Branko Anđić: Kanon naše književnosti je bolno uzak i provincijalan

Pisac i prevodilac Branko Anđić, dobitnik nagrada „Ljubomir P. Nenadović“ i „Despot Stefan Lazarević“, objavio je nedavno zbirku porodičnih priča „Da si dobra, i Bog bi te imao“ čiji je izdavač Laguna. Budući da trenutno boravi u Argentini, razgovor sa njim vodili smo elektronskom poštom. Razgovarali smo o mestu porodice u srpskoj književnosti, politici i još koječemu drugom.



Ovo je Vaša prva knjiga priča posle pripovedačke zbirke „Veliko spremanje“ koja je pre nekoliko godina bila finalista Andrićeve nagrade. Da li je s njom u nekoj vezi?

Počinjete ovaj razgovor vrlo dobrim pitanjem. „Veliko spremanje“ smatram dosad svojom najboljom pripovedačkom knjigom čiji se naslov odnosi na pripremu za odlazak „na onaj svet“ koji, dakako, ne poznajemo. Zbirka priča „Da si dobra, i Bog bi te imao“ čini neku vrstu diptiha sa „Velikim spremanjem“. To nisu priče o porodici, već u svima njima porodični odnosi – složeni, konfliktivni, protivrečni, nežni, antagonistički – čine pokretačku snagu njihovog događanja. Porodica, kao Alef svih međuljudskih odnosa, jeste retorta u kojoj se kuva životni eliksir, istovremeno najmanja, i najveća životna škola. Hronološki gledano, možda je trebalo prvo da napišem ovu knjigu, a potom „Veliko spremanje“, ali zar kroz život čovek ne pliva bolje kad se jednom suoči sa smrću? Ako se „velikim spremanjem“ pripremamo za smrt, porodicom se pripremamo za život.

Čitajući Vaše porodične priče, povremeno sam imao utisak da gledam neki od filmova Federika Felinija, uspešno pribegavate humoru i prefinjenoj ironiji kada je reč o porodičnim odnosima, zašto se beži od takvih literarnih pristupa kad je reč o porodici, naročito u našoj književnosti, porodica je još uvek tabu?

Više nego tabu, smatram da je u našoj savremenoj književnosti porodica pre stereotip. Moja je namera upravo da pokažem porodične odnose van stereotipa. U našoj književnoj tradiciji porodica je obično deo politikom utvrđenog kanona knjiga u kojima najčešće dominira zabrinutost za sudbinu srpskog naroda (mnogo više nego ontološka zabrinutost za sudbinu čoveka uopšte), nasilje i stradanje; znate one knjige i pozorišne predstave u kojima je obično jedan brat četnik a drugi komunista, pa porodica u vihoru revolucije i velikih istorijskih previranja i slično, sto puta viđeno. Ne kažem da u našoj književnosti nema raznovrsnosti, ali kanon je bolno uzak, provincijalan, u svoj pupak zagledan, često nacionalistički; zar, uostalom, to ne pokazuju i tematske sklonosti žirija naših najuglednijih književnih nagrada?

Što se tiče i humora i ironije koje pominjete, pokušavam da se bavim opštim, večnim temama, ali bez namrštenog čela. Naš narod je nekad bio duhovit i umeo je humorom da se brani od svih iskušenja i u tome vidim način da se sve to podigne na univerzalni nivo. Kad nas je NATO bombardovao, napisao sam tekst u tada najboljem argentinskom nedeljniku, bez ijednog političkog komentara, sastavljem samo od viceva koji su se u to vreme pričali i bio je veoma prihvaćen, ljudi su razumeli humanu dimenziju te tragične situacije bolje nego da sam im držao čas političke istorije. Danas retko čujem viceve, a još ređe pročitam duhovitu knjigu i to me brine – čast izuzecima poput poslednjeg romana Mire Đurđević, naše šampionke u pisanju sjajnih knjiga o ozbiljnim temama na neozbiljan, tj. duhovit način. Njene knjige nikad nikoga neće izlečiti od nesanice, a od srca želim da tako bude i sa mojima.

Kako mislite da će se porodični odnosi razvijati u ovom milenijumu, hoće li postati virtuelna, hoćemo li u budućnosti porodicu viđati samo na Tiktoku?

S Tiktokom ili uživo, za mene je svaka porodica – stara, nova, gradska, seoska – po svojoj prirodi disfunkcionalna, samo što su neki vidovi te disfunkcionalnosti društvenim dogovorom prihvaćeni kao normalni, da bi porodica kao osnovna društvena jedinka opstala. Oduvek se braća i sestre, uprkos ljubavi, međusobno takmiče, zavide i podvaljuju jedni drugima, odnosi u svakoj porodici podrazumevaju tu mešavinu ljubavi i mržnje, uvek je tu surevnjivost između starosti i mladosti, ali i odanost, pa otpor društvenim porodičnim normama... Koji sin arhetipski ne sanja da ubije svog oca, koji roditelji se ne plaše svoje dece, koji supružnici ne stavljaju na probu svoju odanost? Ne moramo biti psihoanalitičari da bismo toga bili svesni. Druga je stvar koliko smo spremni da to prihvatimo. U nekim pričama (Deca su naše najveće bogatstvo, npr.) poigravao sam se stereotipom idealne porodične sreće; u drugima sam testirao ljubav (Obećanje, Samo dva kruga oko kuće), preispitivao granice do kojih se može stići u želji za potomstvom (Vajs), kao i granice neprihvatanja starosti (Ugovor), itd.



U našem milenijumu odnos prema porodici je ideološki polarizovan. S jedne strane, tu je agresivna strahovlada hipertrofirane levičarske woke kulture koja razbija kanon tradicionalne porodice, ali samo da bi zavela drugi, podjednako nefleksibilni kanon autoritarne dominacije eksteremne manjine nad ekstremnom većinom, a s druge strane je reakcija na tu pojavu, nastojanje tzv. „nove desnice“ da vrati porodicu unazad, tradicionalnim vrednostima konzervativnih vremena. Ne znam kada će i da li će klatno koje oscilira između ta dva ekstrema da dođe u ravnotežu i da se umiri.

Vaša knjiga je izašla neposredno pred inauguraciju Donalda Trampa za predsednika SAD. Mislite li da za porodicu na planetarnom nivou nadolazi „zlatno doba“ budući da su za gospodina Trampa porodične vrednosti veoma bitne, suđenje sa porno-glumicom Stormi Danijels je samo mala neprijatnost, toga ima u svim boljim familijama, zar ne?

Osim što je po prirodi disfunkcionalna, porodica je takođe najlicemernija ćelija međuljudskih odnosa. Što nikako ne znači da istovremeno nije ono najdragocenije što imamo. Nikad u porodici odnosi nisu onakvi kakvi na prvi pogled izgledaju i sve porodice se trude da tako bude. Otud valjda i ta česta rečenica „Dešava se i u najboljim porodicama“, kad nešto neprijatno ispliva na površinu.

Da li Trampu ne smeta da šara sa porno-glumicama dok se bori za povratak konzervativnoj porodici, da li moralni Obama – jedini čovek koji je dobio Nobelovu nagradu „unapred“, pa se popišmanio, ali nagradu nije vratio – sluša u predsoblju starosti đavolje došaptavanje da je vreme da kresne glumicu već dvadeset godina u najboljim godinama jer život, avaj, brzo prolazi, da li je Miteranu decenijama institucionalizovana ljubavnica takođe deo šireg porodičnog kruga – svaki od njih sigurno ima svoje apologetsko mišljenje, in pectore. Odbacivanje tog imanentnog porodičnog licemerja je okosnica moje pripovetke Krv nije voda.

Trenutno ste u Argentini i predsednik Havijer Milej ništa ne odlučuje a da ne pita svoju sestru Karinu Milej, po Buenos Ajresu se priča da je upravo ona njegova siva eminencija, budući da ste na licu mesta, možete li nam razjasniti da li je to tačno i šta narod misli o tandemu brata i sestre Milej?

Kao trenutna zvezda nove desnice, ali i prvi predsednik koji je naterao Argentince da ne troše više nego što imaju, Milej nigde ne mrda bez svoje sestre i zove je „šef“ (ne šefica, već šef). Bez obzira na to koji formalni položaj zauzima u njegovoj vladi, Karina Milej je najmoćnija ličnost današnje Argentine. Mnogi Argentinci veruju da je njihova bliskost incestuozna, mada za to nema nikakvih dokaza, ali veoma funkcionalna. Njih dvoje, zapravo, vladaju u tandemu. Svoje klonirane pse Milej zove sinovima, zna se da je potekao iz skromne porodice, daleko od oligarhijskih krugova i da ima, da tako kažem, mangupsku dušu koja ume da se nosi sa drugim mangupima, što mu dobro dođe na domaćoj političkoj sceni. Uprkos drastičnog stezanja kaiša, tandem Havijer-Karina uživa nesmanjenu podršku Argentinaca različitih društvenih slojeva jer je za godinu dana uspeo da eliminiše četrnaest godina dugi fiskalni deficit, da ukroti raspomamljenu inflaciju, i vrati zemlju na put međunarodnog poverenja. Milej je pravi porodični čovek, oličenje protivrečnosti.

Imajući u vidu i trenutna dešavanja u Srbiji, čudna je ta veza između porodice i političara, naročito kod nas na Balkanu...

Sprega politike i porodice postoji još od mitskih dana i praskozorja istorije. Koliko dinastičkih svađa, koliko porodičnih zločina u borbama za presto, ali i šaptača iz senke i sivih eminencija iz porodičnih krugova je videla istorija. To, dakle, nije ni naš ni balkanski izum, mada je poslednjih nekoliko decenija obeleženo živopisnim likovima nekoliko supruga koje su svojim ponašanjem i uticajem na svoje muževe (Milošević, Drašković...) stekle izvesni folklorni status. Neke su čak, dakako pod drugim imenom, ušle i u književnost, što me ne čudi jer je naš narod vrlo sklon mitomaniji. Svojevremeno, priče su kolale i o Miloševićevom sinu, a danas o Vučićevom bratu, ali toga će uvek biti.

Ono što mislim da je za Srbiju karakteristično, tiče se porodice u širem smislu: kumstva. Imamo nekoliko slavnih kumovskih izdaja na najvišem istorijskom nivou koje su se najčešće okončale zločinom. „Ko će kome, ako ne kum kumu?“, to je vrlo perverzna, dvosmislena rečenica koja se kod nas uvek može različito tumačiti. Nemam pojma zašto je tako, ali kod nas kum suviše često postaje ružna, prljava reč.
 
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas