Autobiografija kraljice krimića, ili kako je Agata Kristi jahala na talasima i putovala na „Srbinu“

Čak i ako ne čitate kriminalističke romane, za Agatu Kristi ste sigurno čuli. Ova britanska autorka je ostavila dubok trag u žanru, a i šire: tokom svog dugog i plodnog života napisala je 66 romana i 14 zbirki pripovedaka kriminalističkog žanra, što joj je i donelo svetsku slavu, a uz to i niz drugih dela – uključujući i „Autobiografiju“ o kojoj će danas biti reči. Agata Kristi (pod pseudonimom Meri Vestmakot) objavila je niz ljubavnih romana, a takođe je i autorka pozorišnih komada (među kojima se izdvaja „Mišolovka“ – najdugovečnija predstava svih vremena koja je u kontinuitetu igrana u londonskom Vest Endu od 6. septembra 1952. do 16. marta 2020. godine – kada su izvođenja svih predstava prekinuta zbog Kovida-19), putopisa, pesama… Laguna je nedavno objavila njenu obimnu „Autobiografiju“ (na preko 600 stranica, u prevodu Nenada Dropulića): u pitanju je zaista kapitalno delo koje pruža uvid u život i stvaralaštvo čuvene spisateljice i koje će, siguran sam, privući pažnju njenih brojnih poklonika u Srbiji.

Agata Kristi je dugo odolevala porivu da svoj život pretoči na papir, ali je na kraju popustila pod pritiscima (bolje da to uradi ona nego neko drugi!) i 1950. počela da radi na knjizi koju će završiti deceniju i po kasnije i koja će prvi put biti objavljena tek godinu i nešto dana nakon njene smrti 1976. Kako i sama priznaje, tekst nije doterivala, već je pisala onako kako su joj sećanja navirala, često se ne držeći hronologije i ne vraćajući se na napisano. Njen izdavač je do izvesne mere „doterao“ knjigu pre objavljivanja: uklonjena su određena ponavljanja i usklađene neke protivurečnosti, mada je tekst uglavnom ostao onakav kako ga je Kristijeva i zamislila. Pišući o svom životu, Agata Kristi piše ono o čemu želi da piše – njen čuveni jedanaestodnevni nestanak koji se zbio 1926. godine nije uopšte pomenut. Sličnih slučajeva „zaboravnosti“ sigurno ima još, ali je ovaj najupadljiviji. Koliko god detaljno pisala o svojim izmišljenim prijateljima u detinjstvu (ah, ti Mačići!) i kućnim ljubimcima (voljeni kanarinac Zlatko i nepregledni niz pasa-družbenika), hrani koju je volela (jagnjeći kotleti u kojima je uživala na „Srbinu“) i neuspešnim pokušajima da kao sasvim mlada uspe u svetu muzike, Agata Kristi je neke veoma važne pojedinosti svog života u potpunosti preskočila. Moglo joj se.

Kristijeva je počela da piše priču o svom životu kada joj je bilo 60 godina, a završila ju je 1965, jedanaest godina pre smrti. Knjiga je podeljena na jedanaest delova koji obuhvataju period od sedam i po decenija. Ipak, akcenat je na mladosti i vremenu pre 1945. godine: sve ono što se zbilo kasnije je „zgurano“ na manje od trideset stranica. Događaji od 1965. do 1976. uopšte nisu pomenuti. Najdetaljnije i najživlje su opisani detinjstvo i rana mladost Agate Miler, vreme kada je kao devojčica sa bledožutim debelim uvojcima živela na porodičnom imanju Ašfild. Ti rani dani su oživljeni sa puno poleta, sa fokusom na samu porodicu Miler: Agatinog oca Freda i majku Klaru, kao i, u manjoj meri, na njenog brata i sestru: vetropirastog Montija i blagu Medž. Mala Agata je bila dete iz dobrostojeće porodice, ušuškano i voljeno, a njeno odrastanje u Ašfildu je delovalo poput bajke, puno dečjih sanjarija i domaštanih pustolovina. Nakon očeve smrti 1901. godine, kada je Agati bilo svega 11 godina, porodica počinje da tone u sve veće finansijske probleme i to, po vlastitom priznanju, označava kraj njenog detinjstva.

Razvijajući se u mladu devojku, Agata sve više pažnje počinje da posvećuje suprotnom polu: već sa 15-16 godina počinju prva zaljubljivanja i nevešta udvaranja, što je sve sa puno duha i humora opisano u poglavlju Flertovanje, udvaranje, veridba, venčanje. Kada 1912. na scenu stupi mladi i zgodni oficir Arči Kristi, svima je jasno šta će se dogoditi… Nemaština i ratne godine nisu raskinule spone koje su spajale ovo dvoje mladih i oni se venčavaju 1914. godine, ne obazirući se na ratni vihor i na ne baš sjajnu finansijsku situaciju. Agata Kristi je, treba istaći, bila žena tradicionalnih shvatanja, na prvi pogled bez većih ambicija: imajući u vidu njeno poreklo, od nje se nije ni očekivalo da radi, umesto nje su za to bili zaduženi drugi. Dobar deo „Autobiografije“ otpada na defile služavki, kuvarica i dadilja koje su radile za Milerove, a kasnije i za Kristijeve. Tu Agata Kristi ume da bude prilično snobovski nastrojena: 37 funti koje je njena omiljena služavka Lusi dobijala kao godišnju platu je opisano kao pravo bogatstvo, dok je na sledećoj stranici 700 funti prihoda Kristijevih okarakterisano kao jedva dovoljno da se preživi. No, takva su tad vremena bila. A Agata Kristi jeste žena svog vremena, odrastala na razmeđi vekova: svojim očima je gledala kako se zemlja menja i te promene joj, uglavnom, nisu previše godile (smatrala je da su žene nekada bile srećnije), iako je znala da iskoristi neke od blagodeti modernizacije i novog načina života (kao, na primer, pojavu automobila i aviona; kao i, kasnije, brak za znatno mlađim muškracem).

Zameci književnog rada Agate Kristi su prisutni od prvih poglavlja: prvo kroz lektiru koju je čitala (a čitala je mnogo i rado), a onda i kroz prve književne pokušaje koje je hrabrila njena majka Klara. Kristijeva je svoj prvi roman o Herkulu Poarou napisala tokom Prvog svetskog rata (1916) kako bi sebi dokazala da, inspirisana „Tajnom žute sobe“ Gastona Lerua, može da osmisli ubedljivu detektivsku misteriju. Nakon što su je odbili mnogi izdavači, mlada spisateljica je „Tajanstveni događaj u Stajlsu“ odložila u fioku i gotovo na njega zaboravila, ponovo ga ponudivši za objavljivanje tek nekoliko godina kasnije (1920). Kada je ovaj eksperiment doneo nešto novca, Arči je predložio Agati da nastavi da piše i tako osnaži njihov kućni budžet. Tako je sve počelo. Agata Kristi veoma dugo svoj književni rad nije doživljavala kao nešto važno, već kao hobi i usputnu razonodu. Tek nakon razvoda od Kristija i ogromnog uspeh šestog romana („Ubistvo Rodžera Akrojda“, 1926), Kristijeva je konačno shvatila i prihvatila da ima profesiju. U tome su pomogli i sve veći prihodi koje joj je pisanje donosilo. Bila je praktična žena i uvidela je da od svojih romana može dobro da zaradi: zato ih je tako često i pisala.

Najlepši delovi „Autobiografije“ su oni koji su posvećeni opisu života Agate Kristi i njenog prvog supruga, plavokosog pustolova Arčija. U poglavlju Put oko sveta opisana su njihova putovanja na udaljene destinacije, uključujući Kejptaun i Havaje. Mladi i zaljubljeni, Kristijevi su punim plućima uživali u životu, a mlada Agata je naučila da jaše na talasima i uživa u egzotičnoj hrani i predelima. Smrt majke i neverstvo supruga su je nekoliko godina kasnije skrhali, ali je uspela da se oporavi: krenula je sama na putovanje Orijent ekspresom (koji će kasnje ovekovečiti u svom čuvenom romanu) i 1930. se udala za 14 godina mlađeg arheologa Maksa Malovana (poglavlja Drugo proleće i Život sa Maksom) sa kojim je ostala u skladnom braku do kraja života i koji je svojom pojavom i ponašanjem (tamnokos i smiren) bio potpuna suprotnost Kristiju. Nakon opisa medenog meseca koje su Malovanovi započeli u Dubrovniku i Splitu, i nastavili putujući na brodiću „Srbin“ ka Grčkoj, narativ u autobiografiji je znatno ubrzan: ostaje nepoznato da li je Agata Kristi izgubila strpljenje ili je smatrala da je njen život dostigao svoj krešendo na tom drugom medenom mesecu. Verovatno i jedno i drugo. U svakom slučaju, poslednja poglavlja deluju prilično zbrzano i svakako su manje zanimljiva od onoga što im je prethodilo. Za gospođu Agatu se, izgleda, život „završavao“ u četrdesetoj.

Najveća mana ove autobiografije je što u njoj nema puno govora o književnom radu Kristijeve. Sazna se ponešto (kako je, na primer, smišljala zaplete i kako je tekao sam proces pisanja), ima i saveta (ne obeshrabrujte se ako vas izdavači odbiju, pažljivo pročitajte svaki ugovor koji treba da potpišete, za uspeh nisu potrebni samo talenat i upornost – već i mnogo, mnogo sreće…), mada se čini da je dosta od toga u vezi sa svojom književnom karijerom ili zaboravila (što i sama priznaje na više mesta) ili smatrala nebitnim da se pomene. Od svih svojih dela je najviše cenila romane „Nakrivljena kuća“ (1949) i „Kukavičje jaje“ (1958), dok je za najslabiji naslov u svojoj bibliografiji smatrala „Misteriju plavog voza“ (1928). Iako to otvoreno ne kaže, izgleda da nije previše marila za svoju najpoznatiju književnu kreaciju – Herkula Poaroa. Gospođica Marpl joj je izgleda bila nešto draža, mada nije ni sanjala da će postati tako popularna. Zanimljivo, omiljeni likovi Kristijeve su bili danas gotovo zaboravljeni gospodin Kvin i njegov saputnik gospodin Satertvejt (zbirka priča „Tajanstveni gospodin Kvin“), kao i dinamični duo Tomi i Tapens, junaci koji su debitovali u drugom romanu Krsitijeve: „Tajnom protivniku“ (1922).

Listajući strane ove autobiografije, čitalac stiče utisak da je na nekom skupu upoznao vremešnu spisateljicu i da mu ona, uz crni čaj s mlekom i kolače od badema, prepričava svoja priključenija: često ga zatrpavajući nepotrebnim detaljima, koji su toliko česti prilikom takvih razgovora i usputnih poznanstava, mada ujedno i dopuštajući izvestan uvid u njenu intimu – ali samo onoliko koliko ženi koja priča to odgovara. Meni to deluje kao sasvim poštena pogodba. Nakon ove biografije, okrenuću se ponovo romanima koje je sama Kristijeva preporučila („Nakrivljena kuća“, „Kukavičje jaje“ i „Jednim prstom“) i ključnim naslovom u njenom opusu (Ubistvo Rodžera Akrojda). Sva ova dela je ne tako davno objavila Laguna, baš kao i još 23 kriminalistička romana kraljice krimića. Autobiografija je zaista lep povod da se podsetimo onog najboljeg iz njene bogate zaostavštine.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: City Magazin