakvo vreme. Treba odabrati da li upisati saobraćajnu školu i biti vozač kamiona u Bavarskoj, završiti medicinsku školu da bi praznio pelene starice u Dizeldorfu, ili IT stručnjak na Novom Zelandu, ili da budeš jutjuber pa da deca jure za tobom u nekom tržnom centru u Beogradu a njihovi roditelji uganu nogu prateći decu koja prate tebe. Velike su to dileme, a nigde tvog Dubrovnika.
 
Kostina generacija ne želi da se valja u griži savesti i sramoti što su Srbi, piše u vašoj knjizi, niti ih interesuje išta što je postojalo pre njih. Da li ovu vrstu nacionalizma kod mlade generacije objašnjavate otporom prema mitu o Jugoslaviji koji neguju njihovi roditelji?

Da, baš to. Ali da malo korigujem da ne ispadne da je nama Jugoslavija bila samo odlazak na more na skidanje pene s kafe u Dubrovniku ili nevinosti u hostelima Amsterdama. U Srbiji vreme stoji i promene su spore. U Jugoslaviji je bilo strahovito ubrzanje svega. Padaju mi na pamet razni bizarni primeri toga: moja baba je bila nepismena, a ja pre mesec dana izdao drugi roman.
 
Jedna od tema romana je sjaj pozornice, sjaj slave, dakle život o kome mnogi sanjaju. Vi ne podržavate takve snove, zašto?

Iz nehata. Zapravo ja volim sjaj pozornice, ali rokenrol pozornice. I sećam se kada sam gledao postavljanje opreme na bini Exita pred nastup Lijema Galagera, sve one tehničare i roudije koji postavljaju pozicije na stejdžu, da sam shvatio posle toliko godina zašto me je kao klinca opio taj život rokenrol muzičara. Živeo sam u porodici klasičnih roditelja koji su me od početka navodili na život uspešnog čoveka srednje klase, što je meni bilo neprivlačno i dosadno. Možda sam oduvek voleo neku vrstu cirkusa i stejdža, pa i zaljubio sam se kao klinac u devojku sa trapeza valjda Embel Riva cirkusa. Zato je meni, čim je eksplodirao prvi dim suvog leda na bini hale Pionir i čim su zasvetlucala „maršal“ pojačala na jednom koncertu, bilo jasno čime želim da se bavim. U romanu zaista rušim sjaj slave i pozornice, ali one televizijske i uopšte medijske. Znači, sjaj sadašnjeg poimanja slave i života koji mnogi sanjaju. Jer ta demokratizacija slave iz Vorholovog proročanstva je pošast koju kusamo i priželjkujemo vreme u kome će svako biti anoniman makar na pet minuta. Nikada nije bilo ovoliko slave po glavi budala.
 
Beogradu ste namenili ravnopravni status sa ostalim likovima. On ih kao neko živo biće uokviruje, određuje, usmerava, pa je zato „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“  i roman o Beogradu.

Svako piše o svom Beogradu. Svetlana Velmar Janković, dete građanskog Beograda, pisala je o Dorćolu, a ja, dete iz socijalističkih solitera, stavljam radnju romana u kulise nekadašnjeg vojnog naselja Stevana Filipovića kraj Partizanovog stadiona, i u naselje Cerak vinogradi koje ima zgrade sa crvenom ciglom baš kao i Mančester u kome se završava moj roman.
 
Vi ste novinar, a pre toga ste bili rok muzičar. Da li nekad u nečijem pogledu osetite ocenu „sad bi hteo da bude i pisac“ ? Predubeđenja i ocene bez osnova su u modi, zar ne?

Da, čak mi je i jedan član jednog prestižnog žirija jedne prestižne nagrade rekao: „Šta će tebi nagrade, jer ti si toliko javna ličnost i još imaš britansko odlikovanje?“  Osećam da neko misli da me je onaj odozgo posuo tolikim talentima da mi treba sve ukinuti. Meni je jednom Bregović rekao da je ovde percepcija umetnika da on mora biti jadan. Umetnik ne samo da ne treba da ima novca, već ni višak umetničkih profesija. U protivnom ne samo da je sumnjiv, već i nije pravi umetnik.
 
Vaš prvi roman je imao tri izdanja. Kako knjiga postaje hit?

Ne znam. Književno tržište je nepredvidivo. Možete kao pisac „spavati“ u medijima, a da se to ne oseti na blagajni knjižara. S druge strane, možete i kao Fredrik Bakman, koji nikada nije bio na srpskoj TV ili novinama, a njegov roman „Čovek po imenu Uve“ i ostali pune blagajne knjižara. Kažu da knjiga postaje hit tako što ima usmeno predanje, bukvalno od usta do usta, da zaživi i da pričaju o njoj. Naravno, preduslov je da ljudi imaju o čemu da pričaju.

Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme