Bohumil Hrabal – tužni kralj češke književnosti

3. februar 1997: Smrt tužnog kralja češke književnosti, Bohumila Hrabala

Samoubistvo ili nesrećni slučaj?

Kada je 3. februara 1997. godine oko 2.30 popodne Bohumil Hrabal ili skočio ili pao sa prozora na petom spratu bolnice Bulovke u Pragu dok je hranio golubove, umrla je i fenomenalna književna karijera od 6 decenija, koja je neizmerno doprinela češkoj kulturi. Njegova smrt padom sa petog sprata ima nesumnjivo simboličku dimeziju, bilo traženu ili prosto slučajnu. U svojim delima je pisao o filozofima i piscima koji su se ubijali skokom sa petog sprata i čak priznao da je ponekad osećao želju da skoči sa petog sprata svoga stana. To da li je skočio ili pao zauvek će ostati misterija. Ali jedno je bilo sigurno. Tužni kralj češke književnosti je umro.

Osobine Hrabalovog dela

Hrabal je bio poznat zbog svog grotesknog, apsurdog i bespoštednog humora i anegdota, i nije oklevao da se povremeno upusti u upotrebu praškog dijalekta. Mada se najviše pamti kao prozni pisac, u ranoj karijeri je pisao vrsnu poeziju. Možda je najbolje poznat zbog svog lika naklapala, sanjara koji živi na rubu društva. Zbog tragedije koju će iskusiti, naklapalo otkriva kako da bude zadovoljan životom i kako da otkrije lepotu i u najužasnijim okolnostima. Naklapalo se silno trudi da pretoči svoje misli u reči, što često dovodi do vijugavih i magičnih anegdota koje će naterati čitaoca na smeh ili na plač.

Rane godine Bohumila Hrabala

Bohumil Hrabal, kršten kao Bohumil František Kilián, rođen je u okrugu Brna Židence u Moraviji, 28. marta 1914. godine, kao dete neudate majke i glumice Marije Božene Kilianove. Živeo je sa majčinim roditeljima do treće godine i uživao u pogrebnim povorkama koje bi prolazile pored njegove kuće četiri puta nedeljno i ovaj ritual je imao velikog uticaja na njegovu naklonost ka grotesknom. Njegova majka se 1916. udala za Františeka Hrabala, računovođu pivare, i njih troje su se preselili u češko-moravski planinski grad Polnu. Njegov brat Slavek se rodio u septembru 1916, kada je Hrabalu bilo tri godine. Hrabalovi roditelji su aktivno učestvovali u amaterskom pozorištu i u četvrtoj godini i pisac je počeo da glumi. 1919. se porodica preselila u Nimburk, gde je njegov otac dobio zaposlenje kao upravnik pivare.

Godine 1924, kada je Hrabalu bilo 10 godina, desilo se nešto značajno za njegov život – njegov ujak Pepin se uselio sa porodicom. Otpadnik od društva, Pepin je voleo da priča apsurdne priče i kasnije će Hrabal uključiti i ujka Pepina i njegove anegdote u svoja dela. Hrabal je u školi bio daleko od uzornog đaka. Loše se vladao i nisu ga zanimali češki jezik i češka književnost. Štaviše, napustio je jednu srednju školu u Brnu i još jednu u Nimburku.

Studentske godine

Onda su se stvari promenile. Pre nego što je primljen u Pravnu školu Karlovog univerziteta, Hrabala su počele da interesuju filozofija i umetnost. Čak je sam naučio latinski i svirao je klavir i trubu. 1934. je postao student prava, jedino zato da bi udovoljio svojoj majci. Oduševili su ga egzistencijalizam i francuska književnost, posebno dela Artura Remboa i Fransoa Rablea. Takođe se divio ironiji, apsurdnosti i crnom humoru Franca Kafke. Hrabalovo prvo delo je objavljeno 1937. kada mu je bilo 24  godina. Delo je objavljeno pod naslovom „Pada kiša“ u nimburkskom časopisu „Nymburk’s Občanské Listy“.

Odloženo diplomiranje i poslovi sa strane

Budućem vrsnom piscu je ostala još jedna godina na univerzitetu kada su nacisti preuzeli državu 1939. i zatvorili sve češke univerzitete. Hrabal se vratio u Nimburk, gde je radio sitne poslove. Godine 1942. je radio kao advokat-pripravnik, dok je 1945. radio kao dispečer za vozove u Kostomlatima, gde su ga zamalo ubili nacistički vojnici. Nakon rata se vratio u Prag, gde je diplomirao prava u martu 1946. Pridružio se komunističkoj partiji, ali ju je napustio nakon godinu dana. Potom je radio mnoštvo poslova, radio je kao prodavac osiguranja i putujući prodavac, između ostalog. Susret sa živahnom praškom nadrealnom scenom u 1940-ima je imao veliki uticaj na njegov kasniji rad.

Čeličana Poldi

Godine 1949. je počeo da radi u čeličani Poldi u Kladnu, nedaleko od Praga. Tokom njegove prve godine u Kladnu, lik ujka Pepina se prvi put pojavio u priči „Patnja starog Vertera“. Hrabal je eksperimentisao sa „totalnim realizmom“, stilom koji je usvojio prateći nadrealnu fazu. Ovaj stil predstavlja odraz svakodnevnosti života na originalan način. Tokom 50-ih se preselio u praško radničko naselje Liben, mesto gde će živeti skoro 25 godina, od 1973. Na njega je pao kran 1952, time naglo okončavši njegovu karijeru u čeličani.

Pedesete: od skupljača hartije do radnika iza kulisa i pomoćnika

Onda je Hrabal postao skupljač hartije dok je pisao knjige na nemačkoj pisaćoj mašini, bez čeških dijakritičkih znakova. Njegov roman „Jarmilka“, sa radnjom smeštenom u čeličani, nije dobio odobrenje cenzora. Godine 1956. se oženio Eliškom Plevovom, nemačko-češkom radnicom u kuhinji praškog hotela „Pariz“, i zajedno su kupili kućicu u Kersku, gde su udomili mnogo mačaka. Nakon što je dobio književnu stipendiju od Književnog fonda 1959, podelio je svoje vreme između pisanja i rada iza kulisa u praškom S. K. Neuman pozorištu. Napisao je zbirku priča koje je nazvao „Skřivánci na niti“, na osnovu koje je snimljen film 1969. Trebalo mu je četiri godine da bi knjiga dobila odobrenje cenzora. Njegove knjige tokom pedesetih su često bile smeštene u čeličanama Poldi i bavile su se otkrivanjem jednostavne, skrivene lepote u surovoj stvarnosti. Hrabal je u ovo vreme pisao i poeziju i prozu i produbljivao svoj lik naklapala. Priče koje je napisao između 1957. do 1959. su nosile naziv „Biseri na dnu“. One su uključivale kolaže i montažne elemente i naglasak je bio na prirodnom dijalogu.



Uspešne šezdesete – do 1968.

Šezdesete su se pokazale uspešnim periodom za Bohumila Hrabala – barem do 1968. Češkoslovački pisac je objavio „Bisere na dnu“ tokom 1963, zbirku za koju je dobio nagradu. Godinu dana kasnije, na osnovu zbirke je snimljen film. Neke od knjiga koje su usledile u šezdesetim su „Nakalpala“, „Časovi plesa za odrasle i napredne“, „Strogo kontrolisani vozovi“ i „Moritati i legende“. Film „Strogo kontrolisani vozovi“ osvojio je cenjenu nagradu u Čehoslovačkoj 1968.i ugrabio Oskara u SAD. Hrabal je takođe putovao u inostranstvo tokom šezdesetih – u Pariz, Njujork i Moskvu. Njegovo pisanje tokom ove decenije karakterizuju groteskan humor i apsurdnost dok su „Časovi plesa za odrasle i napredne“ napisani u jednoj rečenici bez kraja, u stilu toka svesti i u formatu asocijativnih slika. Glavni lik je sedamdesetogodišnjak koji je radio kao obućar i služio kao vojnik u doba Habzburške monarhije. Hvali se mladoj ženi o svojim poduhvatima i priča sam sa sobom. U jednom opisu, protagonista opisuje čoveka koji „je jednom… tako strastveno pevao da mu se otkopčao rajsferšlus“. Istorijski likovi koji su postojali se takođe pojavljuju u priči, između ostalog češki pisac Egon Bondi i nemački autor Johan Volfgang fon Gete.

Zabranjivani pisac

Nakon što su sovjetski tenkovi zgazili Praško proleće liberalnih reformi u avgustu 1968, Hrabal je postao zabranjivan autor u sopstvenoj zemlji. Izbačen je iz Saveza pisaca i njegove knjige su mogle da se nađu samo u podzemnim, ilegalnim štamparijama kao samizdati. Sedamdesete su bile ispunjene policijskim saslušavanjima i depresijom. Ali u ovim nemilosrdnim i bednim uslovima Hrabal je napisao neke od svojih najboljih dela. U tom periodu je stvorio romane „Služio sam engleskog kralja“ i „Varošica u kojoj je vreme stalo“. Hrabal je konačno popustio pod pritiskom komunista i potpisao je ant-povelju kojom se odbacuje Povelja 77, dokument koji se zalagao za ljudska prava i slobodu, a koji su skicirali disidenti. Mada je zvanično opet bio prihvaćen pisac, mladi disidenti su protestovali spaljujuću njegove knjige.

Osamdesete: „Svadbe u mom domu“ i druga dela

Hrabalovim najznačanijim ostvarenjem u osamdesetima se pokazala trilogija „Svadbe u mom domu“ ali je napisao i „Harlekinove milione“, „Klubovi poezije“ i „Život bez smokinga“. Njegova žena umire od raka 1987. Krajem osamdesetih je putovao u SAD i u Moskvu. 1988, njegov bivši dom je porušen, kako bi se na tom mestu napravila stanica metroa.

Devedesete: svetska priznanja i pab

Hrabal je proveo većinu devedesetih pijući pivo u pabu Kod zlatnog tigra (U zlatého tygra), u centru Praga, i putujući u Kersko da hrani svoje mnogobrojne mačke.  Godine 1991. počinje objavljivanje 19 tomova njegovih sabranih dela koje je trajalo 6 godina. Osvojio je „Jaroslav Sajfert“ nagradu za svoju trilogiju „Svadbe u mom domu“. Hrabal je takođe držao predavanja i čitao svoja dela u inostranstvu i primio je mnoge strane književne nagrade i počasne diplome.

Kralj tužnog kralja češke književnosti

Krajem 1996, Hrabal je hospitalizovan zbog neuralgije. Trebalo je da bude otpušten iz bolnice kada je skočio ili pao sa prozora 3. februara 1997. Legendarni češki pisac je sahranjen u porodičnoj grobnici u Hradištkiu, u koferu sa urezanim natpisom „Polná pivara“, mesto gde su se sreli njegova majka i njegov očuh. Sa delima prevedenim na 27 jezika, polako, ali sigurno, ime Bohumila Hrabala upisalo se u istoriju književnosti 20. veka.

Autor: Trejsi E. Berns
Izvor: private-prague-guide.com
Foto: Hana Hamplova