„Američka pastorala“– Posleratni raj srušen iznutra

Čuvena urednica sekcije za književnost u Njujork Tajmsu, Mičiko Kakutani, o romanu Filipa Rota odmah po njegovom objavljivanju, 1997. godine.

Još je 1960. godine Filip Rot održao govor u kojem je tvrdio da američki život postaje toliko nadrealističan, toliko zbunjujuć, toliko lud, da je prestao da bude tema kojom romanopisci žele da se bave. Tvrdio je da stvarni život, život izvan naslova u novinama, nadmašuje maštu romanopisaca i da pisci fikcije, u stvari, odustaju od napora da se uhvate ukoštac sa „velikim društvenim i političkim pojavama našeg vremena“ i, umesto toga, okreću se „izgradnji potpuno zamišljenih svetova i proslavi samog sebe“.

Ove primedbe, izrečene pre ubistva Džona F. Kenedija i pre nego što su društvena previranja šezdesetih godina uvećala nadrealni koeficijent američkog života, pomažu da shvatimo ono što je krajem osamdesetih Tomas Vulf identifikovao kao bežanje od stvarnosti (sa značajnom hiperbolom brige o sebi samom). Takođe objašnjavaju pravac u kom je, poslednje tri i po decenije, otišla fikcija gospodina Rota, njegovu dugogodišnju opsednutost alter egom, igrama oponašanja i pregovorima između života i umetnosti.

U svom najnovijem romanu, „Američka pastorala“, Filip Rot staje na kraj, ili zamalo staje na kraj, narcisoidnom ponašanju, kako bi se pozabavio temama koje je nekada smatrao nezamislivim: naime, šta se dogodilo Americi u decenijama između Drugog svetskog rata i rata u Vijetnamu, između žalosti pedesetih i konfuzije šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina. S pričom o Sejmoru (Svidu) Levovu, Rot je zabeležio rast i gubitak bogatstva jednog čoveka i time predstavio snažnu parabolu o američkoj nevinosti i razočaranju.

Knjiga koja je proizašla iz toga predstavlja jedan od najmoćnijih romana Filipa Rota, veliko, robusno delo izgrađeno na velikom temelju, dirljivu knjigu koja motiviše i dopušta razmišljanje, baš kao što je njegov poslednji roman „Sabatovo pozorište“ bio oštar, solipsistički i fokusiran na jednu temu.

Kako je Filip Rot zapazio, njegove knjige imaju tendenciju da spajaju različite polove njegove mašte: između namerno pristojnog („Letting Go“, „The Ghost Writer“) i namerno nečuvenog („Portnojeva boljka“, „Our Gang“), kao i između stilove koji podsećaju na stil Henrija Džejmsa ili Fransoa Rablea. Jasno je da „Američka pastorala“ spada u prvu kategoriju, a takođe je jasno da je pristojni, poslušni heroj, Simur Levov, antiheroj samouverenom egoisti kao što je Miki Sabat.

U isto vreme, Rot je ova dva kontradiktorna nagona koja je imao u sebi iskoristio kako bi opisao kontradiktorne pobude u američkoj istoriji: prva, Simur Levov, koji predstavlja optimističan napor emersonske samostalnosti, predodređen da veruje u naporan rad i napredak; druga, Svidova pomamljena ćerka Meri, koja predstavlja tamniju stranu američkog individualizma, ono što Rot naziva „besom, nasiljem i očajem autohtonog američkog ludaka“.

Dok je sudar opreznog i transgresivnog, normalnog i dionizijskog, izvor groznih komedija u ranijim Rotovim romanima, taj isti sudar u „Pastorali“ stvara porodični i generacijski obračun sa tragičnim posledicama, koji postaje metafora za američki buran skok u drugoj polovini 20. veka.

Detalje o Simurovoj priči ne dobijamo direktno od Rota, već kroz prizmu njegovog omiljenog junaka i pripovedača, Nejtana Zakermana, zloglasnu zvezdu „Zakerman“ trilogije, koji, kako kažu, sada živi u osami, na selu u Novoj Engleskoj, njegovo telo i duh oslabljeni od operacije i raka.

Nejtan je, čini se, idealizovao Simura u srednjoj školi. Svidov atletski uspeh, lep izgled, vedar duh, sve to ga je činilo američkim herojem, zlatnim dečakom, koji je, naizgled, imao beskonačno sreće u životu. Nakon srednje škole, postao je marinac, oženio Mis Nju Džerzija iz 1949, preuzeo očev posao proizvodnje rukavica i kupio veliku staru kuću na selu, u Nju Džerziju.

Međutim, ispostavilo se da je Simur postao slomljen čovek, čiju je nadu srušila ćerka Meri, koja je 1968. godine, u jeku protesta protiv rata u Vijetnamu, bacila bombu i ubila čoveka. U Nejtanovom pripovedanju (ili preispitivanju) priče o Simuru, Meri se pojavljuje i kao odraz pravičnog besa, što neobično podseća na neumoljivu Lui Nelson iz romana „When She Was Good“ i prenaglašenu verziju Portnoja i Sabata, buntovnog deteta koje automatski odbacuje sve ono što generacija njenih roditelja smatra dragim.

Kao što to opisuje gospodin Rot (tj. Nejtan), Simur izgleda kao običan čovek – ljubazan, uzdržan čovek kojeg je neočekivano sažvakala ​​i pljunula bučna mašinerija istorije. Takav lik obično je pomalo jednostavan, pa čak i dosadan, ali Filip Rot njegovu suštinu opisuje sa takvim autoritetom, da je Svidovu pristojnost učinio opipljivom i ubedljivom, kao što je to radio sa maničnom ludošću u svojim ranijim delima. Simur je, kako shvatamo, u stvari nevin čovek čiji se život podelio na pre i posle, čovek koji se našao zarobljen između moralnih vrednosti svog oca i ljutitih osuda svoje ćerke.  

Zasigurno su uznemirujući odnosi očeva i dece i veliki nesklad između nečijih očekivanja i tmurne realnosti višegodišnji problemi sa kojima se bore Rotovi junaci, ali su u „Pastorali“ ti problemi prešli iz ličnih u one društvene probleme. Stvoreni smo da planiramo rušenje imigrantskog sna kojeg sanjaju ljudi poput Simurovog oca, da uništimo borbu generacija šezdesetih godina, kao i o povezanost između asimilacije, bezgrešnosti i rasula.

Iako se Filip Rot ponekad previše trudi da Simura pretvori u simbol (prikazano je da imitira Džonija Eplsida i upoređuje se sa Džonom F. Kenedijem), i iako mu ponekad ne ide od ruke da spoji tri istorijske generacije, roman „Američka pastorala“ je jasniji i emotivniji nego što na prvi pogled izgleda. Pišući manje u ljutnji nego u tuzi, gospodin Rot koristi svoje oštro, opažajuće oko ne da bi ismevao svoje likove, već da bi ih u celini opisao.

Zaista, ova knjiga sadrži jedne od najdetaljnijih prikaza ljudi, kakve Rot godinama nije napisao. Pored Simurra i njegovog agresivnog brata Džerija, tu je i njihov otac Lu, biznismen koji podseća na oca gospodina Rota iz romana „Patrimony“, sa „apsolutno totalističkim predstavama o tome šta je dobro, a šta ispravno“. Tu je i Don, Svidova prelepa supruga, žena koja nije ni opaka veštica, ni otirač, nešto što se retko javlja u novijim Rotovim romanima, već potpuno normalno ljudsko biće, ožalošćeno i zbunjeno izdajom svoje ćerke. A tu je i velika i raznolika grupa prijatelja, suseda i zaposlenih, koji Simoru predstavljaju teret.

Čak se ispostavilo da je Meri, koja je u jednom trenutku opisana kao „haos“, složeno stvorenje, zagonetno i uznemiravajuće, ali i potpuno prepoznatljivo: mlada žena, zarobljenk svojih emocija, impulsivna, buntovna i ljuta, devojka koja je u razmaku od nekoliko meseci išla na sastanke neprofitne organizacije 4H, radi nasilnih političkih demonstracija. Poput njenog oca, čitaoci teško povezuju tačke u njenom životu, trude se da shvate kako ova pažena ćerka privilegovanih roditelja može da postane begunac. Ali to je i poenta koju Rot želi da shvatimo: događaji nisu racionalni, ljudi ne znaju sve, život nije logičan.

Na kraju, saga o porodici Levov jedna je od onih istaknutih priča od koje se čitaocu zavrti u glavi, jedna od onih priča koje je gospodin Rot svojevremeno okarakterisao kao upozorenje romanopiscima i njihovoj sposobnosti da stvaraju. Njegovo dostignuće na ovim stranicama nije samo to što se bavio i maštovito opisao tako zastrašujuću temu, već ju je iskoristio kako bi stvorio veoma uticajno umetničko delo.
 
Autor: Mičiko Kakutani
Izvor: nytimes.com
Prevod: Lidija Janjić