Biblioteka poznatih: Borka Tomović

Kada se pre dve decenije Borka Tomović pojavila u seriji „M(j)ešoviti brak“, svi su se složili da mlada glumica obećava. Usledile su upečatljive kreacije u projektima: „Ljubav, navika, panika“, „Na slovo, na slovo“, „Cvat lipe na Balkanu“, „Žene sa Dedinja“, „Istine i laži“... Nakon kraće pauze na velika vrata se vratila ulogom Vesne, žene radijskog reportera Miće Đurića, koji iznenada gubi moć govora u seriji „Crna svadba“. Snimajući serije i filmove, nikada nije zapostavljala rad u svom matičnom pozorištu „Boško Buha“, kao ni angažovanje oko sada već kultne dečje emisije „Plava ptica“, koja se već trinaest godina emituje na RTS-u.

Kakav je osećaj kada ste deo jedne ovako dugovečne emisije koja se i dalje snima?

Pre svega osećaj jednog ogromnog ponosa zato što je nešto tako dugovečno, a samim tim što je dugovečno znači da je kvalitetno i voljeno. Nama se dokazuje, iz godine u godinu, da „Plava ptica“ ima svoje verne fanove, ali da svakako ima i novu publiku. Zanimljivo je da me već odrasli mladi ljudi sreću i govore da su porasli uz „Plavu pticu“, tako da osećam ogroman ponos što sam deo nečega tako značajnog, što sam sigurna da će imati još dug vek i da će to biti emisija koju će gledati i naredne generacije.

Stalni ste član pozorišta „Boško Buha“. Iako su mnoge Vaše kolege, nakon dečjeg pozorišta, odlučile da pređu u druge teatre, vi ste ostali verni najmlađoj publici…

Pozorište „Boško Buha“ pored scene za decu ima i scenu za odrasle, tako da imam prilike da u jednom pozorištu igram i repertoar za decu i repertoar za odrasle. Svi zaposleni članovi „Buhe“ su iskreno i duboko vezani za ovo pozorište i imaju poseban odnos prema njemu. Mnogo volim svoje kolege u tom pozorištu, kao i celu instituciju, pa me zato toliko boli šta se godinama dešava sa njom i što toliko dugo čekamo svoju kuću. Veoma lično to doživljavam.

Poslednjih godina ste se okrenuli i pedagoškom radu sa decom. Koliko Vam to prija?

Poslednjih skoro deset godina radim sa decom u „Pozorišnom razigravanju“. To je počelo kao nešto dodatno, što me je oduvek zanimalo, ali poslednjih godina je postalo možda i jedno od primarnih vidova mog interesovanja. Trudim da naučim što više novog da bih mogla pre svega da prenesem najmlađima. Radim sa decom uzrasta od 6 do 18 godina, a od prošlog septembra sam počela da radim i sa studentima na Akademiji umetnosti. Pedagogija je izuzetno inspirativna i vidim mogućnost za stalno usavršavanje i napredak, kao i za prenošenje znanja mlađima.

Koliko Vam je važna Fondacija Ljubivoja Ršumovića?

Ršum u svojoj Fondaciji „Saradnici Sunca“ radi ogromnu stvar. On pomaže deci iz cele Srbije da tokom sedam dana budu u prilici da sarađuju sa najvećim živim pesnicima, piscima, ali i da rade i sa mnom, kao dramskim pedagogom, da se usavršavaju i da dožive neponovljivo iskustvo. Ogromna je privilegija tih mladih ljudi da pre svega upoznaju Ršuma, da čuju o njegovim počecima i da vide kako izgleda zaista biti pisac i pesnik čitavog života, kao i sa koliko ljubavi i posvećenosti je potrebno da bi se ostalo i opstalo u toj profesiji. Izuzetno sam polaskana što sam postala deo njegove Akademije i već četvrtu godinu radimo sa tim mladim, darovitim i divnim ljudima.

Kakvo je Vaše mišljenje o Dečjim danima kulture koji se održavaju svakog aprila i koliko je našoj deci bitna promocija kulture čitanja knjiga?

Svaka manifestacija koja kod dece budi ljubav prema čitanju je divna zato što je duboko potrebna. Ako se na pravi način deci priđe i ako od ranih dana krenu da čitaju, imaće mnogo koristi od knjiga, a toga smo svi svesni. Roditeljima bih poručila: dajte svojoj deci knjige u ruke, a ne telefone.

Kakve knjige volite da čitate?

To je širok dijapazon: od romana Harukija Murakamija i Elene Ferante, preko štiva o psihologiji i roditeljstvu, od Gabora Matea, do knjiga za decu. Moj sin već sada, kao četvorogodišnjak, ima biblioteku koja može da se meri sa bibliotekom odraslih. Uskoro neće biti mesta za njegove knjige, s obzirom na to da mu čitam svaku noć od kada je bio veoma mali. Deci su potrebne knjige primerene njihovom uzrastu, i to je ključno. Samo su neophodni upornost i pravi izbor knjiga.

Da li se ponekad vraćate već pročitanim knjigama i kojim najčešće?

O da, i te kako se vraćam. Postoje knjige koje se čitaju u različitim periodima života i samim tim na potpuno različit način se doživljavaju. S obzirom na to da sa studentima radim Orvelovu „Životinjsku farmu“, vratila sam joj se posle mnogo godina, i to je genijalan roman. Najčešće volim da čitam, i svaki put je intenzivnije, „Dobro drvo“ Šela Silverstejna. Postoje mnogi romani kojima se vraćam. Dostojevskom i Šekspiru se uvek vraćam jer moje životno iskustvo, kao i iskustvo svakog čitaoca, dosta menja pogled na ta kapitalna dela.

Da li ste još kao dete pokazavali ljubav prema knjigama i koje romane ste prvo pročitali?

Pokazivala sam ogromnu ljubav. Moje sećanje doseže na početak osnovne škole kada sam već čitala sama. Tada sam se u knjige zaljubila preko bajki svih naroda. Sećam se bajki sa Islanda, kao i turskih bajki. Posle toga su došli „Pet prijatelja“ i Gradimir Stojković u nekom periodu osnovne škole, ali moja ljubav prema čitanju je sa godinama sve više rasla. Ako treba da izaberem najlepši poklon, to je apsolutno knjiga, ali priznajem da najviše volim sama sebi da ih kupujem. Ne volim toliko da ih dobijam jer tačno znam šta bih želela da čitam u tom periodu i onda mi je veliko uzbuđenje da sama sebi kupujem knjige. Volim i Sajam knjiga u Beogradu jer tada se izgubim kao dete u prodavnici čokolade.

Volite li da pišete i da li ste pisali dnevnike?

Izuzetno volim da pišem dnevnik, a u ovim starijim godinama još i više. Oduvek sam ga pisala sa prekidima. Dnevnik mi je način da, pre svega, zbrkane misli i emocije uobličim i kada to napišem na potpuno drugačiji način, mogu da percipiram sve što se događa. Volim da se vraćam onome što sam pisala, kao i da vidim koliko sam se menjala, koliko su moji stavovi i emocije drugačiji i koliko rastem. Dnevnik je vezan za moj razvoj i baš volim da ga pišem.

Da li više volite da čitate poeziju ili prozu?

Moram da priznam – prozu. Poezija ima fantastičnih pesnika i volim da je čitam, ali nisam toliki poznavalac, tako da moj glas ide prozi.

Koje knjige čitate sinu?

Moj sin već ima ogromnu biblioteku, ali jedan od omiljenih naslova koje u poslednje vreme čitamo uveče je „Zeka je slušao“. To je divna priča o prijateljstvu i o prisutnosti prijatelja u važnim momentima, kao i samom slušanju. Volimo i sve knjige iz edicije Peca. Kroz Pecu smo upoznali mnogo toga o svetu i o muzičkoj umetnosti. Poslednjih nekoliko nedelja jedna od omiljenih knjiga je i „Priča iz komšiluka“.

Kako deci prenosite ljubav prema književnosti?

To se postiže pravovremenim čitanjem onoga što je primereno njihovom uzrastu, jer se samo tako mogu poistovetiti sa junacima i sa njima proživljavati sve što im se dešava. Takve knjige mnogo su mi značile i pomogle da se kasnije razvijem kao glumica i da steknem empatiju prema svojim junacima i likovima koje kasnije tumačim. Pokušavala sam da u najranijem dobu kroz knjige „uđem u nečije cipele“, da živim i da zamišljam život tog nekog. Zaista su knjige umnogome uticale da postanem glumica.

Kojih su to pet dečjih knjiga za sva vremena po Vašem izboru?

„Dobro drvo“, Šel Silverstejn
„Zeka je slušao“, Kori Dorfeld
„Kofer“, Kris Nejlor Baljesteros
„Priča iz komšiluka“, Rosio Bonilja
„Galeb Džonatan Livingston“, Ričard Bah
 
A kojih za odrasle?

„Zašto se niste ubili“, Viktor Frankl
„Nepodnošljiva lakoća postojanja“, Milan Kundera
„Idiot“, Fjodor Dostojevski
„Sloboda“, Džonatan Frenzen
„Čari psihoterapije“, Irvin Jalom
 
Autor: Dafina Dostanić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29
Foto: Ana Marija Jovanović