„U noći ćemo na trenutak ugledati sebe i svoj svet, poput ostrvâ među zvezdanim strujama – hodočasnika smrtnosti koji putuju od obzorja do obzorja, preko beskrajnog mora prostora i vremena“, u zanosu je pisao američki prirodnjak Henri Beston u svojoj fascinantnoj meditaciji (
The Outermost House, 1928) o tome kako noć okrepljuje ljudski duh. I zaista, ima nečeg neobjašnjivo veličanstvenog u tome kako nas noć prima u utešni zagrljaj svoje tame i olakšava da metabolišemo sve ono negativno što se u nama nakupilo tokom dana; u tome kako, u snovima koje nikada nećemo do kraja razumeti, izbacuje na videlo sve naše nedoumice; i tome kako nas podseća da smo se, u trenutku kada Zemlja okrene leđa Suncu, zauvek oprostili od još jednog dana svog života.
Niko nije bolje objasnio ovu moć noći, niti njenu vezu sa urgentnošću čovekove smrtnosti, od
Antoana de Sent Egziperija (1900–1944) u filozofskim memoarima „Ratni pilot“, napisanim neposredno pred objavljivanje „
Malog princa“.
Sent Egziperi u knjizi opisuje kako su jednog popodneva, pre nego što će poleteti u opasnu izviđačku misiju iznad francuskog grada Arasa, u glavi počela da mu izviru pitanja o ratu, smrti, žrtvovanju i herojstvu, ali da je u tom trenutku shvatio da bi bilo bolje da im se podrobnije posveti te noći, ako preživi zadatak. Noć je, smatra on, idealno vreme za razmišljanje o egzistencijalnim pitanjima:
„Noću razum spava i stvari jednostavno postoje. One stvari koje zaista imaju važnosti ponovo uzimaju svoj oblik, nadživlјuju razaranja dnevnih analiza. Čovek ponovo sakuplјa svoje delove i postaje kao mirno drvo.“
Suočen sa vlastitom smrtnošću, on dodaje:
„Dan pripada bračnim scenama, ali noću oni koji su se svađali ponovo nalaze Ljubav. Jer lјubav je veća od bujice reči. [...] O lјubavi se ne diskutuje. Ona postoji. Neka dođe noć da mi se ukaže nešto stvarno, što bi zasluživalo lјubav! Da bih mogao da razmišlјam o civilizaciji, o sudbini čovečanstva, o težnji ka prijatelјstvu u mojoj zemlјi; da bih poželeo da služim kakvoj neodolјivoj istini koja se možda još ne može izraziti...
[...]
„Sačekaću noć, ako budem tada još živ, da se prošetam pešice po drumu koji prolazi kroz naše selo, obavijen svojom usamlјenošću koju toliko volim, da bih saznao zbog čega treba da umrem.“
Četiri godine kasnije, dok je svet sa oduševljenjem čitao „Malog princa“ i njegove vanvremenske poruke o ljubavi koja nadilazi život i smrt, Sent Egziperi je tokom jedne izviđačke misije odleteo u mediteransku noć – i zauvek nestao.
Autor: Marija Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Jelena Tanasković
Foto:
Wikimedia Commons