Branislav Janković: Umetnost nije beg već borba

Branislav Janković je jedan od mojih omiljenih pisaca. On kaže i napiše ono što ja pomislim i osećam. Svet njegovih knjiga ponikao je na narodnoj tradiciji, verovanjima, legendama, srpskim običajima. Branislav Janković šuruje sa nadrealnim, zadire duboko u duše junaka i piše tako da liče na ljude koje srećemo i poznajemo. U njegovim romanima nam je sve blisko, a opet je pomalo pomereno. On ukršta prošlost i sadašnjost i još sve začinjava snažnim ljudskim strastima koji donose neočekivane preokrete u romanima.

Naslovi koji su njegova lična karta su: „O vukovima i senkama”, „Suze Svetog Nikole”, „Vetrovi zla”, „Peta žica”, „Poslednji cirkus na svetu”, „Gvozdeni oblaci”, „Mačka u koferu”…

Čiji je glas u Vama dominantniji – novinarev ili romanopiščev?

S obzirom na to da se više ne bavim novinarstvom i da sam novinara osudio na doživotnu robiju i zakatančio – književni glas je jedini koji postoji. S vremena na vreme čujem viku iz tamnice, ali ne obraćam pažnju. Ima onih koji kažu da vam novinarstvo uđe u kožu, ali posle dvadeset i nešto godina provedenih u tom poslu, shvatite da je u pitanju neurodermatitis. Sva sreća, pa se leči.

Da li je pisanje bekstvo ili društvena odgovornost?

Društvena, politička, moralna i još poneka odgovornost u ovoj zemlji ili ne postoji ili je na vrlo niskom nivou. Da li bi kao pisac trebalo da ukazujem na probleme u društvu? Da povedem revoluciju? Stanem na barikade? Ma kakvi! Ako čekate na pisca samo gubite vreme. Moje knjige nisu priručnici za dizanje ustanaka, niti dnevne novine. One su ogledalo naših naravi i mentaliteta – e tu je moj front i ratno polje. A što se tiče bekstva sve zavisi od pisca. Mislim da umetnost nije beg već borba.

Kako Vas pronalazi nova tema?

E, tu siđem do tamnica, pa zamolim novinara da mi da ideju. Ako neće onda ga mučim. Stavljam mu pod nos tabloide i puštam mu Pink i Hepi. Tada mu podmuklo šapnem da mu je bolje da mi smisli temu ili ću ga pustiti na slobodu da radi u pomenutom smeću od današnjih medija.

Da li postoji korpus tema koje čekaju da im se posvetite?

Ne postoji. Iako planiram dugo da živim, nema puno tema kojima ću se posvetiti. Uostalom, postoje samo tri teme u književnosti: život, smrt, ljubav. Onoliko koliko ih dobro obradite ili spojite toliko ste dobar pisac.

Kada pišete?

Kada mi se piše, uglavnom noću. Nemam naviku pisanja svakog dana. To mi više liči na obavezu nego zadovoljstvo, a ja u pisanju, pre svega, uživam.

Koliko dugo traje rad na jednom romanu? Za koliko ga napišete?

Umem ja da započnem roman, nekada i više njih, pa da ga stavim sa strane i prođu godine, tako da na to pitanje ne mogu da odgovorim. Ali uvek je bolje što ga duže pišete – kako on sazreva tako sazrevate i vi. Kada naiđete na pisca koji vam kaže da napiše roman za dva-tri meseca, bežite od njega. To nije pisac. Možda je Dostojevski napisao „Zločin i kaznu“ za nedelju dana, ali vi niste on.

Šta je najdelotvornije u promovisanju novog dela?

Kvalitet. On uvek nađe put, ne treba mu reklama.

Koje je najneobičnije predstavljanje dela koje ste do sada imali?

Promocija „Pete žice“ u ženskom zatvoru u Požarevcu. Jedinstveno iskustvo i novo lice tuge. Imao sam strašnu tremu pred tim ženama. Bilo je nekoliko njih koje su kao i moja junakinja ubile nasilnika. One su plakale. Mene je bilo sramota, a hteo sam. Zvaće me ponovo – kažu ostavio sam utisak.

Koji Vaš roman Vam je favorit? Zašto?

Nemam favorita, podjednako su me namučili prilikom porođaja. Možda „Suze Svetog Nikole” za nijansu više od ostalih. Bio je to carski rez. I posle toliko godina me zateže kad je hladno. Ali vredelo je tog bola.

Koje od Vaših dela biste voleli da bude ekranizovano?

„Vetrovi zla”. Posle bih se nervirao kako su mogli da upropaste tako dobru knjigu.

Šta piscu donese objavljeno delo u inostranstvu?

Ako potpiše dobar ugovor – novac. Retko slavu. Nikakvu prodaju. Uglavnom novi redak u CV-u: …objavljen na tom i tom jeziku. A to je verujte mnogo bitno.

Koje pisce i žanrove čitate?

Sve više se vraćam klasicima, nepročitanim kada je trebalo, a i onim pročitanim, ali zbog neimanja dovoljno godina, iskustva i pameti neshvaćenim. Skoro sam obnovio Mešu Selimovića, Hemingveja, Čehova. Volim naučnu fantastiku. Moja prva objavljena priča, imao sam 16 godina, bila je iz tog žanra.

Na čemu trenutno radite?

Ni na čemu. Prošle godine sam objavio dva romana i sada uživam u plodovima svoga rada. Moraću da posetim novinara da mi da neku temu. Neću morati dugo da ga mučim.

Da li se muškarci više podržavaju na našoj književnoj sceni nego što to čine žene?

Ovde opet moram da pomenem kvalitet – on nema ni pol ni rod.

Koji savet najčešće dajete mladim piscima? (Ili biste ga dali).

Da ne slušaju starije pisce. Uh, ovo me je zabolelo – spadam u starije pisce.

Kakva je bila za Vas na književnom planu 2019. godina?

Književna nagrada „Miroslav Dereta”, dva romana, nekoliko objavljenih priča u raznim antologijama, igranje drame u Francuskoj, dvadesetak promocija… zadovoljan sam.

Vaša poruka za 2020?

Uživajte u životu. I ne shvatajte pisanje tako ozbiljno.
 
 
Autor: Ljiljana Šarac
Izvor: ljiljanasarac.com
Foto: CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commons