Branko Đurić Đuro: Previše sam razmažen da bih živeo u Holivudu

On je čovek koji je u stanju da nasmeje i zabavi ceo Balkan bez obzira na to da li se lati gitare, uskoči u neku novu ulogu, sedne u režisersku stolicu ili za kompjuter da piše dnevnik. Sa Brankom Đurićem Đurom, jednim od omiljenih regionalnih selebritija sa potpuno antiselebriti imidžom, razgovaramo o njegovih pedeset, humoru, zezanju nekad i sad, i ljubavnoj slagalici od milion delića koji već 25 godina savršeno dihtuju između njega i supruge Tanje.



Branka Đurića gotovo je nemoguće uhvatiti iako ga svako malo možete sresti u Beogradu, gde je nedavno održao promociju svoje knjige „Mojih pedeset“. Tokom cele godine rasprodat je na relaciji Beograd-Sarajevo-Zagreb, stalna adresa mu je u Ljubljani, a vrlo često je u Italiji gde u poslednje vreme uglavnom snima filmove. U međuvremenu, sprema novi pozorišni hit i nikad se ne zna kad nas može iznenaditi nekom svirkom, sa ili bez Bombaj štampe, jer ga rokenrol, kako kaže, drži u životu. U celoj ovoj ludoj agendi na točkovima, sa Đurom je najteže napraviti intervju. On hoće, ali nije tu. Može mejlom, ali nema vremena da piše i odgovori u roku. Obavljam najčudniji intervju u životu: na svako pitanje iz mejla Đuro šalje preko Vajbera audio-odgovor. Možda ne onoliko dugačak koliko bih želela, ali ne preskače pitanja i ne izvrdava. Profi, nema šta. Ne uspevam da ga pitam kad je uopšte stigao da priča u telefon, jer on već nestaje sa mreže. OK, mislim se, možda čisti sneg ispred svoje kuće u Ljubljani, možda ga zove ćerka iz Njujorka ili opet nešto sprema sa nekom holivudskom facom s kojom je prešao na ti, kao što je Armand Asante sa kojim je prošle godine snimio film „The Wanderers“. I sve mu opraštam.

Sumiramo godinu na izmaku, koju je definitivno obeležio njegov spisateljski prvenac, neobično autobiografsko delo „Mojih pedeset“, u kome Đuru možemo upoznati iz sasvim ličnog ugla, sa bezbroj anegdota i sasvim iskrenih ispovesti. Sumiramo ukratko i svih četrdsetak godina umetničke karijere koju je započeo tako što je iz četvrtog puta upisao Akademiju, potom postao junak kultne „Audicije“ i „Top liste nadrealista“ i jedan od najtraženijih glumaca na ovim prostorima. Svetska karijera nakon Oskara za film „Ničija zemlja“ i saradnja sa Anđelinom Džoli na snimanju njenog rediteljskog prvenca „U zemlji krvi i meda“ nisu ga iskvarili, ostao je omiljeni komičar specifičnog smisla za humor koji ceo region obožava, i divan suprug i tata koji sada svoju decu podržava u njihovim umetničkim ambicijama. Punih 25 godina u braku je sa slovenačkom glumicom Tanjom Ribič, u koju je, kako je priznao u knjizi, zaljubljen kao prvog dana. 

Na koricama knjige „Mojih pedeset“ je vaša slika na kojoj sedite na režiserskoj stolici. Koliko ste zaista režirali sopstveni život, a koliko ste bili samo glumac koji je koristio priliku?

Pa, svako od nas se trudi da režira svoj život na najbolji način. Mislim da nisam napravio mnogo grešaka i da sam iskoristio puno prilika, a gluma svakako ne pomaže mnogo u tome.

Da ste zaista samo vi mogli da režirate svojih pedeset, kao što ste, recimo, režirali „Đurologiju“ ili „Našu malu kliniku“, šta bi bilo drugačije?

Mislim da ne bih mnogo menjao stvari, izbegao bih možda susrete sa nekim ljudima.

Koja su to bile prelomne životne situacije kad ste shvatili da život ne ide onako kako smo zamislili, ali da je to možda bolje za nas?

Mislim da život nikad ne ide onako kako smo zamislili. Negde sam pročitao misao da je život ono što ti se događa dok ga planiraš.

Kakve su reakcije ljudi koje pominjete u knjizi (supruga, deca, tašta, kolege iz sveta muzike, filma...)? Da li se neko možda od njih naljutio, ipak prepričavate lične situacije?

Niko se nije naljutio, sve što u knjizi opisujem je veselo, iskreno i sve se stvarno dogodilo.

Koliko je šesta decenija koju ispisujete uzbudljivija u odnosu na vaših 50? Da li ste nastavili da vodite dnevnik, pa da dobijemo za koju godinu novo, dopunjeno izdanje „Mojih šezdeset“?

Nemam osećaj da je šesta decenija, niti ih brojim, živim isto ludo kao što sam živeo kad sam imao dvadeset. Ne mislim da pišem nastavak jer dosad nikad nisam pravio drugi deo nečeg što sam radio.

Imali ste 31 godinu i već trasiranu glumačku i muzičarsku biografiju kada ste otišli iz rodnog Sarajeva, usred rata, i došli u Ljubljanu u kojoj i danas živite sa porodicom i radite. Čime vas je Ljubljana zadržala, ako izumemo vašu suprugu Tanju?

Kad jednom odeš iz svog grada, onda se nekako navikneš da se svuda osećaš kao kod kuće. Ja se svuda osećam kao kod kuće, a Ljubljana je svakako na prvom mestu. Ona me svojim redom i organizovanošću strašno smiruje.

Kako izgleda živeti u Sloveniji i koliko Slovence uopšte zanima šta se dešava na ostatku Balkana?

Zanima ih tačno onoliko koliko je to potrebno, Balkan im predstavlja zabavu i ne udubljuju se mnogo u probleme koje imamo na Balkanu. 

Često ste poslom u Sarajevu i u Zagrebu, a možda najčešće u Beogradu. Kako se vama čini atmosfera u ova tri grada i gde se osećate najopuštenije?

Kao što sam rekao, svugde se osećam kao kod kuće, pogotovo u ova tri grada i svaki mi na svoj način odgovara, opušten sam u svakom od njih.

Svojom predstavom „Đurologija“ oborili ste rekorde gledanosti i nasmejali ceo region. Slavu preti da joj oduzme jedna druga monodrama, isto u vašoj režiji, „Šta me snađe“, koju je nedavno jubilarni stoti put izvela Anđelka Prpić. Šta je to što može da nasmeje ceo Balkan i koja je razlika, ako je uopšte ima, između muškog i ženskog humora?

Ne delim humor ni na koji način, ono kao balkanski, engleski, slovenski, a pogotovo ne na muški ili ženski. Humor je nekako univerzalan i samo pravi i kvalitetan humor nalazi put do publike.

Da li bi danas repriza „Top liste nadrealista“ ili „Audicije“ mogla da nasmeje region? Ili je možda vreme za neki novi projekat takve vrste, u režiji i izvedbi nekih novih klinaca?

Mislim da danas nekadašnja „Top lista nadrealista“ i „Audicija“ ne bi mogle na takav način da nasmeju publiku, stvari se mnogo menjaju, a ni sam nisam pristalica ponavljanja nekih stvari koje sam radio na početku karijere. Ima dosta dobrih stvari koji rade neki novi klinci u regionu i to volim da gledam.

Gledali smo vas u žiriju emsija „TZLP“ i „Superljudi“. Kako vi gledate na tu vrstu izleta iz vaše glumačko-rediteljske branše?

Takve emisije predstavljaju za mene veliku zabavu, kao i druženje s mladim ljudima koji tako dobre rade te stvari. Izuzetno mi prija da budem deo toga.

S obzirom na to da ste upoznali dosta slavnih faca iz sveta filma, da li ste ikad pozavideli holivudskim kolegama ili ipak nikad ne biste menjali Ljubljanu i Balkan za Holivud? 

Da sam to želeo, otišao bih tamo i nastavio karijeru odmah posle Oskara za film „Ničija zemlja“. Mnogo mi više prija život ovde, volim da radim u Italiji, to mi odgovara. Previše sam razmažen da bih živeo i radio u Holivudu.

Šta trenutno režirate i šta je ove sezone na repertoaru vašeg pozorišta Luda kuća u Zagrebu, koje ste otvorili sa hrvatskim glumcem Reneom Bitorajcem?

U Ludoj kući je stvarno ludo, novembar i decembar smo bili rasprodati unapred. Sve predstave su pune. Imamo pet, šest svojih predstava, a za sledeću sezonu režiramo novu predstavu koja se zove „Ja se zovem Mirko“.

Na početku knjige bacili ste sve čitateljke u nesvest kad pomenuli ste da ste u suprugu Tanju zaljubljeni kao prvog dana. Čime vas Tanja drži sve ove godine, a čime vi nju?

Jako je teško dati jednostavan odgovor na tako komplikovano pitanje. Različitosti se privlače i u tome je uglavnom tajna. Ali taj pazl je sastavljen iz milion delova. Jako je teško naći osobu sa kojom svi ti delovi tako dobro dihtuju (smeh).

Za vašu ćerku Zalu znamo da je krenula maminim i tatinim stopama i da je zanimaju gluma i muzika, da studira u Njujorku, znamo i da se vaš sin Filip iz prvog braka bavi fotografijom, ali najmanje znamo o vašoj ćerki Eli... Šta rade njih troje trenutno i u čemu im je tata, sad kad su veliki, najpotrebniji?

Ela će očigledno isto krenuti tim putem. Odrasta u toj našoj radionici i sasvim je normalno da će se posvetiti sličnom poslu. Veoma sam ponosan na sve troje i trudim se da im budem podrška. Kao i svi drugi očevi svojoj deci.

Vozite električni automobil, ne jedete meso, pijete umereno, ne stidite se da priznate da ste nekoliko puta zaplakali dok ste pisali knjigu... Šta se desilo sa onim razuzdanim momkom koji nije propuštao lude žurke osamdesetih?

Pa, nisam se ja baš previše smirio. Još sam ona ista budaletina kao pre trideset, četvrdeset godina. Ali kad imaš svoju decu, onda se to ludilo nekako kanališe i koristi samo onda kada je to potrebno, uglavnom u ovom poslu koji to često zahteva.

Šta je za tako jednog uzornog tatu, supruga i slovenačkog građanina, danas, u 56. godini, dobro zezanje? Da li je muzika, bilo da je svirate ili slušate, najbolja garancija dobrog provoda?

Imam sreću da je moj posao još na neki način blizak zezanju. Radim i živim od onoga što volim i jako sam srećan da imam tu mogućnost da se zabavljam dok radim. Muzika je, naravno, još na prvom mestu, ona me razveseljava i opušta i uživam u njoj jednako i kad nastupam i kad slušam tuđi koncert.

Šta Branka Đurića Đuru, glumca, reditelja, rokera i jednog od omiljenih zabavljača u regionu, najpre nasmeje? Da li i šta gledate na TV-u?

Ne pratim baš previše domaću TV produkciju. Najviše me zabavi i nasmeje vešt i duhovit kolega u predstavi ili u filmu koji ima jasnu i duhovitu situaciju. Još se najviše smejem filmovima Čarlija Čaplina, on je i dalje moj najveći idol.

Na Vikipediji piše da su vam nadimci Đuro i Đuđi. Ceo region vas zove Đuro. Ko vas zove Đuđi?

Nadimak Đuđi dali su mi Cigani na snimanju filma „Dom za vešanje“. Bliski prijatelji me zovu tako, a moj nadimak iz detinjstva je Bane, tako me zovu samo stare komšije iz moje ulice i moja rodbina. Kad me neko zovne Bane na ulici, istog momenta stanem i okrenem se. Na Đuro se baš i ne odazivam (smeh).

Piše: Gordana Knežević Monašević