Branislav Janković: Živimo u prošlosti dok svet ide napred

Nisam hteo da mu se vratim – on se vratio meni. „Hajde. Još jedan deo, pa da se pozdravljamo. Nisam rekao sve što imam. Nemoj da me ostavljaš nedovršenog“. To je jedan od onih junaka koji vas stvaralački iscrpe, jer se menja kroz knjige. Sa godinama, baš poput svih ljudi, postaje drugačiji: mudriji, uplašeniji, bez mladalačkih strasti i želja, ali sa jasnim ciljevima. Krug je napravljen. Na nekim mestima je pukao, ali to je i dalje krug. Ne može da se pomeša sa nečim drugim.



Rekao je ovo za Glas Srpske Branislav Janković, pisac i publicista, objašnjavajući zašto se po treći put vratio svom najčuvenijem junaku Jevremu Utviću u novoj knjizi „Utvare“.

Dugogodišnji novinar i publicista, odnedavno i scenarista, te jedan od najčitanijih srpskih pisaca, poznat čitalačkoj javnosti po romanima „Vetrovi zla“, „Zidanje ambisa“, „Suze svetog Nikole“, „Gvozdeni oblaci“ i drugim, u kojima na krajnje zanimljiv način kombinuje istorijski roman i trilersku formu, ovaj put svog kontroverznog junaka, raspopa i istražitelja, egocentrika, inteligentnog i rijetko intuitivnog čovjeka kojeg proganjaju demoni prošlosti i izuzetan dar koji je istovremeno i njegovo prokletstvo, šalje preko Drine u istragu jednog ubistva ili, kako sam autor kaže, svojevrsno hodočašće.

„Opet je pred njim zagonetka koju želi da reši. Namerno sam rekao želi, a ne mora, jer u tim nekim godinama sve manje moramo, a sve više želimo. Tako i Jevrem kreće na put u Foču, gde njegov najbolji prijatelj Jusuf Bulatović leži ubijen, sa željom da otkrije ubicu. Taj put je svojevrsno hodočašće“, rekao je Janković.

U najavi knjige pominje se da je u pitanju završna knjiga trilogije o Jevremu. Da li je to Vaš autorski oproštaj od njega ili se možemo nadati i nekoj novoj trilogiji? Djeluje da je kreativni potencijal njegovog lika jako zahvalan za nove avanture?

Jevrem Utvić nije neko koga možete da razvlačite – jednostavno, to bi bilo prostituisanje onoga što jeste i šta radi. Moji junaci ne lažu da su superheroji: bivaju ranjeni, beže iz bitke, umiru. Zato čitaoci i vole Jevrema – običan je čovek sa svim vrlinama i manama. Svaka nova avantura bila bi razvodnjavanje njegovih misli i njega samog. Jevrem, ionako, odavno vodi svoj život, ja mogu samo da mu smetam. Mislim da smo dovoljno trpeli jedan drugog.

Dugo sam pisao ovu trilogiju, uzgajao je, učvršćivao slabe strane, čuvao je i bdeo nad njom. Ona je izrasla, obeležila me, štiti me od pogrda i pomalo od zaborava. Sasvim dovoljno da se krene dalje.

U svojim knjigama ste na vrlo zanimljiv način kombinovali žanrove trilera, krimića i istorijskog romana, koji nije lako klasifikovati. Gdje vidite sebe na književnoj sceni i da li su te žanrovske odrednice prosto stvar tržišta ili stvarna potreba da se pisac definiše u određenim formama?

Ne volim nikakve klasifikacije, niti sebe smatram žanrovskim piscem. I „Ime ruže“ je kombinacija krimića i istorijskog romana, a Umberto Eko sigurno nije žanrovski pisac. I „Braća Karamazovi“ sadrže elemente detektivske priče. Dobar roman je dobar roman, loš je loš. Da me zanima tržište, pisao bih samo knjige o Jevremu Utviću. Ozbiljan pisac nema nameru da se definiše, piše ono što voli i što mu prija. Ne volim dodvoravanja čitaocima, vrlo brzo shvate da niste iskreni. A u književnosti se neiskrenost ne prašta. Postoji samo jedan način da se piše za sve ljude, a to je da pišeš ne misleći ni na koga.

Burne istorije nam kao narodu nije manjkalo, nažalost, i motiva za trilersku formu imamo više nego što je potrebno, ali zanimljivo je da ova dva književna podžanra nisu bila pretjerano popularna u našoj literaturi, čak se na autore koji su se njima bavili dugo gledalo sa određenim potcjenjivanjem.

Mislim da samo pratimo svetska kretanja – i tamo je došlo do „eksplozije“ špijunskih romana, trilera, detektivskih priča, epske fantastike... Raduje me veliki broj domaćih romana sa istorijskom tematikom, jer ima o čemu da se piše i raspravlja. Možda je tog potcenjivanja bilo baš zbog „nedozvoljenih“ tema koje se nisu dopadale pobednicima, pa se svako otkrivanje istine smatralo za jeres. Naše istorijski zabranjene teme pre bih svrstao u drame nego istorijske trilere – previše je tu tuge, a malo akcije. Da još jednom ponovim – ne obraćajte pažnju na žanr, nego na kvalitet. A što se tiče istine... Kome je ona bitna ako sa lažima lepše živimo?



Negdje ste pominjali da smo narod velike prošlosti i ne baš obećavajuće budućnosti, što znači da nismo baš bili najbolji učenici ako je tačna ona čuvena Herodotova o istoriji kao učiteljici života?

Mi ne samo da ništa nismo naučili od te učiteljice, mi smo je zaveli, pa ostavili. I ona nam to nije oprostila. Lepo je imati slavnu prošlost, punu herojskih dela, junaka, epskih pesama, velikih bitaka, ali to je, kao što i ime govori, prošlost. Sve je to lepo i na ponos našeg naroda i niko ne traži da se mi odreknemo naših heroja i slavne prošlosti. Ali problem je što mi i dalje živimo u epskim pesmama i dobijenim i izgubljenim bitkama, a svet ide napred. U redu, imate istoriju za ponos, ali šta ste danas? Šta ste postali, pita nas taj svet. I kud idete? Ne kažem da je taj svet dobar, kažem da bi mi trebalo da budemo pametniji.

U književnost ste ušli iz novinarskih voda, profesije koja je prilično degradirana u novije vrijeme, kako uređivačkom politikom, tako i sve bržim razvojem tehnologije. Koliko Vas je rad u tom zanatu oblikovao kao autora i koliko Vam je, s druge strane, književnost izoštrila novinarsku percepciju dok ste bili u tim vodama?

Bio bih pisac, šta god da sam radio. Novinarstvo jeste pomoglo da izgradim poseban stil, budem pismeniji, gledam stvari na drugačiji način i da, pre svega, dobro analiziram. I ljude i situacije. Slažem se da je posao novinara degradiran, ali ne samo zbog tehnologije, već i zbog političke korektnosti, poslušnosti, autocenzure, nedostatka demokratije, nedostatka slobode štampe... Imamo sjajan novinarski kodeks kojeg se ni novinari, ni urednici, ni država ne pridržavaju. Tabloidi, kao produžena ruka vlasti, preuzeli su primat. I tu se opet vraćamo na priču o našoj budućnosti. O junačkom narodu koji uživa u rijaliti programima i koji je ljubav prema Marku Kraljeviću i Milošu Obiliću zamenio obožavanjem tetoviranih mamlaza. Kriv nam je neko drugi? Nije. Ko, uostalom, beše Obilić? Onaj fudbalski klub?

Osam romana i jedna zbirka priča. Pišete li redovno i posvećeno ili ste autor trenutka i nadahnuća i koliko je pisanje, generalno, posao, a koliko nadahnuće?

Fokner je jednom rekao da je čuo za nadahnuće, ali da ga nikada nije sreo. Ne posmatram pisanje kao posao, ali i ne čekam da inspiracija iskoči odnekud. Pišem kada mi se piše, ima nedelja kada ne napišem ni slovo. Volim da stvaram noću. Možda to ima veze sa mojim karakterom ili temama romana – kažu da sam mračan pisac. Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. I dalje se učim da pišem. Dobar pisac, kao i dobar naučnik, mora da bude zaokupljen svojim neznanjem. Pisac mora da zadrži ponešto od dečje naivnosti i neznanja. Samo tako može da bude iznenađen, a iznenađenje je sjajna stvar kod pisanja.

Šta biste preporučili kao „obaveznu“ literaturu?

Sve što vam nije dosadno. Ne trošite vreme na knjige i ljude u kojima ne uživate. Nećete živeti trista godina, pa da poklanjate pažnju nebitnom. Sve više se vraćam klasicima, te sam neke knjige pročitao više puta. Andrić, Markes, Kundera.

Vi ste i scenarista filma „Poslednji strelac“, u režiji Darka Nikolića, specifične mješavine drame i krimi filma. Sada kada su se utisci slegli, koliko ste zadovoljni svojim tekstom i načinom na koji je oživljen na ekranu?

Kada završim roman, dramu, scenario, prestanem da razmišljam o tome kako će proći – pustili ste dete u svet, neka se snalazi. Kako ste ga vaspitali i naučili, tako će i proći. Ništa više ne zavisi od mene, ja se samo trudim da pišem što bolje. Zadovoljan sam saradnjom sa rediteljem i glumcima. Dobar je to film. Utisci se još nisu slegli, celo leto će biti u znaku filmskih festivala, pa će biti prilike za neke nove utiske i mišljenja.

Sviđa mi se što sam dospeo na planetu koja se zove filmski scenario. Drugačija je od ostalih i prepuna izazova.

Vaši romani, posebno o Jevremu Utviću, imaju dosta filmičnosti u atmosferi i narativnom tempu. Da li ste razmišljali o ekranizaciji i koga biste voljeli da vidite u ekipi koja bi radila adaptaciju?

Ništa tu ne zavisi od pisca, mogu samo da prodam autorska prava i gledam kako mi masakriraju delo. Ne bih čak ni pristao da napišem scenario – mislio bih da je sve bitno i ne bih umeo da napravim objektivni otklon od romana. 

Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske