Bradati Tolstoj, kontroverzni Dostojevski i anoreksični Čehov

Književnici u Rusiji nikad nisu bili samo deo zabavljačke branše. Bili su moralni kompas društva, njegov razum, čast i savest. Pravoslavna crkva videla ih je kao konkurenciju, poštovali su ih ali i strepeli od njih. Monasi su tražili njihovo prijateljstvo, a omladina u knjigama velikih književnika njihovu mudrost.



Književnici su bili čuveniji nego što su danas televizijske zvezde. Svako ko je umeo da čita znao je za njih, voleo ih je ili mrzeo. Magični ključ koji im je davao toliku duhovnu moć je ležao u njihovim bradama. Dovoljno je da bacimo samo jedan pogled na portrete klasika da bismo ustanovili da se nisu brijali. Svi značajni ruski književnici nosili su brade, a što duža brada, to značajniji pisac. Retki izuzeci, kao Gogolj, svojim brčićima samo potvrđuju ovo beletrističko pravilo.

Ruski pesnici bili su u tom pogledu drugačijeg kova nego veliki prozni pisci. Bili su čudne ptice sa fino podšišanim zulufima na obrazima, koji su odavali njihovu lakomislenost. Ali oni i nisu morali da nose nikakvu društvenu odgovornost. Nasuprot tome, pravi književnik je morao da ima veoma mnogo dlaka na licu da bi ga ozbiljno shvatili.

To bar smatra pisac Vladimir Kaminer, pisac knjige „Tolstojeva brada i Čehovljeve cipele“, i sam poreklom iz Rusije. Proveo je radni vek u Nemačkoj i devedesetih napustio Sovjetski Savez, i sam priča o časovima ruske književnosti i pobunjenoj mladosti, kroz koju se prelama slika tadašnjeg stanja u političkom ambijentu SSSR-a. Kroz priču o časovima književnosti vidi se slika jedne države na samrti. Tinejdžeri, veliki disidenti, kritički su nastrojeni prema Sovjetskom Savezu. Dok su na časovima diskutovali o Dostojevskom, Vladimir Kaminer je smatrao da treba da ubiju babu i da novac podele siromašnima. Čuvene brade velikih ruskih pisaca odražavaju stav nove generacije prema ruskim velikanima, generacije koja je bila sklona banalizaciji koja nije osporavanje nasledstva, koja joj daje jedno novo (revizionističko?) lepršavo i zabavno čitanje.

Da li znate kako su lepo pisali o Dostojevskom u njegovo vreme? „Taj čovek je skandal na dve noge, koji rusku dušu hoće da spakuje u tabakeru. Njegov svet je mali i prljav. Želeo bi da nas ubedi da se cela Rusija sastoji samo od službenika koji se opijaju, ludih studenata i domaćica kojima je dosadno. Ta proza deluje kao sumorni košmar posle preobilne večere. Čovek ne može da spava i najradije bi brzo ispovraćao ceo obrok koji je pojeo“, pisali su o njemu. On je imao svoje „zle duhe“ i celog života se rvao sa javnošću i svojim lakomim sklonostima prema kocki i slabim rukovođenjem novcem. Malo je i robijao, a mnogo o tome pisao. Ne zna se šta je više doprinelo njegovoj slavi, pisanje ili skandali. Ali svakako je uspeo da upozna razne mučne aspekte ljudskog roda po tamnicama, novinarskim naslovima i u egzilu.
 
Znate li da je Tolstoj izbačen sa univerziteta, pa je pobegao u vojsku, na Kavkaz? Na Kavkazu je, međutim, Tolstoj počeo ozbiljno da se bavi književnošću. Odlučio je da civilima ispriča istinu o ratu, da društvu otvori oči, da razbije iluziju o ratu koji donosi mir. Po besmislenim, krvavim ratovima učio je životnu mudrost. Dugo je verovao u otrežnjujuću moć umetnosti. A potom zglajznuo u verski (pomalo) ekstremizam. Tolstoj je bio možda i idealista i fanatik. Čovek sklon krajnostima i nimalo suptilnim, maničnim ekstremima.

Rođen u privilegiji viševekovnog plemstva, idealista daleko od života običnog naroda, oduvek je patio od manjka praktičnosti i dodira sa stvarnim životom. Precrtao je kapitalizam, pa i svoje feudalno nasleđe i prostranu imovinu. Prezreo je bogate bande koje su opljačkale i lagale narod da bi sebi omogućile zlatni život u pozorišnoj loži, dok joj pred vratima deca gladuju. Tolstoj je prokleo umetnost. S filozofima i teolozima, koji su u službi vladajućih klasa ovoga sveta kao po prirodi bili nepravedni i uvek isti, takođe nije hteo da ima ništa. I prema crkvi je bio skeptičan, daleko je to bilo od čiste vere kojoj je on naginjao. Počeo je da prevodi iznova svete spise. Ovaj projekat odneo mu je mnogo godina i doneo mnogo sedih vlasi. Tolstoj je hteo svima da pokaže koliko srećan može da bude život s Bogom u srcu. Ali Bog u njegovom srcu nije trpeo kompromise. Predao se asketskom načinu života, a u svom testamentu dela ostavio narodu i siromašnima. To je zadalo mnogo muka njegovim naslednicima.

Čehov je studirao medicinu. Sa dvadeset četiri godine sam je sebi dijagnostikovao tuberkulozu. Opsednut bolestima, grozničavi radoholik (danas sigurno i hipohondar) pisao je manje opsežna književna dela od svojih ruskih savremenika. Osećaj sopstvene prolaznosti, prekratkog života, akutnog nedostatka vremena učinio je da malo spava, a mnogo radi. Na fotografijama uvek deluje iznureno i mršavo. Danas bi ga sigurno proglasili anoreksičarem. Kao odrastao čovek bio je visok 186 centimetara, a imao je šezdeset kilograma. I imao je, naravno, jaku bradu.

Među ruskim klasicima Anton Čehov nekako štrči. Sa svojim gorkim humorom i potpunim nedostatkom utemeljenja i usmerenja. Zbog toga je često nazivan prvim „Evropejcem“ među ruskim književnicima, „kukavičjim jajetom“ u gnezdu ruske literature. U njegovim delima nema velikih likova iz ruske istorije, junaka većih od života, tragedija koje cepaju srca ljudi, samo premise o tragičnim ljudskim životima i promašenosti. Jer, za razliku od junaka Dostojevskog ili Tolstoja, Čehovljevi junaci nisu pravi junaci. Štaviše, oni su potpuni nesposobnjakovići i gubitnici, koji samo pričaju a ništa ne rade.

To su ljudi koji su nesigurni, koji sami sebe ne vole, koji teže sređenom životu sa zagarantovanom sigurnošću i pritom doživljavaju neuspeh. Žele da budu zaštićeni od lošeg vremena i svih slučajnosti, očekuju utvrđenu minimalnu platu kao garanciju za svoje napore, ali bez obzira na to šta traže ili rade, u svojim očekivanjima se neizmerno razočaraju.

„Čehovljevi junaci su tužni ljudi koji leti oblače zimski kaput, za svaki slučaj, koji se plaše žena, a bicikl voze samo zato što sa njega mogu da padnu. Ovim ljudima se često uopšte i ne izlazi iz kuće, da bi predupredili ono najgore. Ostaju da leže u krevetu. Ali i tamo ih čekaju opasnosti. A ako umru, umiru od straha, kao jedan službenik koji je u pozorištu slučajno kinuo na ćelu svom pretpostavljenom koji je sedeo ispred njega, nametljivo se izvinio i pritom dobio srčani udar.“

Čehovljevi junaci ponajviše odgovaraju današnjoj radničkoj klasi. U tom smislu on je najmoderniji, a možda i nama najbliži. A bolovao je i od dominantno modernih bolesti – nedostatka smisla i manjka vere u sutrašnjicu.

U svim ovim pomalo bizarnim pojedinostima o životu velikih ruskih pisaca krije se minuciozna studija ruskog društva, razvoja tadašnjih književnih tokova uz koje blisko idu premise o svakodnevnom životu koje i danas oblikuju našu mentalnu čitalačku mapu.

Ovo je jedna od onih knjiga u kojima se prepliće političko, lično i književno. Iako na časovima ruske književnosti svi mi obrađujemo ruske književnike kao nešto smrtno ozbiljno, jedan novi pristup, više deo zabavljačke branše, možda nije naodmet da damo vitalnost matorim drtinama koje i danas čitamo sa toliko ljubavi i poštovanja.

Autorka teksta: Nevena Milojević