Laguna - Bukmarker - Antonija Frejzer: Rešena autorka i nežnija Antoaneta - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Antonija Frejzer: Rešena autorka i nežnija Antoaneta

„Nije to ona izgovorila.“ Antonija Frejzer obično s ovom izjavom započinje diskusiju o svojoj knjizi, biografiji „Marija Antoaneta: Životni put“. Potom objašnjava ne samo da Marija Antoaneta nije izgovorila: „Neka jedu kolače“, nego da nije mogla to ni da pomisli. Kako autorka navodi u knjizi, ovo je jedan od „svirepih mitova i opscenih izvrtanja činjenica“ koje joj se vazdan pripisuju.

Više od dvesta godina postavljana je na stub srama, naročito u Francuskoj, i smatrana hladnokrvnim, hedonističkim snobom, istorijskom „mrljom“ Francuske revolucije, osobom koja je i više nego zaslužila sudbonsni kraj na giljotini. Kao njen biograf, Frejzerova pokušava da razgonetne greške i pogrešne interpretacije istorije. „Uvek se trudim da ispravim nepravdu“, nedavno je izjavila u jednom intervjuu.

Kada je ova knjiga prvobitno objavljena u Londonu, Endru Roberts je u recenziji za Sandej telegraf primetio: „Šta je to s Antonijom Frejzer i obezglavljivanjem?“ Kada su joj preneli izjavu, mnogo se smejala i pri upoznavanju sa dotičnim gospodinom mu je rekla da joj je pružio „zastrašujući uvid u njenu prirodu“.

Istina je da je većina centralnih likova o kojima Frejzerova piše izgubilo glavu, počevši od Meri I od Škotske, junakinje autorkine prve biografije. Kada je razmislila o toj činjenici, izjavila je sledeće: „Moglo bi se reći da će žene koje svoju glavu izviju iznad parapeta često završiti odsečenih glava. A možda je i obrnuto, možda mene privlači da pišem o jakim ženama ili ženama koje kao Marija Antoaneta idu sa ovog sveta uz pompu. Od svih žena o kojima sam pisala, ona se najviše razvijala i menjala. Zato se knjiga zove ‘Marija Antoaneta: Životni put’“.

U ovoj ispravljenoj verziji Antoanetinog portreta autorka je prikazuje kao saosećajnu i, katkad, filantropski nastrojenu figuru. Kao maloletna nevesta dofena, koji će uskoro postati poznat kao Luj XVI, bila je toliko neiskvarena do tačke naivnog. Iako neobrazovana, bila je inteligentna, glumila je u amaterskim predstavama i imala smisla za muziku. (Mocart ju je navodno zaprosio dok su bili deca, a kasnije je postala pokrovitelj kompozitora Gluka i njegovih opera.)

U najmanju ruku, njen muž je pre bio odgovoran za nepravdu u Francuskoj – ili ih je manje bio svestan, što je pokazao svojim bezosećajnim ponašanjem dok se revolucija odvijala. Autorka nedvosmisleno naglašava da je Marija Antoaneta svoju smrt (1793) dočekala dostojanstveno. Poslednje reči su joj bile: „Trenutak kada će doći kraj svim mojim mukama svakako nije trenutak kada će me hrabrost napustiti.“

Ovo nije prva knjiga koja pokušava da spasi kraljicu od negativne kritike, ali je verovatno najautoritativnija – rezultat je temeljnog iščitavanja dostupnih dokumenata.

Premda je autorka uvek spremna da na najbolji mogući način upotpuni narativ, ona umetnost stvaranja biografskog dela delom doživljava kao detektivski zadatak, ili pripremu za sudsku parnicu. Dok je istraživala materijal za knjigu, neprekidno se pitala gde se nalaze dokazi. Ukoliko dokaza nije bilo, morala je da izvaga prikupljene činjenice i dođe do logičnog zaključka. U ovom „suđenju“ koje se krije između korica Marija Antoaneta nije proglašena krivom za optužbe.

Već na prvim stranicama Frejzerova odbacuje citat u vezi sa kolačima i svrstava ga u novinske klišee, navodeći da se ova čuvena fraza prvi put pojavila sto godina ranije, kada je pripisana španskoj princezi koja se udala za Luja XIV, što se praktikovalo i tokom 18. veka kada je pripisivana i drugim princezama.

Kada naumi da napiše knjigu, Antonija Frejzer prvo pokušava da odredi na koja pitanja bi potencijalni čitalac voleo da dobije odgovore. Pored onog očitog, zapitala se i da li bi došlo do revolucije da nije bilo Antoanete. Njen odgovor je jedno odlučno DA, mada bismo se pre mogli zapitati da li bi do revolucije došlo da nije bilo njenog muža, koji je svojim rasipničkim i lakomislenim navikama uznemirio narod.



Još jedno pitanje koje se nametnulo tiče se seksualnog života kraljice: da li je imala mnogo ljubavnika? U nedostatku informacija, odgovor je verovatno da je imala jednog – grofa Aksela Fersena, privlačnog i zgodnog švedskog diplomatu i miljenika dvora, uz nagoveštaj da je možda bio otac jednog njenog deteta. S druge strane, autorka je veoma skeptična kada se radi o glasini da je Antoaneta imala lezbijski odnos sa Jolandom de Polinjak.

Luj XVI sedam godina nije bio u mogućnosti da konzumira svoj brak, ali je Marija Antoaneta 1778. godine zatrudnela. Samo jedna od veoma zanimljivih i zabavnih fusnota koje se provlače kroz knjigu je i ta da je „beba sasvim lako mogla biti začeta na dan kada su u Versaju zvanično primili Bendžamina Frenklina, kao akreditovanog izaslanika Sjedinjenih Država. Mimo francuskih običaja, Frenklin nije nosio ni mač ni napuderisanu periku. Možda je kralja nadahnuo ovaj prvi kontakt sa krepkim Novim svetom.“ U drugoj napomeni autorka ističe da je kraljica, iako Austrijanka, imala više francuske krvi od svog muža.

Ovo je autorkina deveta knjiga o istoriji, i prva koja se tiče Francuske. Iako su čitaoci očekivali da će ovo delo uslediti odmah nakon knjige o Meri I od Škotske, to nije bio slučaj. Frejzerova je objasnila: „Prvenstveno sam morala da budem veoma samouverena kako bih se latila francuske istorije. Za hvatanje ukoštac sa istoričarima svih nacionalnosti koji su ikada izučavali Francusku revoluciju bila je potrebna hrabrost. Sigurnost sam morala pronaći u izvorima.“

Očito je da je većina istraživanja obavljena u Francuskoj, umesto, kao za prethodna dela, u londonskoj biblioteci. U proteklih pet godina je dosta vremena provela u Parizu, u društvu supruga Harolda Pintera. Tokom boravka je posetila Nacionalnu biblioteku i druge institucije. Uz veliki napor je dobila dozvolu da vidi „Katalog odeće“ Marije Antoanete, u kojoj se nalaze uzorci tekstila. Dok je (uz obavezan par belih rukavica) listala ovaj jedinstveni primerak, dva policajca, sa oružjem oko pasa, pomno su je nadgledala.

Kao što to obično i radi, obavila je ono što naziva „optičko istraživanje“, posetivši Versaj i druge lokalitete koji bi bili važni za priču. Jedan od njih koji je ostavio snažan utisak je zatvor u kom je kraljica utamničena. Dvorište, kako navodi, bilo je isto kao i u Antoanetino doba, a otužnost ćelije je dodatno naglašena činjenicom da je sada kroz nju prolazilo krdo turista.

Nakon svojih istraživanja donela je odluku da je Marija Antoaneta povodom smrti sigurno bila srećna: „Uvek se govorilo o tome koliko je nesrećna. Ali kada je konačno došao sudnji čas, izvedena je iz njene ćelije i nikada više neće videti svoju decu – verujem da je to za nju bilo oslobađajuće. Njeni neprijatelji su prezirali njenu smirenost, pa su o tome kasnije govorili kao o ‘spokoju okorelog zločinca’.“

Autorka ističe da je veliki problem oko pisanje ove knjige bio taj da se trenutak smaknuća ne desi prerano, da se ne dobije osećaj „da je osuđena na propast od trenutka kada je napustila Austriju“, već da se istraže detalji njene mladosti, uključujući i odnos sa dominantnom majkom Marijom Terezijom. Istovremeno, Frejzerova je namerno izbegla da piše o istoriji Francuske revolucije. Umesto toga, ona piše o detaljima života na dvoru, neobičnoj jukstapoziciji „potpune formalnosti i fantastične neformalnosti“, o tome kako je pijačarkama bio dozvoljen ulaz u dvorac i sramotnom stanju kraljevskog domaćinstva.

Marija Antoaneta je do nekog trenutka verovala da će možda izbeći pogubljenje i provesti ostatak života u manastiru. Autorka navodi da je Tomas Pejn došao na ideju proterivanja kralja i kraljice u Ameriku, kao odgovor na podršku koju je Luj XVI pružio Američkoj revoluciji. Frejzerova navodi da su postojale priče da su se u unutrašnjosti Sjedinjenih Država, na primer u Mejnu, pripremale kuće za dolazak Marije Antoanete.

Dodaje da se kao biograf šokirala knjigom Edmunda Morisa o Ronaldu Reganu i činjenicom da je autor oficijelni biograf, ali je odlučio da delo bude kvazifikcija, ubacujući mlađu verziju sebe u život subjekta svoje knjige. Kada su Antoniju Frejzer pitali da li bi mogla isto da učini pišući o Antoaneti, na šta je sa lošim francuskim naglaskom rekla: „To sam ja. Antoaneta Frezr. Samo bih plela, kao madam Deferž.“

Da je živela u to vreme ona bi „držala govore u Narodnoj skupštini o pravednijem sistemu oporezivanja“. Međutim, izlazeći pred skupštinu „morala bi da nosi pantalone jer ženama nije dopuštan ulazak“. Bila bi uz revolucionare, ali na strani reformista, ne ekstremista, pa ne bi išla u napad na Bastilju. „Kada bi počelo krvoproliće, sigurno ne bih mislila da je to opravdano“, dodaje autorka.

Na pitanje da li joj je pisanje ove knjige potvrdilo stav protiv smrtne kazne, odgovara: „Apsolutno. Na sudu nisu izneli nijedan ubedljiv dokaz. Sve ih je oborila.“ I na kraju je dodala: „Kraljica obezglavljivanja je protiv smrtne kazne!“

Autor: Mel Gasov
Izvor: nytimes.com
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Sue Greenhill


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.