Kao ljubitelja biografija nije me lako zadovoljiti. Ipak, s vremena na vreme naiđete na knjigu posle koje vam ne preostaje ništa drugo nego da se zadovoljno smeškate i, onako u sebi, čestitate njenom autoru. Andreasu Guskiju pošlo je za rukom da svoju iscrpnu i izuzetno uravnoteženu biografiju jednog od najintrigantnijih književnih stvaralaca 19. veka uobliči u pristupačno štivo koje će bez problema naći put do najšire čitalačke publike. Čak i kada piše o unutrašnjim protivrečnostima i složenim ideološkim nedoslednostima, njegove interpretacije pojedinačnih dela ruskog velikana su solidne, lišene žargona i razumljive svakom zainteresovanom laiku. Škakljive teme poput antisemitizma i pedofilije, za koju su Dostojevskog neprijatelji redovno optuživali, Guski razmatra staloženo i bez apologetskih pretenzija. Kao kvaziprofesionalni čitalac književnosti 19. veka, mogao bih da iznesem i poneki prigovor, ali oni bi se u ovom slučaju ticali isključivo nijansi i polutonova.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski svakako je jedna od najneobičnijih ličnosti među istaknutim piscima 19. veka: sa jedne strane zagriženi ruski nacionalista, fanatični pravoslavac, protivnik reformi, modernosti, individualizma, materijalizma i kapitalizma, istovremeno opčinjen i zgađen zapadnoevropskim romantizmom, sa druge – pisac koji u svojim poznim delima, lišen ideoloških predrasuda, sprovodi složenu analizu upravo takvih tema, uvek u slučaju konkretnih ljudi koji su se zatekli u veoma specifičnim okolnostima. Likovima koji su, po njegovom mišljenju, oličenje zla i nesreće posvećuje možda čak i više prostora i pažnje nego „svecima“ koji ukazuju na hrišćanski put iskupljenja, koji bi Ruse trebalo da izbavi iz haosa modernosti. Sve to pritom smešta u kontekst kriminalističkih priča, zamišljenih tako da imaju što bolju prođu kod što šireg kruga čitalaca. Bio je to zli književni genije sa najboljim i istovremeno najglupljim idejama i namerama.
Na kraju svemu treba dodati i njegov rastrzani nomadski život, obeležen siromaštvom, bolešću, prezaduženošću i nepravdom, njegovu zavisnost od kocke, njegove muke sa pisanjem – Dostojevski je odlična ilustracija onoga na šta je Tomas Man mislio kada je rekao da je pisac čovek kome pisanje pada teže nego drugima – njegove herkulovske uredničke poduhvate itd, itd. Tek pred kraj života uspeo je da pronađe mir, a zasluge za doprinos ruskoj književnosti odate su mu još kasnije. Zapadna Evropa se sa ruskim piscem stvarno upoznaje tek u 20. veku, u vreme kada je u otadžbini postao ideološki nepodoban. Uprkos velikom interesovanju, njegova dela se još uvek smatraju „teškom literaturom“.
Andreas Guski nam svojom knjigom pruža briljantan uvid u život i delo ovog stvaraoca, koji nikako ne biste smeli da propustite.
Izvor: bonaventura.blog
Prevod: Jelena Tanasković