Mladi autor Andrija Jonić, kako sebe više voli da oslovi, izbegavajući izraze kao što su „pisac“ ili „književnik“, čari pisane reči upoznaje prvi put 2008. godine sasvim slučajno, zapisujući snove i nasumične misli. Pet godina kasnije, Jonić objavljuje svoju prvu i za sada jedinu knjigu „Refren“, za koju dobija nagradu „Pegaz“ za roman godine Književne omladine Srbije, na 58. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Njegov roman, baziran je na istinitim događajima, pričama i stvarnim akterima istih. Autor teško pronalazi reči kojima bi opisao samo delo, pa čak ni ne otkriva značenje njegovog naziva, jer, kako kaže, on bi otkrio suštinu priče. Godine 2014. Andrija je pokrenuo fejsbuk stranicu sa svojim imenom i prezimenom i tako upoznao širu publiku sa svojim delom i načinom pisanog izražavanja. Često citiran na ovoj društvenoj mreži, ubrzo je postao popularan među različitim generacijama. Najavljuje svoj novi projekat i literarno ostvarenje pod naslovom „Kvazar“. Ko je Andrija Jonić i kako je od običnog momka iz kraja postao jedan od najcitiranijih autora društvenih mreža, govorio je za portal „Beogradska Nedelja“.
Kada si počeo da pišeš?
Bilo je to sasvim slučajno, pre nekoliko godina kada sam imao jednu „viziju“. Od tog trenutka, počeo sam da zapisujem sve svoje misli kao i neke nasumične događaje iz snova koji su na prvi pogled delovali potpuno nepovezano. Nakon četiri godine shvatio sam da u rukama imam nešto što nisam umeo u potpunosti da objasnim, ali sam u isto vreme znao da tu priču moram da podelim sa drugima.
Tako je nastao moj prvi roman pod nazivom „Refren“.
Kako bi opisao žanr kojim pišeš?
Ovo je jako teško pitanje (smeh). Jednostavno pišem, barem ja na to tako gledam. Zaista ne bih znao kako to da definišem, ali čuo sam neke izjave kao što su: „meta-književnost“, „kvantno pisanje“ i mnoge druge nalik tome (smeh). Istina je da svi moji zapisi, uključujući i „Refren“ sadrže u sebi i neka moja proučavanja vezana za sam život, ali ja i dalje ne bih znao kako da to definišem.
Koja je ideja online dnevnika koji vodiš? Da li je to želja da podeliš nešto posebno sa publikom ili vid afirmacije tvog rada?
Oduvek sam želeo da imam neko mesto na kome ću moći da objavim sve ono što nije deo neke veće priče ili projekta. „Dnevnik vidljiv čudnima“, zamišljen je tako da predstavlja zbirku kratkih priča, eseja i nekih mojih ličnih zapisa. Zvanično je objavljen krajem 2014. godine na mojoj web-pezentaciji kao online izdanje koje će se vremenom dopunjavati novim tekstovima. S obzirom na to da pišem jako retko, trebaće dosta vremena da se to zaista pretvori u jedan pravi dnevnik…
Čime se baviš izvan sveta književnosti?
Trudim se da što manje pripadam svetu, a što više sebi. Bavim se kreativnim dizajnom i paralelno sa time jako puno učim. U slobodno vreme bavim se proučavanjem metafizike, psihologije, socijalne psihologije, kvantne fizike, kvantne biologije, istorije, simbologije i raznih drugih pravaca koji nisu toliko popularni u današnje vreme.
Projekat „Kvazar“ najavljuje novu epohu, kako si rekao. O kakvoj epohi je reč?
Došlo je vreme da ljudi pogledaju svet drugim očima. Da bi se to dogodilo, ljudska percepcija mora biti dovedena na jedan viši nivo. „Kvazar“ predstavlja globalni projekat pisan sa ciljem da razbije određene iluzije uma kao i veštačke osećaje koje su ljudi razvili pod pritiskom bolesnih okolnosti u kojima se nalaze. „Kvazar“ služi da podigne nivo svesnosti pojedinca i pokaže nove smernice u posmatranju života i veštačkog auto-destruktivnog sveta u kome živimo. Važno je znati da je to isključivo globalni projekat i ne tiče se samo jedne zemlje, nacije ili nekog određenog vremenskog perioda. Ideja je da nakon dugogodišnjeg istraživanja i posmatranja sveta oko sebe iznesem neke zaključke za koje mogu da tvrdim da su 95% istiniti i koje svako može da proveri ako se malo dublje zadubi u sebe i svet oko sebe. Takođe, znajući da možda ni ja sam ne vidim ovu realnost onako kako treba, ostavio sam 4% mogućnosti da je sve što sam napisao neistina i 1% mogućnosti da ja sam ne postojim.
Kako je „Refren“ postigao toliki uspeh bez reklama i promocija?
To je neko vreme bila zagonetka čak i za mene s obzirom na to da je roman imao samo jednu promociju i da nisam imao nikakvu podršku medija. Društvene mreže su u početku dosta doprinele tome, ali smatram da je za to ipak najviše zaslužan sam roman koji se neprestano prepričava i prenosi iz ruke u ruku. U proseku, svaki primerak romana pročitalo je sedam ljudi dok neki od „vlasnika“ romana nikada nisu ni dobili svoje primerke natrag (smeh). Ono što mi je izuzetno drago jeste činjenica da je roman izuzetno tražen i po bibliotekama širom zemlje.
Za kratko vreme stekao si veliki broj obožavalaca, kako se nosiš sa bremenom slave?
Pokušaću da to objasnim kroz skraćenu definiciju iz projekta „Kvazar“: „Slava je veštački stvorena pojava koja izaziva umno oboljenje prilikom kojeg nesvesna masa uzdiže jednu osobu iznad sebe i čini je lažno posebnom. Time se stvaraju veštačke emocije prilikom kojih „slavna“ osoba zaista pomisli kako je posebna u odnosu na sve ostale, što, naravno, ne može biti tačno. Život ne poznaje slavu, glamur i ostale iluzije. Ako poradite na sebi i ako se potrudite da makar malo više razumete svet oko sebe videćete da takve pojave postoje samo u našim umovima i nigde više.“
Ja se ne nosim sa bremenom slave, jer sam svestan da ona ne postoji. Samim tim, ona nema moć da u meni razvije lažne emocije i poistoveti me sa sobom.
Često si citiran po društvenim mrežama. Misliš li da su ljudi prepoznali emociju i tvoja nastojanja u rečima koje citiraju?
Smatram da svako u sebi nosi kompletno trenutno znanje univerzuma. Mnogi su mi rekli kako sam uspeo da pretvorim u reči sve ono što su već znali, ali nisu umeli da iskažu na pravi način. Naravno, to ne znači kako je moj način ispravan, ali sudeći po utiscima, mislim da bi pravi odgovor na ovo pitanje glasio da su ljudi u mom pisanju prepoznali sebe, svoje emocije i neke svoja nastojanja. Iskreno, nadam se da će prepoznati ono što tek dolazi, jer će to biti ono najvažije od mene.
Koju ocenu zaslužuje domaća kulturna scena u globalu?
Ne bih davao ocenu, pre sam za to da objasnim kakva je trenutna realnost.
Sve što se dešava jeste samo odraz okolnosti u kojima se dešavanja odigravaju. Sve je povezano. Mi živimo u svetu gde vlada globalni monetarni sistem, jedan od ključnih otrova ove planete i pošto je čitav sistem iz korena lažan, iz njega ništa iskreno i dobro ne može da proizadje. Samim tim, on kvari suštinu svega što dotakne i trudi se što više može da prave vrednosti budu osuđene na propast kako bi one lažne koje ga hrane mogle da isplivaju na površinu. Sistemu je vrlo važno se kultura sputava i održava na jedva primetnoj frekvenciji zbog toga što se samim tim sputava i ljudska kreativnost. Sistem ne želi od nas da budemo kreativni, jer je kreacija osnovno čisto stanje bića i vodi do viših stupnjeva svesnosti koji nikako ne mogu da žive u zajednici sa okolnostima koje sistem stvara. Sistem se jako plaši toga i sve što može dovesti do njegovog urušavanja mora biti „obrađeno“ ili čak potpuno uklonjeno sa puta.
Nažalost, kako bi suština onoga što nazivamo kulturom isplivala na površinu, mora doći do pada globalnog monetarnog sistema i svih devijantnih vrednosti koje ga prate.
Šta je toliko posebno i drugačije u tvom stvaralaštvu sto bi istakao u kratkim crtama i time privukao ljude da „te čitaju“?
Nema tu ničeg posebnog. U zdravom svetu moja dela nikada ne bi postojala. Sve što pišem jeste samo normalna reakcija koja sluzi kao podsetnik za uspavane ljude da se izvuku iz jednog teškog i dubokog sna. Iskreno, najviše bih voleo da me niko ne čita, a da umesto toga ljudi malo više „čitaju“ sebe i svet oko sebe…
Autor: Katarina Tomović
Izvor: beogradskanedelja.rs