Laguna - Bukmarker - Branislav Janković: Mene praunuci neće videti kako brišem suze - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Branislav Janković: Mene praunuci neće videti kako brišem suze

-U “Znakovima pored puta“, Ivo Andrić piše kako nikada nije voleo da priča ni o sebi ni o knjigama koje je napisao, jer je smatrao da je to odraz lošeg vaspitanja i hvalisanja. Uvek mu je bilo nelagodno i neprijatno, te je razgovor ili skretao na druge teme ili je ćutao. Iskreno, mislim da bi dobar pisac trebalo malo da priča, u stvari da to što ima da kaže, napiše u svojim delima. Nažalost, mi danas imamo pisce koji više pričaju o sebi nego što pišu. Imamo pisce čija imena znamo, ali ne znamo imena njihovih knjiga. Znamo više o njima nego o tome šta su napisali. Pisac mora da bude nem u životu (osim ako nije revolucionar ili protivnik režima), a brbljiv u pisanju - ovako na molbu da mi pomogne kako bih ga bolje predstavila, odgovara moj kolega izistinski, Nišlija Branislav Janković - Pisac sam. Moje knjige: O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Bezimeni  i Vetrovi zla, pričaju o meni. O tome ko sam i šta sam. Za one koji umeju da čitaju to je sasvim dovoljno da me upoznaju. 



Jednom davno bila sam gost u emisiji koju je radio kao novinar u niškom Dopisništvu RTS-a i pamtim da me je na muke stavio  pitanjem koje nije bilo u mojoj nadležnosti (odnosilo se na poslovnu politiku kuće u kojoj sam vodila samo jedan segment). Izvukla sam se nekako nekakvim diplomatičnim poštapalicama za koje nisam ni znala da postoje u mom vokabularu i dok sam sada pisala pitanja tražila sam "caku" kojom bih mogla da mu doskočim na isti način ali je, nažalost, nisam pronašla. Pa je zato ovaj intervju, i pored mojih nastojanja, čisto profesionalni razgovor o pisanju i knjizi, više, novinarstvu, manje, o istoriji, gresima, praštanju, savesti, ubistvu, hrabrosti, kukavičluku...

PREVIŠE JE SAMO NEZNALICA, LOPOVA, BEDAKA I HULJA

Za razliku od ostatka Srbije, Branislava Jankovića Nišlije su najpre upoznale kao novinara, a tek onda kao pisca. Osećaš li razliku u odnosu čitalaca prema tebi, u svom gradu i u ostalim gradovima i u čemu se ona ogleda?

I dalje misle da radim na televiziji, ali se baš čude jer me odavno nisu videli. I više pričaju o mojim emisijama nego knjigama, što i nije tako čudno jer sam 22 godine radio kao televizijski novinar i voditelj. I moje Nišlije se, uostalom kao i ja, navikavaju da više nisam novinar već pisac. U drugim gradovima je, naravno, drugačije. Tamo moram da pričam ljudima da sam dve decenije jeo novinarski hleb i da nisam oduvek pisac.   

Misao našeg Branka Miljkovića „poeziju će svi pisati“ ostvaruje se danas kroz, masovnije nego ikada,  pisanje i poezije i proze. Prvo pitanje koje piscu  postavljaju oni koji pišu ali još nisu zvanično pisci, jeste - kako izdati knjigu. Šta im ti odgovaraš? Šta im savetuješ?

Odgovaram, ništa lakše nego objaviti knjigu. Jedini uslov i teži deo toga je imati dobar rukopis. Savetujem ih da sednu i posvete se pisanju. Da, masovno se objavljuje, i da, poeziju će svi pisati, ali retko koja će se pamtiti. Vreme se ne može podmititi. Ono ostavi jedino ono što vredi.  Ima li previše pisaca? Previše je neznalica, lopova, bednika i hulja. Nikad dosta pisaca i umetnosti.

Tvoja knjiga Suze Svetog Nikole pokreće pitanje greha, opraštanja, savesti... Na kojim osnovama su nastale te pripivetke i koliko je vreme u kojem živimo uticalo na njihov tok, budući da je u njima reč o srpskom ratniku iz Prvog svetskog rata?

Nastale su na mojoj fascinaciji borbom između dobra i zla, na pitanju postoji li način da se opravdaju i operu veliki grehovi kao što su ubistvo, izdaja, kukavičluk… Na traženju Boga u zlim i teškim vremenima, kada pomislimo kako nas je napustio i ostavio na nemilost đavolu. Na osećaju časti i ponosa. Na pričanjima mog pradede solunca i njegovom zamagljenom pogledu i brisanju očiju dok se sećao i Krfa i Solunskog fronta. Kao klinac to nisam razumeo. Kada sam se ja vratio iz rata, shvatio sam. Mene praunuci neće videti kako brišem suze, sve su sakupljene u toj knjizi. I moje i mog pradede. Možda mi nismo našli Boga, boreći se protiv đavola. ali siguran sam da je On našao nas.       

Može li pisac sebe da distancira od svog ili od svojih junaka? Koliko je neutralan, a koliko subjektivan, koliko svojim rečima može da opravda, odbrani, optuži, doda so na ranu?

Mislim da to zavisi od pisca i njegovog načina pripovedanja. Koliko god se neko trudio da se u nekom od njegovih junaka ne vidi sopstveni alter ego, smatram da je to nemoguće. U svakom od mojih junaka ima barem delić mene. Ne iz sopstvenog ega već iz razloga što ne želim da se distanciram od njih. Šta znači biti objektivan u stvaranju lika? Po mom mišljenju pisac i ne sme biti objektivan jer onda nestaje mašte. Junaci su njegova deca, dobra, loša, pametna ili ne. Podjednako ih volimo. A to što liče na nas, pa to je normalno; mi smo ih i pravili. Možda bi bila lepša da imaju i majku.

Kakav je tvoj stav po pitanju okajanja sopstvenih grehova, bilo da je pojedinac, bilo jedan narod u pitanju? Je li teže oprostiti sebi ili drugome? Jesmo li spremni da sebi samima makar priznamo da u onome što nas je snašlo ima i našeg doprinosa, krivice, našeg činjenja ili nečinjenja, našeg ćutanja... i da nije za sve neko drugi kriv?

Mi po prirodi stvari, iz sopstvenog straha, gluposti, pokvarenosti, lako praštamo sebi, uvek nalazeći sasvim dobar razlog da to učinimo. Lako operemo ruke nad sopstvenim gresima, pokazujući prstom na druge i objašnjavajući sebi njihovu krivicu u našem zločinu. Mi više volimo vuka u sebi nego jagnjad u drugima, jer vuk je jak i snažan, a u ovom zlom i surovom svetu to je presudno. Jedini način na koji možemo okajati svoje grehe je da se istinski pokajemo, da ubijemo tog vuka. I da se nadamo da će nam onaj kome smo učinili loše oprostiti. Voleo bih da postoji  ogledalo Dorijana Greja, pa da se svakog jutra pogledamo u njega, da vidimo da li nam je lice čisto ili nam se kezi nakaza. Objektivan čovek? Pokažite mi ga i krenuću za njim, poput apostola, pronoseći njegovu slavu širom sveta.  

SUZE SU ODLIČAN NAČIN DA KRENEMO NA PUT PRAŠTANJA



Možemo li, svejedno da li suzama naših svetaca ili nas samih, oprati tu sopstvenu krivicu na kojoj naše stradanje sve više raste, s opasnošću da taj rast dostigne neslućene razmere? Do kojih zaključaka te dovodi prepletanje imaginacije pisca i intuicije novinara kada na temelju spoznaje naše stvarnosti razmišljaš o budućnosti- čoveka, naroda, države?

Suze su odličan način da krenemo na put praštanja. Ako mi ne plačemo, plakaće neko zbog nas, a to nije dobro. Kažu mi da sam mračan pisac, a ja tvrdim da od mene nema optimističnijeg pisca. Da bismo videli svetlost moramo da se zagledamo u tamu. U mojim romanima pokazujem dubinu tmine i koliko grehova možemo da natovarimo sebi na leđa, a da nastavimo da hodamo. Koliko god ovaj narod, država, svet srljali u mrak, siguran sam da zlo ne može da pobedi. Sve dok praštamo i molimo da nam se oprosti. I dok nalazimo načina da teret sa leđa bacimo na zemlju. 

Čime bi najpre zaintrigirao interesovanje čitalaca za svoju  knjigu koja je skoro objavljena pod naslovom Vetrovi zla?

Nepoznatim činjenicama o dinastiji Obrenović. Detektivskim zapletom. Neobičnim junakom u kojem će se svako od nas pronaći. Jakim ženama tog doba. Tajnom Đure Jakšića. Paralelom između Srbije devetnaestog i dvadeset prvog veka. Tragičnim ljubavima.  Vetrovima koji se svađaju.

Otkud ovakvo tvoje interesovanje za srpsku istoriju i koliko je zvanična istorija, a koliko fikcija, legenda, predanje, uticalo na nastanak novog romana?

Volim da se igram sa tom devojkom koju zovemo istorijom. Bludnicom, sveticom, majkom, maćehom, ubicom i vidarkom. Uostalom, ova zemlja i ovaj narod imaju takvu istoriju koja je neiscrpna inspiracija. Šta je zvanična istorija? Ono što smo učili u školi, pa se pokazalo da nije tačno? Najlepša stvar kod te devojke je što nikada ne znate da li vas je slagala ili je govorila istinu. Spajanje fikcije i “činjenica” je možda način da nam ona klimne glavom ili slegne ramenima, ne otkrivajući se. Možda je imaginacija pisca tačnija od udžbeničkih fakata . Možda istorija više voli umetnike nego istoričare.  Ona me uvek fascinira. Sa toliko poznatih ljudi me je upoznala, uvek me predstavaljući  kao maštovitog pisca. Mislim da sam zaljubljen u nju. 

U jednom intervjuju si rekao - više se plašim za čitaoce nego za izdavače. Možeš li nam to pojasniti?

Mark Tven je jednom rekao da čitati lošu knjigu je isto kao i da nisi čitao ništa. Nisam zagovornik čitanja svega i svačega. Mislim da sam bio dovoljno jasan.

Šta saznaješ o sebi u susretu sa čitaocima, u čitanju njihovih komentara? Ogovaraš li na pitanja „šta je pisac hteo da kaže“ ili im ostavljaš da sami dođu do odgovora? Otkrivaš li i sam neke odgovore tek u njihovim komentarima?

Mislim da je u književnosti najbitnija ta interakcija između pisca, njegovog dela i čitalaca. Da nije tako onda bi pisali dnevnike i čuvali ih ispod dušeka naših kreveta ne dozvoljavajući nikome da vidi šta smo napisali. Susret sa čitaocima je svojevrsno iščekivanje kazne. Zavisno od toga koliko ste dobar pisac možete biti osuđeni na smrt ili slobodu. Između nema. Između je praznina u kojoj nema ničega. Zaborav. Iz zaborava se ne vraća. Volim susrete sa ljudima koji me čitaju i srećan slušam njihove komentare kakvi god bili. Oni su putokaz ka boljem pisanju. Cilj mi je, a čitaoci kažu da sam u tome do sada uspevao, da se
opet vrate knjizi. 

U PISANJU NE POSTOJE LAŽI PRED SOBOM 

Šta je status pisca promenio u životu B. Jankovića? Osim onog divnog osećanja kada u rukama držiš svoje delo, šta je još pozitivno, olakšavajuće, a šta ti se ne dopada?

Bolje sam upoznao sebe od kako sam pisac. Nisam znao da postoje neke tuge, strahovi, radosti i ushićenja pre nego što sam tog zimskog dana otvorio Word i napisao prvu rečenicu prvog romana. U pisanju ne postoje laži pred sobom. Stvaranje romana je svojevrsno ispovedanje, izbacivanje žuči i nagomilanih nemira. Ponovno krštenje, nova šansa. I to deluje tako isceljujuće. Ne dopada mi se sumnja koja prati svaki rad. Ali, ako ne postoji sumnja ne postoji  ni preispitivanje ni kvalitet.

Ja znam odgovor, ali za one koji i dalje ne znaju - da li može da se živi od pisanja knjiga?

Od čega u ovoj zemlji može da se živi? Ne mislim na obično bivstvovanje.

Autor: Negoslava Stanojević
Izvor: Negoslava's blog


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
uz banca intesa mastercard kreditne kartice popust 25  laguna knjige Uz Banca Intesa MASTERCARD kreditne kartice popust 25%
20.11.2024.
Odlična vest za sve ljubitelje dobrih knjiga i društvenih igara je da Banca Intesa i Izdavačka kuća Laguna nastavljaju sa uspešnom saradnjom i omogućavaju specijalne popuste.   Do 30. novem...
više
black friday od 29 novembra do 1 decembra 2024 u delfi knjižarama i na sajtovima laguna rs, delfi rs i dicearena rs laguna knjige Black Friday od 29. novembra do 1. decembra 2024 u Delfi knjižarama i na sajtovima laguna.rs, delfi.rs i dicearena.rs
20.11.2024.
Četvrti petak u novembru se od sredine 20. veka naziva crnim, jer od tog dana počinje sezona praznične kupovine i sniženih cena. Ovaj datum iz godine u godinu poprima sve veće razmere i proglašava se ...
više
uspešno predstavljanje lagune na interliberu  laguna knjige Uspešno predstavljanje Lagune na „Interliberu“
20.11.2024.
Na nedavno završenom Međunarodnom sajmu knjiga „Interliber“ u Zagrebu, Laguna je predstavila svoja izdanja čitalačkoj publici u Hrvatskoj na štandovima „Hoću knjigu“ i „Knjižare Zuzi“. Tokom sajams...
više
promocija romana sedef magla dragoljuba stojkovića laguna knjige Promocija romana „Sedef-magla“ Dragoljuba Stojkovića
20.11.2024.
Roman Draguljuba Stojkovića „Sedef-magla“ predstavljen je 19. novembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC, gde su, pored autora, govorili i reditelj Milorad Milinković i urednica Dubravka Drago...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.