Artur Konan Dojl je pomagao u rešavanju ubistva u stvarnom životu

Jeste li znali da je Artur Konan Dojl bio pravi pravcati detektiv u stvarnom životu i pomogao da se oslobodi čovek koji je nepravedno optužen za ubistvo?

Bio je to jedan od najsenzacionalnijih zločina – i jedna od najskandaloznijih nepravednih osuda – dvadesetog veka, slučaj koji će postati poznat kao škotska Drajfusova afera. Slučaj je uključivao divljačko ubistvo, krađu dragulja, međunarodnu poteru i lukavu sluškinju koja je u grob otišla znjući o ubistvu mnogo više nego što je ikad otkrila.

Što je još zanimljivije, u slučaj je bio uključen i najistaknutiji svetski pisac detektivskih romana, igrajući ulogu pravog detektiva u slučaju u kojem ulozi nisu mogli biti veći – u slučaju, kako je sam pisao, koji je bio „sramotna nameštaljka, u kom su glupost i nepoštenje igrali podjednako važnu ulogu“.

Baš uoči Božića 1908. Marion Gilkrist, bogata osamdesetvogodišnja Škotkinja, brutalno je ubijena u svom domu u Glazgovu. Činilo se da je motiv ubistva bila pljačka, iako je služavka gospođice Gilkrist, Helen Lambi, policiji rekla da nedostaje samo jedan predmet: izuzetno vredan zlatan broš, u obliku polumeseca, koji je čitavom dužinom bio optočen dijamantima.

Policija u Glazgovu je vrlo brzo pronašla glavnog osumnjičenog: tridesetšestogodišnjeg Oskara Slejtera, Jevrejina, doseljenika iz Nemačke, kockara, koji je tih dana bio založio sličan broš. Iako je policija u roku od nedelju dana saznala da je Slejter bio nevin – broš gospođice Gilkrist imao je redan red dijamanata, dok su na Slejterovom dijamanti bili postavljeni u tri reda – nastavili su da ga gone: bili su pod neverovatnim pritiskom da reše slučaj, a Slejter je upravo bio tip osobe (stranac, Jevrejin, sa sumnjivom prošlošću) kakvog su želeli da sklone sa ulica Glazgova u svakom slučaju.

Policija i tužilaštvo su besramno gradili slučaj protiv Slejtera podmićujući svedoke, navodeći ih na krivokletstvo i sklanjajući oslobađajuće dokaze. Zaputili su se ka Njujorku, u pratnji služavke Lambi i još dva svedoka, gde je Slejter otišao na dugo planirani odmor (putovanje koje su smatrali nedvosmislenim pokušajem bega), deportovan je u Škotsku, gde mu je suđeno u proleće 1909. Nakon što je porota većala nepunih sat vremena, doneta je okrivljujuća presuda i osuđen je na smrt vešanjem.   

Ovakva presuda je u javnosti izazvala veliku uznemirenost zbog čega je pokrenuta peticija da se Slejterova presuda izmeni za koju je prikupljeno 20.000 potpisa. Četrdeset osam sati pre nego što je trebalo da bude izveden na vešala (već je, što je naročito jezivo, pripremio sve za sopstvenu sahranu), njegova presuda je promenjena u doživotan zatvor i težak rad po naređenju kralja Edvarda VII. Kaznu je izdržavao u zatvoru Njegovog Visočanstva Peterhedu, viktorijanskoj tvrđavi na severu zemlje, koji će kasnije biti poznat kao „škotski gulag“, gde je ostao zaboravljen tokom gotovo dve decenije. Da je iza rešetaka proveo čitavih dvadeset godina, izjavio je Slejter, sam sebi bi oduzeo život. A onda je, 1925. godine, uspeo da iz zatvora prokrijumčari poruku za jedinog čoveka koji je mogao da mu pomogne: ser Artura Konana Dojla.

Nije mogao da unajmi boljeg advokata. Iako je Konan Dojl danas najpoznatiji kao autor priča o Šerloku Holmsu, u to vreme bio je dobro poznat kao neumorni borac za slabije. Jedan od najpoznatijih ljudi u Britaniji, ako ne i u svetu, Konan Dojl je široj javnosti ukazao na brojne nepravde – između ostalih: reformu zakona o razvodu, na belgijska zverstva u Kongu i izdejstvovao je pomilovanje za svog prijatelja Rodžera Kejsmenta, optuženog za izdaju – pišući knjige, članke, predavanja i beskonačan niz pisama novinama. Čak se dva puta kandidovao za parlament, iako je oba puta izgubio.

Iznad svega, posedovao je izuzetnu sposobnost opažanja i besprekoran logički um koji mu je omogućio da slučaj protiv Slejtera odbaci deo po deo – što su osobine proistekle kako iz njegovog stvaralaštva posvećenog kriminalističkoj fikciji, tako i iz njegovog obrazovanja, budući da je bio doktor medicine.

Besan zbog Slejterove sudbine, Konan Dojl je javno nastupao u njegovo ime od 1912.godine. Ali uskoro je shvatio, kako je pisao, „da neprestano nailazi na zid advokata u sprezi sa vlašću, koji nisu mogli da inkriminišu ljude iz policije, a da istovremeno ne inkriminišu i sebe“. I tako, uprkos njegovom izuzetnom intelektu, uticaju i energiji, Slejterov slučaj je ostao jedna od najvećih pravosudnih tragedija tog vremena. A onda je, 1925, Slejter prokrijumčario poruku – smotanu u sićušnu loptu i sakrivenu ispod proteze jednog od kolega iz zatvora puštenih na uslovnu slobodu – koja je pokrenula Konana Dojla da još jednom preuzme na sebe ovaj slučaj.

Od samog početka je znao da njegov zadatak nije bio da otkrije ko je počinilac, već da dokaže ko nije. (Iako je Konan Dojl bio suviše veliki diplomata da bi to javno rekao, iz njegovih privatnih spisa se jasno vidi da je imao čvrst stav o identitetu pravog ubice.) Češljajući kroz hiljade stranica objavljenih dela i neobjavljene prepiske, koje sam imala zadovoljstvo da pregledam u arhivama širom Britanije, bila sam u stanju da rekonstruišem Dojlov način razmišljanja u Slejterovom slučaju.   



Konan Dojl je na ovom slučaju primenio istražni postupak koji bi najbolje bilo opisati kao holmsovski: izdvajao je tragove od suštinskog značaja iz gomile beznačajnog dokaznog materijala; bliže se upoznavao sa dokazima koji su govorili u prilog Slejterove nevinosti  (zbog čega je Lambi tako čudno reagovala kada je gospodaricu pronašla mrtvu?); i rasvetljavao je aljkavo sprovedeno zaključivanje, očigledne predrasude i potpune izmišljotine policije i tužilaštva. I na kraju, nakon godina posvećenih istraživanju, agitovanju i objavljivanju, uspeo je da Slejteru obezbedi slobodu. Slejter je iz zatvora Peterhed pušten 1927; njegova presuda je poništena godinu dana kasnije.

U pismu roditeljima u Nemačku, 1912, Slejter je napisao: „Moja jedina nada, koju još uvek gajim, je da će ubica, pre nego što zauvek sklopi svoje oči, osetiti kajanje i priznati krivicu pred svedocima.“ Ali ova želja mu se nikada nije ostvarila. Iako je služavka gospođice Gilkrist, Helen Lambi, policiji rekla da je videla drugog muškarca – istaknutog člana visokog društva u Glazgovu – kako napušta mesto zločina, kasnije je povukla ovu izjavu pod pritiskom tužilaštva, i slučaj protiv Slejtera se nastavio. Ubistvo je ostalo nerešeno do danas.

Dojlova pobeda u Slejterovom slučaju ipak otkriva mnogo toga pohvalnog za to vreme: junaštvo, poštenu igru i nadmoć naučnog metoda nad sistemom koji je bio spreman da nevinog čoveka gotovo otera u smrt. Ono što je donekle neočekivano, jeste da je ovaj slučaj – sa svojim nacionalizmom, antisemitizmom i ksenofobijom, sve vreme prisutnim ispod površine – takođe, biti mračna, ali neverovatno verna slika života koji živimo danas.
 
Autor: Margali Foks
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Maja Horvat