Berthold Gunster: Budite promena koju želite da vidite

U razgovoru za Bukmarker Berthold Gunster, autor evropskog bestselera iz oblasti publicistike „Zaokrenuto razmišljanje“, između ostalog, objašnjava kako da prevaziđemo granice koje sebi postavljamo, šta da radimo kada život ne ide po planu i na koji način da se oslobodimo potrebe da sve držimo pod kontrolom.

Berthold Gunster pozorišni je režiser, pisac i utemeljivač filozofije omdenken, što predstavlja umetnost pretvaranja problema u prilike – a to je, složićete se, veština kojom bi bilo dobro da ovlada svako.

Ne čudi što je njegova knjiga „Zaokrenuto razmišljanje“, u kojoj je opisao petnaest strategija pomoću kojih možemo, uz minimalne napore, doći do rešenja kako da naglavačke okrenemo sva uvrežena pravila u svoju korist, lako i brzo postala ogroman hit. To je pravo štivo za sve koji se osećaju zaglavljeno, a pomoću bogatih primera iz svakodnevice uliva energiju neophodnu za preobražaj, a rezultati takvog, drugačijeg pogleda na svet su kreativnost, inovativnost i preporod.

Razgovor sa Bertholdom Gunsterom stoga nije bio sasvim običan razgovor o knjizi, već i svojevrsna terapija.

Kako da prepoznamo problem koji se rešava zaokrenutim razmišljanjem? Koja pitanja sebi treba da postavimo?

Pitanje je intrigantno, jer... Zaokrenuto razmišljanje (ili obrnuto razmišljanje, ili omdenken) je nešto potpuno drugačije od rešavanja. Kada rešavate problem, problem nestaje. Rešen je. Sve je onako kako bi trebalo da bude. Sa zaokrenutim razmišljanjem sve je onako kako bi moglo da bude. Dakle, pitanje je na neki način netačno. Ali kada to kažemo: ključni kriterijum da li možete da preokrenete problem je: da li ste spremni da promenite svoja očekivanja? A pod očekivanjima mislim na to kakva mislite da stvarnost treba da bude. Ako ste oslonjeni na svoja očekivanja, nikada nećete biti u stanju da preokrenete bilo koji problem.

U čemu je trik: kako da razmišljamo izvan granica koje smo sami sebi zacrtali i odemo dalje od onoga šta „treba da bude“ prema onome šta „može da bude“?

Zapitajte se ono što opisujem kao „Čudesno pitanje zaokrenutog razmišljanja“: šta ako bi problem bio namera?! Ovo provokativno i na prvi pogled potpuno nelogično pitanje može pokrenuti potpuno novi, kreativni put razmišljanja.

Na koji se način možemo osloboditi potrebe da sve držimo pod kontrolom, da živimo u sadašnjem trenutku, umesto što se brinemo o budućnosti i žalimo za prošlošću?

Zapitajte se sledeće: da li sada, u ovom trenutku, doživljavam problem koji mora biti rešen odmah? A pod „sada“ mislim baš sada. U 99 % situacija odgovor će biti „ne“. Dakle, ako je to slučaj, samo ostanite mirni, osećajte, posmatrajte i razmišljajte. Uzmite svoje vreme i pokušajte da gledate na svoj problem potpuno novim, svežim načinom. Ne s anksioznošću, već sa radoznalošću.



Šta raditi kada život ne ide po planu? Kako se pomiriti s činjenicom da život nije uvek fer? Zašto afirmativni saveti poput – Samo treba dovoljno da želiš ili Moraš da očvrsneš i izdržiš – najčešće ne pomažu? Kako nadanje promeni obično sprečava promenu, a prihvatanje nepromenljivosti može da uzrokuje promenu?

Ovo su veoma dobra pitanja. Lako ih je postaviti, ali... prilično je teško odgovoriti na njih. Evo nekoliko misli. Prvo: život će uvek delimično ići prema planu, a delimično potpuno neočekivano. Moglo bi se reći: „Očekivano smo dobili neočekivano.“ Bol, tuga i žalost su neizbežni deo života. Prihvatite to kao činjenicu. Kao što ne možete promeniti vetar ili kišu, ovo je stvarnost života. Ljudi umiru. Razboljevamo se. Povređujemo se. Gubimo voljene osobe. Uplićemo se u rat. Ne moram vam to objašnjavati... Stvarnost je često neverovatno surova i nepravedna. Ono što pomaže da se prihvati ova bolna stvarnost jeste uvid da otpor prema onome što ne možete promeniti gotovo po definiciji izaziva (daleko) više bola. Bol je činjenica. Otpor prema bolu koji vodi do patnje je opcionalan. Dakle, prihvatite bol i pustite patnju. Nada, izdržljivost, očvršćivanje i slični načini motivacije su svi dobri. Oni su velika pomoć. Nema ničeg lošeg u težnji. Ali ako ne možete „saviti“ ili promeniti stvarnost, to su kontraproduktivne osobine. Želja da promenite ono što se ne može promeniti na neki način je slična očajničkoj želji da budete srećni; to će dovesti samo do jedne stvari: učiniće vas nesrećnim.

Kako biti otvorenog uma i ne verovati halo efektu, sklonosti da pripišemo veći značaj prvim utiscima? Kako napraviti razliku između činjenice i uverenja?

Naučite da razmišljate kao naučnik. Koje su činjenice? Šta je stvarno? I uvek, ali uvek, zapitajte se za sve što mislite – „da li je ovo istina?“. A zatim postavite sebi drugo pitanje: „Da li je ovo stvarno istina?“

Zašto ne volimo promene? Na koji način sebe da ubedimo da smo stvoreni za promenu i izazov? I zašto je nezdravo isključiti ih iz života?

Ne znam da li smo „stvoreni za promene“. To je prilično smela izjava. Ono što znam (činjenica koja je naučno dokazana) je da ljudi mogu mnogo bolje da se nose sa promenama i problemima nego što mislimo da možemo. Ljudska rasa je neverovatno fleksibilna. Otporna. Antifragilna. Zašto se opiremo promenama – ima veze sa pristrasnošću prema negativnosti. Vrlo smo svesni problema, stvari koje mogu poći po zlu, troškova nečega, ukratko: pretnje. Evolucijski, ovo je bilo veoma korisno. Ne želite da vas pojede lav, zar ne? Kao vrsta, ljudi su ranjivi. Dakle, naša prva instinktivna reakcija na promenu će uvek biti: „Da li postoji opasnost? Pazi!“ Ali možemo naučiti da nadvladamo ovu instinktivnu reakciju na probleme, naučiti da ostanemo mirni i, umesto anksiozni, postanemo radoznali. Radoznalost je ključna reč ovde. Dok se osećate ugroženo, uvek ostanite mirni i radoznali.

Zašto su patnje i traume nužne za naš razvoj? Kada je najbolje što možemo učiniti onda kada ne činimo ništa? Kad je čekanje bolje od upuštanja u rešavanje problema?

Ovo pitanje se sastoji od više pitanja. Prvo: trauma ili patnja nisu neophodne za naš razvoj. Možemo se razvijati i kada se osećamo sigurno i udobno. Drugo: koji je najbolji trenutak da ne radimo ništa... Na ovo pitanje je veoma teško jednostavno odgovoriti. Stvarnost je previše složena za to. Najbolji odgovor koji mogu da vam dam je da verujete svom instinktu. Dobra stvar je: kako starimo, učimo da to savladamo malo-pomalo. Postoji razlog zašto stariji ljudi imaju tendenciju da budu smireniji. Naučili su tokom života da je čekanje, slušanje, osećanje, razmišljanje, ukratko, ne raditi ništa osim biti budan u isto vreme, često najbrži put da preokrenu stvarnost.

Fokusiramo se češće na sredstvo, a ne na cilj. Kako ne izgubiti cilj iz fokusa i usmeriti se na ono šta želimo, a ne šta ne želimo?

Ha-ha. Takođe vrlo teško pitanje za jednostavan odgovor. Ono što pomaže je da se kontinuirano pitate: šta je moj cilj? Koji je željeni krajnji rezultat? I da li je moj „cilj“ zapravo samo stepenica ka nečemu drugom? Na primer, zamislite da želite postati „dobar muzičar“. Ovo zvuči kao jasan cilj. Ali ako biste nekoga pitali „zašto“ želi postati dobar muzičar, neko bi odgovorio: „Pa, tada će me svi znati i diviti mi se, a to bi me činilo srećnim“, u tom slučaju „postati dobar muzičar“ nije cilj, već sredstvo. Način da postanete poznati i cenjeni. Po mojoj definiciji, cilj je nešto što želite jer to želite. Ništa više, ništa manje. Dakle, ako želite biti dobar muzičar jer volite biti dobar muzičar i ništa više, onda će to biti pravi, čist i inspirativan cilj.

Kako u ljudima probuditi želju i motivisati ih?

Rekao bih „nemojte“. Inspirišite sebe. Budite promena koju želite da vidite. Najbolji način je da živite kao primer. Pokušaj da promenite druge ljude gotovo po definiciji vodi ka otporu.

Šta vidite kada pogledate kroz prozor svog doma? Da li volite da radite u tišini ili Vam više prija društvo muzike?

Vidim svoj vrt. Vidim ptice. Vidim drveće. Stvar je u tome što volim tišinu i volim (vrlo glasnu) muziku istovremeno. Zavisi od faze pisanja koja mi više odgovara. Smišljanje novih priča i teorija često zahteva tišinu. Oblikovanje teksta, rad na završetku, često bolje funkcioniše uz (glasnu) muziku.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 44