Amin Maluf (1949), francuski pisac libanskog porekla i jedan od najznačajnijih autora Lagune, ne samo da je juna 2011. godine izabran za člana čuvene Francuske akademije (
Académie française), institucije zadužene za odbranu i promociju francuskog jezika koju je 1634, u vreme vladavine Luja XIII, osnovao kardinal Rišelje i koja broji 40 „besmrtnika“, nego je odnedavno i njen doživotni rukovodilac i predstavnik na svečanim događajima. Pre četiri meseca, 28. septembra 2023, izabran je za stalnog sekretara (
secrétaire perpétuel) francuskog hrama kulture. Na ovoj poziciji je nasledio Elen Karer d’Ankos, koja je umrla 5. avgusta. Cenjen od skoro svih u instituciji na Keju Konti, naročito od svoje prethodnice, pisac je bio jedan od dva kandidata sa Žan-Kristofom Rifenom, koga je pobedio sa sa 24 glasa prema 8.
Maluf je ovu počast zacelo zaslužio svojim nemerljivom književnim delom i bogatom biografijom sa nizom velikih priznanja u Francuskoj i širom sveta. Ali kao da mu je i sama Akademija na neki način uzvratila ljubav. Naime, nekoliko godina nakon svog prijema pod Kupolu na Seni, učinio ju je i književnom junakinjom. U svom romanu „
Fotelja na Seni“, čiji je prevod na srpski (2017) dugo bio u Laguninih top 10 najčitanijih i najprodavanijih knjiga, pisac je napisao mnoge skrivene stranice četiri veka istorije Francuske pričajući priče o svojim prethodnicima u fotelji broj 29, od prvog, Pjera Bardena, „koji se utopio pokušavajući da spase svog štićenika“, do osamnaestog i poslednjeg, Klod-Levija Strosa, „koji je voleo krhke kulture“, i kome se Maluf oduvek divio.
Uzbudljiva životna priča i obimno i raznovrsno književno delo čine Amina Malufa graditeljem mostova među različitim kulturama, nacijama, verama, regionima sveta. Progonjen nerazumevanjem koje i danas razdvaja Zapad od Istoka, ovaj prvi Libanac što sedi u „fotelji na Seni“, hrišćanin i Arapin koji je odrastao u većinski muslimanskom okruženju na Levantu upijajući prva znanja na jeziku Kur’ana, čvrsto je rešen da do kraja života „potkopava“ i „ruši“ ono što je u svom govoru na prijemu u Francusku akademiju, 2011. godine, nazvao „zidom mržnje – između Evropljana i Afrikanaca, između Zapada i Islama, između Jevreja i Arapa“. On ništa ne mrzi toliko kao „identitetske tenzije“ i komunitarizam, što je izrazio u svom kultnom eseju „
Ubilački identiteti“ (Laguna, 2016).
Od objavljivanja svoje prve knjige, istorijskog eseja „
Krstaški ratovi u očima Arapa“ (Laguna, 2006), etablirao se kao pisac istorijskih dela koji otkriva gotovo nepoznate stranice istorije i čita ih „sa druge strane“. Laguna je objavila skoro sve Malufove knjige, od romana „
Leon Afrikanac“, „
Samarkand“, „
Taniosova stena“ (Gonkurova nagrada, 1993), „
Baldasarovo putešestvije“, „
Dezorijentisani“, i druge, do poslednjih dela, eseja „
Brodolom civilizacija“ i romana „
Neočekivana braća“. Zanimljivo je da se Malufov veliki uspeh i počast koju je doživeo stupanjem na čelo Francuske akademije poklopio sa izlaskom njegovog novog i obimnog eseja (petsto stranica) pod rečitim nazivom „Lavirint zalutalih“ (2023). Još jedan u nizu od piščevih poziva čovečanstvu na rubu provalije da se dozove pameti.
Autor: Vesna Cakeljić