Azbuka detektivskog žanra: „Treća devojka“ Agate Kristi

Roman počinje neobičnim susretom. Mlada žena traži da vidi Poaroa i premda je rano ujutru, on pristaje. Prilično nepovezano, žena ispriča Poarou da misli da je možda počinila ubistvo. Poaro joj postavi nekoliko pitanja, ali se ona ubrzo predomisli, i u žurbi odlazi ne rekavši svoje ime. Malo zatim,  Poaro primi telefonski poziv od prijateljice, autorke detektivskih romana Arijadne Oliver, koja ga zove zbog neke potpuno druge stvari. Pošto su prijatelji, Poaro joj ispriča šta se dogodilo i ispostavi se da je ona zapravo srela mladu ženu na koktelu i premda je na to zaboravila, upravo ju je ona poslala Poarou. Njih dvoje zajedno utvrde da je ženino ime Norma Restarik i da je kći uspešnog poslovnog čoveka, magnata Endrua Restarika.



Sada kada znaju ko je Norma, Poaro i Oliver počinju da otkrivaju malo više o njoj. Ona radi za dekoratera enterijera i živi u Londonu u stanu koji deli sa sekretaricom Klodijom Ris-Holand i umetnicom Fransis Keri. Norma je takozvana „treća devojka“, cimerka nađena preko oglasa u novinama koja ima najmanju sobu i plaća najmanju stanarinu. Premda nije preterano stidljiva, Norma nije ni ekstravagantna ni sklona dramatičnim ispadima. Zapravo je, kako ju je njen bivši profesor nazvao:

„...savršeno obična devojka.“

Ipak, ona ima i nesrećnu porodičnu priču. Kada je bila mala, njen otac je zbog druge žene napustio nju i njenu majku. Od tada je živela sa svojom majkom sve do njene smrti. Nedavno su se Endru Restarik i njegova nova supruga vratili u Englesku i pokušali su da uspostave vezu sa Normom, ali u tome nisu imali uspeha. Uprkos njenoj tužnoj priči, Norma ne deluje kao devojka koja bi izmislila da je nekoga ubila samo zarad skretanja pažnje na sebe.

Poaro i Oliver počinju da se raspituju unaokolo i istražuju da nije bilo nekog ubistva ili bar nerazjašnjene smrti u koju bi Norma mogla biti umešana. Ali onda devojka nestane. Ono što je počelo kao neobična molba prerasta u nešto smrtonosnije, i dvoje detektiva će morati da delaju brzo ne bi li sprečili još jednu smrt. Na kraju, oni otkrivaju izvesne ružne tajne koje neko pokušava da sakrije na sve moguće načine uključujući tu i ubistvo.

Jedna od najintrigantnijih stvari u ovom romanu jeste postepeni način na koji nam se oblikuje karakter Norme Restarik. Na početku ne znamo gotovo ništa o Normi, ali njen lik se sve više razvija – čak i onda kada ona nestane – preko onoga što dvoje detektiva saznaju o njoj od njenog oca, maćehe, cimerki, dečka, bivšeg profesora i drugih.

Još jedan element koji prožima ovaj roman, jeste Agatin pogled na vreme u kojem se radnja romana dešava. Mnogi gledaju, i to s pravom, na Agatu Kristi kao na spisateljicu Zlatnog doba. Ali ona je napisala mnoge romane posle Drugog svetskog rata, a društvene promene koje su se desile u  decenijama koje su nastupile posle njega, ona je i te kako primetila.

„Bila je obučena u odeću koja je očigledno predstavljala izbor njene generacije. Crne visoke kožne čizme, kratka suknja i dug, šlampav džemper od debele vune. Svaki čovek iz Poaroove generacije imao bi samo jednu želju. Da tu devojku što je pre moguće dobro okupa.”

Kristi takođe pominje droge, savremenu umetnost, oslabljen nadzor nad mladim ženama, i druge aspekte života u Londonu tog vremena, dajući čitaocu stvarnu sliku kako je to doba izgledalo. Ono što je takođe zanimljivo, jeste to što koristi likove starijih ljudi kao što su Poaro i Arijadna Oliver da predstavi sukob generacija koji daje dodatni sloj priči.

Sama misterija je takođe intrigantna. U svom prepoznatljivom stilu, Agata nam predstavlja nekoliko likova koji nisu onakvi kao što izgledaju, i čitalac mora da obrati pažnju ne bi li odgonetnuo misteriju. S jedne strane, Agata Kristi pruža šansu čitaocima dajući im nekoliko zanimljivih nagoveštaja o tome šta se desilo sa Normom i kakva je prava istina u vezi sa ubistvom za koje misli da ga je počinila. S druge strane, tu su pogrešni putokazi i obrti u zapletu, pa rešenje nije očigledno.

Jedna od najefektnijih stvari u ovom romanu jeste predivan lik Arijadne Oliver. Ponekad je preterano maštovita, ali bistra, hrabra i snalažljiva. Na primer, u jednom trenutku ona želi da poseti stan gde je Norma Restarik živela, ali ne želi da oda suviše. Stoga smisli uverljivu priču da je obećala Normi knjigu. Na drugom mestu, smišlja novu priču ostavljajući pomenutu knjigu u stanu da bi imala opravdanje da se vrati u  njega. Osim toga, pronalazi trag od ključnog značaja za slučaj, a Poarou daje informacije koje su mu potrebne da isti reši. Takođe romanu daje dozu humora premda sama nije komičan lik. Evo, na primer, zamišljeni razgovor koji je imala sa svojim izdavačem dok se sprema da pošalje svoj poslednji rukopis:
 
„Eto vam“, reče gospođa Oliver, obraćajući se vazduhu i zamišljajući svog izdavača. „Eto vam ga, nadam se da će vam se dopasti! Meni se ne sviđa. Mislim da je grozan. Ne verujem da vi uopšte znate da li je išta što napišem dobro ili loše. Kako god bilo, upozorila sam vas. Rekla sam vam da je užasan. A vi ste rekli ‘O, ne, ne, uopšte ne verujem da je tako.’“
 
„Samo čekajte da vidite“, reče zajedljivo gospođa Oliver. „Samo čekajte da vidite.“
 
Ubrzo posle tog razgovora, gospođa Oliver polazi na detektivsku misiju i završava prateći Norminog dečka Dejvida Bejkera. Na tom zadatku biva napadnuta i završava u bolnici. Upravo tu vidimo čvrsto prijateljstvo između nje i Poaroa. On je veoma potresen što mu je prijateljica povređena i njegovom reakcijom (kao i njenom) dobijamo toliko željeni uvid u to prijateljstvo koje traje decenijama. Ono je uočljivo i na drugim mestima u romanu i puno doprinosi priči.

Zanimljiva misterija koja se dešava na pozornici detaljno opisanih šezdesetih godina 20. veka, „Treća devojka” nudi dobar prikaz lika mlade žene u situaciji sa kojom ne može da se nosi, i pruža najbolji portret Arijadne Oliver.

Izvor: margotkinberg.wordpress.com
Prevod: Vladimir Martinović