Biti bibliotekar u viktorijansko vreme bio je opasan posao

Brzo, pomislite na posao koji je opasan po vaše zdravlje. Bibliotekarka Rozali MekRejnolds piše da je u kasnom devetnaestom veku čest odgovor na ovo pitanje bio: bibliotekar.

Kako se nacija urbanizovala u drugoj polovini veka, muškarci iz srednje i više klase su se ubrzano prebacivali na komercijalne poslove. Njihove žene su, u međuvremenu, ostajale u domaćinstvima koja su sve više postajala mesta potrošnje, a ne proizvodnje. Gotovi proizvodi i sluge pretvorile su žensku dokonost u statusni simbol. „Ironično je da dok se muškarac pozitivno vrednovao zbog posla koji obavlja, dalji status mu je određivan u skladu sa slobodnim vremenom koje je uživala njegova domaćica“, piše MekRejnoldsova.

U tom kontekstu, čak i fizička nesposobnost za rad – usled nervnih poremećaja i drugih ženskih problema – postala je glamurozna. Kako je to autorka napisala: „Slabost živaca je postala sinonim za razmažene žene, a njen popularan prikaz predstavljala je iscrpljena lepotica ispružena na fotelji.“

Ali čak i u privilegovanim britanskim klasama, nisu sve žene imale tu mogućnost da budu dokone. Do 1860. godine demografske promene su stvorile ozbiljan disbalans u populaciji među polovima na severoistoku, posebno u urbanim sredinama. To je značilo da se neke žene nisu udavale i mnoge među njima nisu imale porodični novac koji bi im trajao do kraja života.

Za mnoge žene u toj situaciji logičan izbor je bio da postanu bibliotekarke. Administracije biblioteka bile su oduševljene ovom jeftinom, obrazovanom radnom snagom koju su mogli pronaći među akademski obrazovanim ženama, i to je postao posao za dame koji je zahtevao malo napora. Ipak, za mnoge viktorijance taj posao se smatrao teškim za nežne žene. Kada su žene naglo počele da se bave ovom profesijom u 1886. godini, Melvil Divi je predvideo da bibliotekarke neće moći da obavljaju svoj posao zbog zdravstvenih tegoba.

I zaista, mnogo žena je doživljavalo slomove nakon kojih su uzimale duga odsustva sa posla kako bi se oporavile. MekRejnoldsova piše da je Bruklinško udruženje bibliotekara predložilo 1900. godine „izgradnju odmarališta kraj mora za one koji su doživeli slom radeći u bibliotekarstvu“. Jedan od govornika na konvenciji američkih bibliotekara 1910. godine je tvrdio da poznaje pedeset bibliotekara koji su postali nesposobni za rad uključujući i neke koji su veoma rano umrli.

Rozali MekRejnolds piše kako bismo ovde mogli zaključiti da ti nervni slomovi nisu bili „stvarni“. Neki istoričari društva veruju da su žene u viktorijansko vreme fizički reagovale na svoje usko definisane društvene uloge na načine koji su se manifestovali fizičkim i emotivnim slomovima.

Autorka takođe zapaža da psihički poremećaji nisu nikada zahvatili veći broj bibliotekara. Bez obzira na to, generalni utisak o ženskim kapacitetima uticao je na mogućnosti koje su žene imale u državnim bibliotekama. Verovalo se da dugi radni dani ili prevelika intelektualna stimulacija mogu uticati na zdravlje žena pa je to dovelo do toga da su one izbegavale da preuzimaju dodatne obaveze. U drugim slučajevima su ih supervizori – i muškarci i žene – održavali na određenom nivou kako bi očuvale svoje zdravlje.

Od dvadesetih godina prošlog veka, broj nervnih poremećaja je počeo da opada jer su psihijatri razvili specifičnije dijagnoze. U međuvremenu, ideja o opasnom poslu bibliotekara je nestala iz javnih diskusija jer se povećao broj žena iz srednje klase koje su uspevale da dokažu svoju kompetentnost.

Izvor: daily.jstor.org    
Prevod: Dragan Matković
Foto: Boston Public Library. Bates Hall catalogue. Agnes C. Doyle.