Nekada se za službeni jezik u Hrvatskoj koristio naziv „hrvatski ili srpski“, pa koliko god bilo čudno što je zajednički jezik dva naroda bio označavan spajanjem njihovih imena rastavnim veznikom, ipak je taj pomalo rogobatni naziv dugo opstajao i na najbolji način iskazivao i bliskost i razlike dveju kultura i tradicija, za koje je ionako teško utvrditi da li imaju više podudarnosti ili suprotnosti.
Da se u međuvremenu nije mnogo promenilo uprkos novim razgraničenjima i režimima, dokaz je i knjiga kolumni
Vedrane Rudan, autorke koja je i svoja prethodna dela pisala za publiku koja bi se mogla označiti kao hrvatska ili srpska, a pritom je pisala o pojavama i problemima koji su svojstveni javnosti hrvatskoj ili srpskoj, tako da joj knjige pripadaju literaturi koja se bez rezerve može nazvati hrvatskom ili srpskom, makar ta zajednička literatura postojala samo zato da bi u nju ušle knjige jedne (hrvatske ili srpske) spisateljice.
Sabravši svoje kolumne u knjigu pod nazivom „
Puding od vanilije“, Vedrana Rudan već je i samim naslovom naglasila da je za varenje ovakvog štiva neophodan dobar želudac, jer dok se stigne do deserta u vidu pudinga – koji na samom kraju dolazi kao svojevrsna nagrada najupornijim (hrvatskim ili srpskim) čitaocima – potrebno je svariti predjela, glavna jela i poneku salatu, a valja imati na umu da nije svaki tekst lak za varenje, pa se za ovaj obilni obed zaista treba pripremiti, a naročito se treba pripremiti za to da nisu sve đakonije slatke, nego da će biti i gorkih i kiselih, među kojima je čak i ona poslednja đakonija, koja neće biti ukusna kako bi se moglo očekivati.
Zbirke pripovedaka (ili kratkih priča) već spadaju u proverene i dovoljno stabilne književne forme, ali mora se priznati da u poslednje vreme dobijaju jaku konkurenciju sve češćim štampanjem knjiga u koje autor unosi svoje najznačajnije i najzanimljivije kolumne, koje su nastajale iz dana u dan tokom određenog perioda, pri čemu se gleda i to da tematika dotičnih tekstova bude još uvek aktuelna u momentu objavljivanja knjige.
Da li onda uopšte treba naglasiti koliko je jak i izdržljiv želudac potreban za varenje kolumni koje je tokom prethodnog perioda pisala Vedrana Rudan, osvrćući se najvećim delom na (hrvatske ili srpske) političke i kulturološke prilike?
I upravo zbog toga što većina udarnih vesti bude zaboravljeno odmah nakon što bi pažnju javnosti privukla nova podjednako šokantna vest, knjiga Vedrane Rudan podsetiće (hrvatske ili srpske) čitaoce da za mnoge naizgled dnevnopolitičke probleme nisu još uvek pronađena rešenja.
Dobro je što autorka nije ispod svojih tekstova stavljala datume kad su napisani, jer ovako se još bolje vidi koliko su sami tekstovi svevremeni i neprevaziđeni – a pošto (hrvatski ili srpski) čitalac u mnogim slučajevima neće moći da pogodi datum (pa ni godinu) nastanka dotične kolumne i pošto će mu izgledati kao da je svaki tekst napisan maltene juče, to je još jedan dokaz o neprolaznoj aktuelnosti tema kojima se bavi Vedrana Rudan.
Obuhvativši u svojim tekstovima i političke prilike, i kulturološke fenomene, i intimne porodične odnose, pa i zdravstvenu situaciju koja u poslednje vreme tišti ne samo hrvatsku ili srpsku, nego i svetsku javnost, autorka je sublimirala sva moguća (treba to reći bez ustezanja i bez dlake na jeziku) kurčenja, izdrkavanja, sranja, pizdarije, jebavanja i podjebavanja svojstvena ovim (hrvatskim ili srpskim) geopolitičkim prostorima i ljudima koji te prostore nastanjuju.
I sve to na jeziku koji jeste bez dlake, ali i koji zna da lizne gotovo svaku dlaku na koju naiđe, naročito kad mu je ukusnija nego onaj puding.
A za takvo umeće sa dlakama, izgleda, nema boljeg jezika od hrvatskog ili srpskog.
Razume se da nema.
I kuži se.
Autor: Dušan Milijić