Bojana Bosiljčića dobro znamo sa televizije, iz emisija kulture RTS-a. U toj kući radi kao urednik, a za čuvenu emisiju „Metropolis“ je od 1993. do 2017. napisao više stotina komentara sa temama iz kulture, naravno. Sa svojim dokumentarnim filmovima učestvovao je na nekoliko svetskih festivala. Objavio je nekoliko romana, a pre nekoliko meseci i novi „Salon mrtvih princeza“, u izdanju Lagune.
Vaš roman „Salon mrtvih princeza“ bavi se devedesetim i ratovima. Da li imate utisak da teško izlazimo iz ove decenije i da nusposledice devedesetih i danas traju?
Kao što „Salon mrtvih princeza“ sadrži slike predratnog života, a i ratne koje tek zajedno čine zajednički amalgam, tako je i sa našim današnjim danima: mi smo kao ona generacija Rimljana koja je doživela pad carstva i ostala da trepće i pita se gde nestade naš svet. Mi smo, dakle, jedan veliki nusproizvod svih naših ratova, uvezanih međusobno kao creva, koji nikako da nas ostave. I onih ljubavi koje smo stigli da imamo u međuvremenu.
Uređivali ste „Metropolis“, emisiju iz kulture tokom devedesetih kada se činilo da je narodu sve bitnije od kulture. Kakav je danas status kulture u ovoj zemlji?
Pod sloganom „Lepše je sa kulturom“, beše to 1995. godina, procenat budžeta za kulturu bio je pet odsto, danas smo došli na 0,2 odsto ‒ dvadesetpetostruko srozavanje. Estetički status je estradni ‒ tržište je postalo jedini zakon. Etički status je plakatski -- umetnici su najcenjeniji tokom predizbornih perioda, na bilbordima stranaka kojima su pružili svoje usluge.
Kao urednik emisija iz kulture, ali i kao pisac, šta kažete na činjenicu da danas u novinama skoro pa i nema književnih kritika, osim u jednom do dva lista i na jednom TV kanalu?
To je jedna od pratećih pojava onog nestanka sveta iz prvog pitanja; nema više utemeljene kritike, koja nešto znači, za koju se ljudi interesuju. U obrnutoj proporciji sa objavljenim naslovima, nestala je kritika. To je nagoveštaj i lagane smrti književnosti, iako se raspevanim izdavačima i konzumentima čini kako ona cveta. A tu je potom i pojava kritičara koji pišu pohvalne recenzije za novac jer su ih lukrativna vremena podučila snalažljivosti. Jeftino smo prodati a da to nismo ni primetili. Jeftino skoro kao Savamala koja je – poklonjena. Naša bagatelizacija je potpuna.
Da li ste imali neprijatnosti tokom rada na dokumentarnom filmu o ubijenom romskom dečaku Dušanu Jovanoviću?
Film je, odlukom vrha kuće, prvo bio bunkerisan dve godine. Prikazan je posle 5. oktobra. Prva verzija nije imala dvojicu skinheda koji su batinama ubili Dušana, i kad sam je odgledao, shvatio sam da je to u suštini tužbalica, ne više od toga. Vrlo je potom bilo komplikovano dobiti dozvolu za ulazak u maloletnički zatvor u Valjevu i snimanje te dvojice ubogih mladića na desetogodišnjoj robiji. Ali moj organizator Simo Papić je to uspeo. Nije to bio baš običan intervju: mladići kojima je život obećavao nešto bolje od robije. Pružili su nam jedno naivno, a u suštini zloćudno objašnjenje svog čina. Ali najteže je bilo, sa snimateljem Božidarom Loosom, snimiti kadar u kom Dušanova majka Milica na video-kasetama sa neke svadbe traži snimak svog sina. Dugačak kadar, iz dubine sobe, u njeno lice isplakanih očiju. Pa potom, na pretpremijeri u Rexu, pomagati joj da, skrhana bolom, izađe iz sale. Ali onaj ko hoće isključivo da uživa i da se smeje na poslu, taj onda radi u parfimeriji, zar ne?
Izvor: Nedeljnik