U jednom malom mestu u istočnom Kentakiju, u zabitima Apalačkih planina, još od osamnaestog veka žive plavi ljudi. Baš onda kada je javnost saznala za njih, šezdesetih godina prošlog veka, oni su izumrli.
Sve je počelo kada se doseljenik Martin Fugate iz Francuske oženio Elizabet Smit. Oboje su imali redak poremećaj krvi, koji je činio da im boja kože bude plavičasta. Recesivni gen se ispoljava samo ako oba roditelja nose isti malo izmenjeni kod za boju krvi. Njihova deca imala su plavičastu kožu, a od njih počinje loza Fugate, ljudi prozirne plave kože i krvi.
Godine 1936. devetnaestogodišnja Kasi Meri Karter radi kao bibliotekarka: na jednoj maloj muli raznosi knjige po neprohodnim i zabačenim delovima Apalačkih planina. Njena koža je plava, kao i koža njenog oca. Ostala je bez majke i sada svrhu svog života vidi u ovom malom ali simboličnom poslu zbog kog oseća da čini nešto za svoju zajednicu – koja je, doduše, oduvek odbacuje i posmatra kao uvrnutu Marsovku. Pa ipak, tamo u planinama, među toplim i izolovanim porodicama koje žive u divljem i neprohodnom ambijentu, pronalazi mnogo prijatelja, ljudi koji bez njenih knjiga nemaju nikakav prozor u svet. I neki od njih je psuju i gađaju čim stignu, kao i sugrađani Troublesome creeka. Ali za većinu je Kasi Meri Karter je sinonim za dobru knjigu i malo toplog razgovora.
Tokom Velike depresije Američko bibliotekarsko udruženje pokreće reformu ruralnih delova Kentakija. Po njihovim procenama, trećina Amerikanaca nije imala dostupne biblioteke, niti bilo kakvo štivo za čitanje. Ovo je bio paket mera koje je propagirala Elenor Ruzvelt, a koje su se uklapale u reforme ruralnih krajeva Amerike koje je sprovodio njen muž. Tridesetak bibliotekarki na mulama i magarcima opsluživale su čitalačke potrebe oko sto hiljada ljudi. Kao i naša Meri Karter, one su osećale snažnu motivaciju da se i u ekstremnim uslovima bave prosvetiteljskim radom.
Otac Meri Karter umire. Poslednja želja mu je da uda i zbrine svoju ćerku koju udaja pak nimalo ne zanima. Jedini koji hoće da se oženi njome „ovakvom“ je matori čovek iz brda Čarli Frejzer. On je bije i siluje jer fetišizira njenu plavu kožu kao nešto „drugačije“ od sebe, nešto strano što želi da podvrgne sebi, čega se i gnuša i plaši. Kada ga u samoodbrani Meri Karter savlada, sličnu opsesiju nasleđuje i njegov brat Vester Frejzer, evangelistički sveštenik koji zlostavlja našu protagonistkinju.
U očajnoj želji da se integriše, Meri Karter se podvrgava medicinskim ispitivanjima i „ispiranju“ svoje plave krvi. U bolnici je tretiraju ne bolje od laboratorijskog pacova, a ubrizgavaju joj različite koktele lekova. Pa ipak, kada se vrati u svoju zajednicu „izbeljene“ kože, njene komšije tretiraju je još gore jer sad imaju i dokaz da ono što ona ima može da se leči. Samim tim to je bolest.
„The Book Woman of Troublesome Creek“ autorke Kim Michele Richardson nije priča o nekim tamo plavim ljudima u zabitima Apalačkih planina. Ovo je priča o svakom ko se ikada osetio drugačijim od većine, i koji uvek mora da se u odnosu na tu većinu određuje. A većina drži u šaci one koji su makar malo drugačiji, zbog sopstvenog urođenog arhetipskog straha da narativ kojim drži na okupu sve članove zajednice nije dovoljno ubedljiv. Što su njeni narativi neubedljiviji i slabo vežu pojedince u zajednicu, to više viču, prete i zastrašuju.
Autorka teksta: Nevena Milojević