Ana Solomon o romanu „Knjiga o V.“

Upravo sam završila sa čitanjem „Knjige o V.“ Ane Solomon i ova knjiga... oh, ova knjiga! Ne mogu da nađem reči koje bi je dovoljno dobro opisale. Oduševljena sam junacima, njihovim sudbinama, i ne mogu dovoljno da nahvalim ovu knjigu.

Tako oduševljena imala sam priliku da autorki postavim nekoliko pitanja.

Ana, neizmerno mi je drago što imam priliku da razgovaram sa vama jer ne prestajem da se oduševljavam „Knjigom o V.“. Možete li nam ukratko – čak ne morate ni celim rečenicama – reći o čemu govori ovaj roman?

„Knjiga o V.“ govori o tome kako se životi žena, njihovi izbori i mogućnosti, jesu i nisu menjali tokom vremena. Tokom dugog vremenskog perioda. Reč je o moći i njenoj zloupotrebi, o seksu, o požudi, o besu. Takođe o ženskim prijateljstvima. Majčinstvu. Koliko je kompleksno biti ljudsko biće.

Shvatila sam da je ovaj roman delom inspirisan strukturom romana „Sati“ Majkla Kaningama, ali je reč o potuno drugačijoj temi i obimu romana. Recite nam nešto o tome kako ste se izborili sa ovakvom strukturom?

„Sati“ su bili veoma važni za stvaranje ovog romana jer su mi dali hrabrost da se upustim u tkanje nekoliko veoma različitih priča u jednu, a sve su one povezane jednom knjigom. Takođe, roman mi je otkrio neke spisateljske trikove. Izučavala sam kako je Kaningam koristio pokrete, predmete, osećanja i simbole da stvori koherentnu celinu dok se narativ kretao napred. Ali sam izučavala i mnoge druge knjige u kojima sam pronašla korisne savete. Na primer, „Pačinko“ je jedna od njih.

Ne mogu da počnem sa pisanjem dok se ne izborim sa arhitekturom priče. Uvek kada počinjem sa novom knjigom, opsednuta sam strukturama drugih pisaca. Kakve oblike koriste? Gde otkrivaju važne informacije, kako održavaju napetost kod čitaoca, kakav im je stil... Pravim mnogo beležaka.

Stranice ovog romana ispunjene su emocijama, strastima i snagom, ali i opisima i istraživanjem koji su u savršenom balansu. Kako je izgledalo?

Istraživanje drevne Persije me je iznenadilo jer većina izvora upućuje upravo na Knjigu o Jestiri koja je donedavno smatrana istorijskim delom. Nedostatak informacija mi je zapravo dao slobodu da se poigram sa tim vremenom i potrudila sam se da i čitaocu to stavim do znanja.

Kada je u pitanju era Votergejta, držala sam se istorijskih spisa i najviše novinskih tekstova, pre svega vesti. Razgovarala sam sa ljudima koji su se kretali u političkim krugovima tog vremena u Vašingtonu. A deo iskustava su i moja lična jer sam radila kao novinarka od 2001. do 2003. godine i iako je reč o različitim vremenima, Vašington je mesto gde se promene odvijaju sporo, ako se uopšte i dešavaju.

Da li biste dodali još nešto što vas nisam pitala?

Dopadaju mi se vaša pitanja. Dodala bih samo jednu stvar – zloupotrebe moći i nejednakosti sa kojima se žene u mom romanu sreću su neodvojive od ostalih oblika ugnjetavanja i svi zajedno moramo da radimo kako bismo promenili sisteme koji uništavaju ljude i našu planetu. Mislim da ovaj trenutak naše zajedničke istorije jasno govori o tome koliko nam je neophodna promena.

Izvor: leslielindsay.com
Prevod: Dragan Matković