Bekstva i posledice - Teofil Pančić o romanu „Bonavia“ Dragana Velikića

Novi Velikićev roman prevashodno je priča o porodičnim nasleđima obeleženim odviše odsutnim očevima i odviše prisutnim majkama.

Rano je shvatio da su najpostojaniji oni svetovi koje u glavi stvorimo. Odolevaju vremenu kao da su od najtvrđeg kamena. Čitavog života gleda u kafani nevoljnike kako se ispovedaju, sluša jadikovke i hvalisanja. Sve te priče vrte se oko žena. Svako od njih tačno zna gde je i kada pogrešio. Učinio sudbonosni korak. Nikada, baš nikada nije onako kako je navodno bilo. Prošao je život uvek drugačije. Nisi bio tu i ne možeš znati. Koliko njih je volelo one koje si ti voleo i koje još uvek voliš. Koje ćeš tek voleti. Svako je lokal za izdavanje na određeno vreme.

„Bonavia“ znači „srećan put“, i taj je pozdrav, s mirisom opraštanja (ali ne nužno i oproštaja...) kanda i pravi lajtmotiv romana u kojem svi najhitniji likovi zapravo stalno nekuda i od nečega/nekoga beže. Osim toga, Bonavia je i ime lepog, decentnog hotela u samom centru Rijeke; odseo sam jednom tamo: sjajno mesto za odmor po meri čoveka koji ama baš nikada nije umoran od gradskih ulica i trotoara i koji kada se „uželi prirode“ svrati nakratko u obližnji park (taj sam). No, već lagano dočitavajući novi, deveti roman Dragana Velikića „Bonavia“ pitao sam se kakve, dođavola, veze ima taj naslov s bilo čim u romanu, kad tu nema ni traga od Rijeke, kamoli od Bonavie?! E da, ali tako je samo do poslednjeg poglavlja u kojem se stvari bitno menjaju... Ali, hajdemo ipak nekim redom.

Kristina, Beograđanka, mlada i perspektivna naučnica bez prave perspektive u Srbiji, otisnuće se preko Atlantika, s kartom u jednom pravcu, a sve to nedugo nakon „što je ubijen premijer“. Kristinu ćemo, međutim, upoznati tek mnogo kasnije u romanu, koji se otvara ljubavnom pričom njene najbolje prijateljice Marije i Marka. Marija je dopratila Kristinu do Pešte i tu je započela njena „slučajna“ romansa s Beograđaninom Markom, ne-baš-jako-afirmisanim-piscem, u (obilno) slobodno vreme svojevrsnim podunavskim Ahasverom kakvi inače prenapučuju Velikićeve romane, čovekom koji živi na relaciji Beograd-Pešta-Beč, ne umejući da se skrasi u sopstvenoj koži, kamoli u jednom gradu, u jednoj vezi, u jednoj profesiji... No, ni Marijina istorija tu suštinski nije drugačija. A šta tek reći za Kristinu koja, slutimo, na koncu i nije toliko utekla od ovdašnjih tradicionalno sumornih „društvenih prilika“ koliko od posvemašnje iscrpljenosti modela i smisla svog dotadašnjeg života, suštinski obeleženog propalom vezom sa zemunskim pesnikom i boemom Rašom Borozanom (a čiji je lik piščeva nedvosmislena posveta pok. Raši Livadi). Od toga će pobeći prvo na istočnu obalu SAD, ali ni to neće biti dovoljno, pa će kakav-takav mir od duhova prošlosti pronaći tek na zapadnoj obali, kada cela jedna Amerika (plus jedan Jan; ali, ni Jan nije bez svojih bekstava...) stane između nje i Beograda... No, hoće li i to biti dovoljno, ili fatum ipak radi svoje, lukavo dovabivši Kristinu u zao čas u Beč, na susret sa sudbinom, tu u prvom mitteleuropskom komšiluku njenog Bivšeg Života?

Recimo da su ovo neke od ključnih „početnih pozicija“ likova „Bonavie“; do kraja će se te pozicije mešati u raznim pravcima, no besmisleno bi bilo na ovom se mestu zaplitati u takvo prepričavanje. Bitno je, naime, nešto drugo. Koliko priča o jednoj ljubavnoj vezi i jednom ženskom prijateljstvu/rivalstvu, toliko je, zapravo i više, „Bonavia“ priča o onome što je njene noseće likove formiralo, o porodičnom nasleđu uglavnom obeleženom odviše odsutnim (ili čak odbeglim) očevima i odviše prisutnim majkama. To se odnosi pre svega na Markovu priču: njegov je otac Miljan (još jedna velikićevska paradigma lutalice, kao stjuard Austrijskih železnica, a docnije bečki gostioničar) i sam plod jedne takve „slučajne“ veze, zatim je isto učinio kroz neželjeno očinstvo i jedva postojeći odnos sa Markom, da bi i Marko na sličan način odbegao od sopstvenog sina, to jest od one sudbine koja mu je bila namenjena da je proživi s njim i njegovom majkom, a u kojoj sudbini sebe više nije prepoznavao, baš kao ni njegovi preci. Miljanov je život trajno obeležen potmulom grižom savesti zbog smrti Markove majke na porođaju: ta, nije li on zapravo poželeo da se nešto takvo desi, pa da bude slobodan, da se makar i tako izbavi iz jedne naizgled uzgredne veze koja se „izrodila“ u nešto što mu uopšte nije trebalo? A iz čega se, gle, izrodio ceo jedan novi život, a taj će život, sve bežeći od očevih obrazaca, učiniti nešto slično, tek da se taj lanac ne prekine.

Dragan Velikić u romanu „Bonavia“, kao i u neposrednom prethodniku, u „Ruskom prozoru“, demonstrira izuzetnu pripovedačku i jezičku kulturu, gotovo savršeno izbrušen stil i fascinantan osećaj za slikovit, upečatljiv detalj. Autor verno prati i „nadograđuje“ svoje autorske opsesije, od „malih“ opredmećenih simbola svakodnevice, preko vozova i tramvaja, i dakako gradova: Zemuna, Budimpešte i Beča. Utoliko „Bonavia“ ne izgleda kao osobiti novitet u njegovom opusu (mada jeste, kako će se do kraja pokazati), ali svakako jeste izvanredan roman koji potvrđuje da se ovaj autor i dalje razvija unutar koordinata svog književnog sveta, da se nije (što je, je li, turobno česta pojava) začaurio u sve slabijim i slabijim varijacijama na neki jednom davno uspešno isproban obrazac.

I tu bi ovaj prikaz mogao biti zaključen, samo da nema još nečega... Otkud, dakle, baš „Bonavia“? Odgonetka je u poslednjem poglavlju romana; u tih dvadesetak stranica progovara sam autor, nudeći nam više nego eksplicitno (i zavodljivo) autobiografski ključ za čitanje glavnih toposa ovog romana. Priča o protagonistima „Bonavie“ zamenjena je pričom samog pisca i njegovih roditelja (po svemu sudeći, Velikić je začet jedne noći baš u tom hotelu...), a koja se pak iskazuje kao očinska priča o (uspešnom ili uzaludnom, kako se uzme) bekstvu od trajnih posledica jednog pomalo „nesrećnog ljubavnog slučaja“ i majčinskoj fanatično tvrdoj veri u Veliku Priču o Porodici, koja mora opstati svemu uprkos - naročito uprkos činjenicama. Bolno je to i katarzično razračunavanje, ali ne kao nekakva pornografija porodičnog nego kao nešto što čovek duguje sebi i bližnjima, pa se taj dug kad-tad ima i platiti, neko na mostu, neko na ćupriji.

Razume se, treba još nešto imati u vidu: autobiografske reference jesu brojne i nesumnjive, ali ne treba smetnuti s uma da to poglavlje jeste integralni, zaključni deo romanesknog teksta, i da su njegove istine otuda prevashodno literarne, a šta se tačno od svega toga „dogodilo“, a šta možda nije, i koliko je jednog ili drugog, na koncu nipošto nije presudno. Dragan Velikić hrabro je i vesto upotrebio Dragana Velikića i određeni procenat (samo on zna koliki!) njegove „stvarnosti“ za svoj roman, i to je učinio onako kako to samo vanserijski pisci umeju i smeju.

Ako ste savršen čovek kojeg su na svet doneli savršeni roditelji i koji je rastao u savršenoj harmoniji, a u istoj će i umreti, nemojte čitati „Bonaviu“ (osim možda kao vama teško razumljiv Izveštaj Iz Ljudskog Pakla). Ukoliko pak niste, ne znam šta još čekate?

Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme