Austrijski pisac čije su zaboravljene pozorišne drame inspirisale nastanak njegovog najvećeg romana

Godine 1921. i 1924. predstavljale su vrhunac angažmana Roberta Muzila kao kritičara i dramaturga u pozorištu. Imao je plan da svoje tekstove o pozorišnoj umetnosti kasnije objedini u knjizi, koju je nameravao da naslovi „Patologija i pozorište“ ili „Pozorište posmatrano spolja“. U beležnici je zapisao: „Patolog bi posmatrajući pozorište mogao da postavi mnoge dijagnoze o našem dobu“.

Prema sopstvenom priznanju, Muzil je bio podstaknut da napiše svoja jedina dva dovršena dramska teksta – „Entuzijasti“ i „Vincenc i ljubavnica veoma važnih muškaraca“. „Entuzijasti“ (1921) – za koje mu je bilo potrebno deset godina da dovrši i koje je smatrao jednim od svojih najboljih dela – napisani su, kako je sam objasnio, da bi „napokon, makar jednom, bila udahnuta duša u kontroverze koje se tiču pozorišta“. Ubrzo mu je dodeljena Klajstova nagrada, ali je predstava doživela premijeru tek 1929. godine, protivno Muzilovim željama, pod rediteljskom palicom Džoa Lermana, koji kao da je ispao iz nekog od Muzilovih komada. O „Vincencu i ljubavnici veoma važnih muškaraca“ (1923) – farsi koja je izvedena pred oduševljenom publikom pre nego što je doživela objavljivanje u formi knjige – izjavio je sledeće: „Napisao sam pozorišnu predstavu za 14 dana upravo zbog toga što je konačno sve postalo previše besmisleno“. Oba dela napisana su u uporedo sa detaljnom analizom savremenog pozorišta i kao delimični odgovori na probleme koje ta analiza sa sobom povlači.

Poznato je da je poslednja verzija romana „Čovek bez osobina“ bila prepuna različitih utopija, koje je autor razmatrao za mogući svrštak svog nezavršenog (nedovršivog) dela. Nijedan od mogućih završetaka ne bi odgovarao više od Muzilovog koncepta „utopije sledećeg koraka“. U njemu se ogleda radikalan otpor prema svršetku i konačnom zaključku, to je manifest kreativnog duha i verzija stvarnosti koja se javlja u još jednoj Muzilu omiljenoj verziji utopije – „utopiji uslovljenog života“.

Striktna utopija je drugim rečima – distopija. „Utopija sledećeg koraka“ nije mesto ili utvrđen sistem, već otpor kobnim navikama i otupelom komformizmu, kreativna sloboda i jedino stanje u kom se umetnost može stvarati i iskusiti. Kako Tomas iz „Entuzijasta“ kaže gospođici Mertens: „Ideali su umrtvljeni idealizam.“ A Muzilova ozbiljna posvećenost utopijskoj ideji, od najranijih dramskih komada i kritičkih eseja, do poslednje decenije njegovog života i poslednjih beleški u vezi sa njegovim životnim delom, takođe je merilo centralne društvene uloge koju je pripisivao umetnosti.

Muzilove dve završene drame daju nagoveštaj estetike koja će krasiti njegov roman i etičke tenzije između jednakih i kriminalaca, kreativnih varijacija koje će prekidati njegov uobičajeni tok. U „Entuzijastima“ se krije prvobitna snažna metafora za tenziju između šablona i kreativnih alternativa, koja će kasnije u romanu biti predstavljena kao „nekoliko desetina modli kolača“ na koje se život svodi, a time i ograničava. U drami iz 1921. godine, Regina i Tomas razgovaraju o tome kako su nekada kao deca koračali po šarama na tepihu (u kući koju su nasledili Tomas i Marija). Tomas oplakuje:

(Pokazuje na šare po kojima je Regina hodala) Niko nikada ne može da pobegne od onog što mu je unapred zacrtano. Ponekad mislim da je sve odlučeno još u detinjstvu. Penjući se, uvek stižemo na mesto odakle smo krenuli, kružeći po praznini u kojoj je putanja unapred određena. Sve je to nalik spiralnim stepenicama.



Ipak, kao kod Ulriha i Agate u „Čoveku bez osobina“, i Alfe i Vincenca u Muzilovoj drugoj drami, čitav njihov protest protiv jednakih, njihov otpor prema normalnom životu i njegovim nezadovoljavajućim uslovima, zahteva upravo to odstupanje od predoređenih smernica i okretanje ka maštovitim postupcima etičke probuđenosti. Učiniti tako nešto je zastrašujuće i izmešta junake iz normalnog, komformističkog društvenog života. „Tragičan konflikt“ koji se javlja između otuđenog ljudskog bića i prostranog i zastrašujućeg sveta neograničenih mogućnosti Tomas u „Entuzijastima“ opisuje kao stanje čoveka koji je sam sa svojim načelima usred beskraja; ovaj motiv je srž Muzilovih promišljanja o višim ciljevima pozorišta, u toj meri da navodi pasus (kao reči „drugog pisca“) u recenziji dramskog teksta Ernsta Tolera „Slučaj Hinkeman“ kako bi ilustrovao ono što smatra „patnjom običnog čoveka, kada uoči svoju usamljenost među bližnjima, u trenutku kada je to pitanje najdubljih stvari“.

Muzilova „farsa“ „Vincenc i ljubavnica veoma važnih muškaraca“ na površini možda deluje ležernije i manje zahtevno od „Entuzijasta“. Ipak, pozorišni trikovi kojima se Muzil služi u svojoj parodičnoj „farsi“ nisu prosto pozorišna pravila njegovog doba, već i pravila i zamke svakog privida stabilne, sigurne pozicije u stvarnom životu.

U „Entuzijastima“, Tomas u poslednjoj sceni izjavljuje da je i on sanjar, koji je, poput svog alter-ega (i svog tvorca Roberta Muzila), toliko racionalan da u svoju krajnje iskrenu sliku sveta prosto mora da uključi domen snova, misterije i neizvesnosti. On je, poput Vincenca, još jedan prototip Muzilovog „čoveka bez osobina“, koji je istovremeno nužno i čovek mogućnosti, večiti utopista, čija radikalna otvorenost predstavlja prozor u ponor koji je na rubu „avanture i nepoznanice“. Tomas u poslednjim redovima drame priznaje Regini zajedničku crtu u vidu boljke i talenta:

Ja sam... sanjar. I ti si sanjar. Ljudi poput nas jednostavno deluju tvrdog srca. Mi lutamo, mi posmatramo šta rade ljudi koji se osećaju kao da pripdaju ovom svetu. I nosimo u sebi nešto što ne možemo da dokučimo. Neko propadanje u bezdan, u svakom trenutku, u svakom smislu. Bez udubljivanja. Bez uslova za stvaranje.

Upravo ti ponekad nelagodni, tegobni, usamljeni, potpuno iskreni „uslovi stvaranja“ nisu samo kosmološki trenutak, ali su sveukupno i podjednako važno „stanje kreativnosti“ – stanje u kom je moguće da se rodi i iskusi umetnost koja vam može promeniti život.

---

Napomena: Ovo su odabrani odlomci iz uvoda u esej „Pozorišni simptomi: Dramski tekstovi i tekstovi o drami“ Roberta Muzila, urednik i prevodilac – Dženis Gril. Uz dozvolu Contra Mundum Press.

Autor: Dženis Gril
Izvor: lithub.com
Prevod: Aleksandra Branković