Andrej Makin: Jedina moć pisca je da spasi jedno ljudsko biće

„Rusija se brzo razvija, Moskva iz moje mladosti više ne postoji. To je sada bogat grad, ali sela i veliki sibirski prostor ne menjaju se“, rekao je za Politiku Andrej Makin (Sibir 1957), autor koji od kraja osamdesetih godina 20. veka živi u Francuskoj, član Francuske akademije i dobitnik mnogih priznanja, među kojima i Gonkurove nagrade i Gonkurove nagrade gimnazijalaca. On je prošle nedelje gostovao u Beogradu i Novom Sadu, na tradicionalnoj manifestaciji „Molijerovi dani”. Na vest o Makinovom dolasku, počeli smo da tražimo njegove knjige, koje je kod nas svojevremeno objavila Paideja, a u izdanju Lagune sada se mogu naći njegovi romani, klasik – „Francusko zaveštanje”, kao i novija dela „Prijatelj Jermenin” i „Stari kalendar jedne ljubavi”, u prevodu s francuskog Anđe Petrović. U „Starom kalendaru jedne ljubavi” glavni junak mladi je petrogradski buržuj koji slučajno upoznaje razbojnicu Taju, ne sluteći da će kasnije, tokom Oktobarske revolucije, ona postati njegova životna ljubav. Nje će se sećati kao migrant u Parizu.



Iz knjige u knjigu tematizujete dvojni identitet kao nešto duboko lično?

Pre svega mislim da smo svi mi „dvojni“. Na primer, vi ste Srpkinja koja govori francuski, znači da imate i mali deo francuskog identiteta. Takođe, danas živite u Srbiji koja je samostalna država, ali sigurno ste iskusili malo života u Jugoslaviji. U tom smislu možemo govoriti o vašem dvojstvu. Žena ste, a možete da razumete muškarca. Razumete romane Makina, koje je pisao jedan čovek. Muškarac je 70 odsto muškarac, a 30 odsto žena. Svi smo pomalo podeljeni. Možete za sebe da kažete da se Srpkinja, ali možda i niste, možda ste po poreklu dvojni, ili trojni. Možda vam je otac Slovenac ili majka Hrvatica. Sve to doprinosi vašem identitetu. Živeo sam u Rusiji, ali moja baka bila je Francuskinja i to je stalno stvaralo izvesni procep u mojoj duši, ta dva identiteta konstantno su se lomila u meni.

Upečatljive su u vašim romanima jake žene, u ovom novom „Stari kalendar jedne ljubavi“, ali i u „Francuskom zaveštanju“, pa i u drugim knjigama. Imaju li te junakinje prototipove u životu?

Sonja, iz Francuskog instituta, i ja, vozili smo se u jednom minibusu, i dok je brzo prolazio užurbanom ulicom, Sonja nije primetila jednu siromašnu ženu, gotovo klošarku. Ali, ja sam je video. Ona je u mojim očima od sada, zauvek. To je pogled pisca, pisac mora sve da vidi. Sažalio sam se nad tom ženom, imala je prljavu odeću, delovala je neugledno. Možda je na prvi pogled sasvim nezanimljiva ličnost, ali ona pobuđuje pažnju i možda će za deset godina upravo ona biti u nekoj od mojih knjiga. Možda će umreti za godinu dana, ili dve, od alkohola, cigareta, ili od droge. Ali, ponovo će se roditi u jednoj knjizi. Ko će biti večniji, besmrtniji – obični prolaznici ili ta žena? Jedina moć pisca je da spasi jedno takvo ljudsko biće i da ga učini besmrtnim. Dante je pisao o Beatriče, bilo je to u 13. veku. Zamislite, Beatriče je i dalje tu, a umrla je vrlo mlada.

Da li vašim junacima to promišljanje velikih istorijskih događaja, svetskih ratova i revolucija kojima su svedočili, oduzima sadašnje romaneskno vreme ili njihova prošlost zapravo postaje i njihova sadašnjost?

Ali sadašnjost ne postoji. Kada kažem „sadašnjost“ to ne postoji, već je prošlost. Budućnost takođe ne postoji, ne znamo je. Sada mogu da kažem da ćemo sutra mirno otputovati za Novi Sad ili bilo gde, ali ako sutra padne atomska bomba, neće biti budućnosti. Jedina realna stvar, to je naša prošlost, poznajemo je jer smo je proživeli. Zbog toga je prošlost za mene mnogo važna. Prošlost je u stvari kristalizacija. Ono što proživljavamo trenutno deluje nam toliko važno i značajno, a posle tri dana, kad se osvrnemo, kritikujemo sebe zbog toga kako smo mogli toliko da se brinemo. Kada događaj postane deo prošlosti, on se sagledava na objektivniji način i nema prvobitnu jačinu. U sadašnjem trenutku nemamo vremena da mislimo na ono što proživljavamo. Potrebna je distanca. Tolstoj je govorio da treba da prođe četrdeset godina da bi se moglo govoriti o jednom događaju. Kada uđete u more, onda je voda zamućena, i posle određenog vremena, kada se razbistri, kroz prozirnu vodu vidite kamenčiće i ribe. Ali treba čekati i biti strpljiv.



Opisujete u svojim romanima velika zla, posebno u Rusiji, tokom Oktobarske revolucije i dva svetska rata. Da li je ljubav pustolovina u tom zlu?

Upravo o tome govorim u svom poslednjem romanu „Stari kalendar jedne ljubavi”. Dvoje junaka se nalaze u centru užasnog rata. Koliko je bilo mrtvih u ratovima posle raspada Jugoslavije? Možda desetine hiljada, ili stotine hiljada. Građanski rat u Rusiji odneo je devet miliona života, u nekoliko godina, ne računajući ranjene i osakaćene. Moji junaci nađu se u tom ratu i tokom nekoliko nedelja oni su van sveta. Oko njih je haos, užas, apsurd; ljudi se međusobno ubijaju, masakriraju, siluju žene. A njih dvoje su van svega toga. Zašto ne bismo svi mogli da živimo kao oni? Da se izmaknemo, da se nekako izvučemo iz te istorije. Da nadiđemo istoriju. Gledajte, Ukrajina je fantastična, bogata zemlja, ima sunce, prirodu, ima gas. Zemlja koja je postala nezavisna i mogla je takva i da ostane. Pogledajte Prvi svetski rat, deset miliona žrtava. A pre rata, ja pišem o tome, ruski i nemački car razmenili su uniforme da bi rekli: „Mi smo braća“. Moje najbolje knjige govore o tome kako nadvladati, uzdići se iznad tog užasa. Vi kažete da je to nemoguće, ali kada bi svako to pokušao, svako pojedinačno, da u drugoj osobi vidi živo biće, koje je nezamenljivo, to je prvi korak. Reći, taj čovek, ta žena, jesu nezamenljivi, vredni su za mene. To je vrlo jednostavno, načiniti prvi humanistički korak. To moje knjige pokušavaju da objasne. Koliko dana ima u našem životu? Oko 20 ili 30 hiljada dana, to nije ništa. Ja sam već proživeo dve trećine i ostaje mi šačica dana. U najboljem slučaju, ako nasilno ne izgubimo život, ostaje nam tako malo. Kada bi svako to razumeo, ne bi bilo ratova ni ubijanja. Takvo razmišljanje je prvi korak ka miru.

Jedan od vaših likova želi da pronikne u francuski duh, jezik, u francusko buntovništvo, a kada pati, kada mu umiru roditelji, onda kaže da je Rus... Vi ste rođeni u Sibiru...

To u mom delu govori dečak, on traži svoj identitet. Ali, ne treba zaboraviti to da živimo u istorijskim okolnostima. Na primer, deca od 15 godina u Srbiji ne sećaju se rata u Jugoslaviji, ali moj izdavač Petar Živadinović pričao mi je da je bio tu i da je gledao američke avione kako preleću i bacaju bombe. Za njega, to je bila drama. Ali dete koje tako razmišlja u mojoj knjizi videlo je ono što sam ja video. Iako sam rođen posle rata, poznavao sam mnogo Rusa koji su bili osakaćeni, video sam tu patnju muškaraca koji su se vratili iz gulaga posle 25 godina. Otišli su u gulag sa 25 godina i vratili su se kao sasvim drugi ljudi od 50 godina, bolesni i uništeni.

Može li se voleti domovina koja tako mnogo uzima?

Postoje dve vizije otadžbine, istorijska i večita. Istorijska je: Staljin, gulag, i to možete da mrzite. A večita je nešto drugo. Treba pokušati da ne svodite jednu zemlju samo na istoriju.

Da li je Evropa ikada razumela Rusiju, i obratno?

Ali, da li se Rusi razumeju među sobom? Da li se Srbi međusobno razumeju? Nisam siguran u to. Živeli ste u Jugoslaviji koja nije bila raj, ali imala je standard i određeni nivo slobode. Ali, sada više ne postoji, jer niste razumeli zemlju u kojoj ste živeli. Da ste je razumeli, nikada ne bi bilo ratova. Jugoslavija je bila redak biser. Ta harmonija, iako daleko od idealnog, vrlo je retka u istoriji tokom više decenija.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika