Razgovaramo sa Aleksandrom Filipović. Njen roman za decu i mlade „O krilima i čudima“ objavila je izdavačka kuća Laguna. Roman je izrastao iz priče „Bumbariću-paniću“ za koju je autorka 2018. godine dobila prvu nagradu Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro deco“ za najbolju priču za decu. Aleksandra Filipović dobitnica je i drugih nagrada, kao što su nagrada „Večernjih novosti“ za aforizam godine, nagrada za najbolji aforizam na festivalu SLEM itd.
Šta mislite o književnoj sceni za decu u svetu i kod nas?
Imamo veoma kvalitetnu književnost, kako za decu, tako i za odrasle. Mala smo zemlja, pa ipak, možemo se podičiti izvrsnim piscima. Ne mislim samo na one već dokazane i mrtve, već i na savremenike. Naša književnost, po kvalitetu, može da stoji rame uz rame sa svetskom.
Koja čuda vam daju krila u stvaranju i u životu, uopšte?
Na kraju mog romana „O krilima i čudima“ stoji rečenica: „Ljubav, mašta i igra život pretvaraju u čudo“. Verujem da sam time odgovorila na vaše pitanje.
Upoznajte nas sa likovima iz vašeg romana.
Veliki ljudi lome kalupe. Sebi neretko postavljaju opasne, ali plemenite, ciljeve. Ponekad su neprilagođeni, trapavi i čudni, pa ipak, dobrotu i maštovitost im niko ne može osporiti. I moji junaci su upravo takvi. Ovo je priča o onima koji su drugačiji. O onima koji nisu popularni u društvu. Glavni junaci jesu bube i životinje, ali ovo je roman o ljudskosti. Pripovest koja nam poručuje da na prvi pogled ne možemo znati kakvo se blago krije u nekome ko je pred nama, da junaci nadvladavaju
sopstvena ograničenja, da su nasilnici u stvari slabići, a istinske princeze ujedno i vitezovi. Izbegavajući bilo kakvu patetiku, uz duhovitost, roman progovara o važnim životnim pitanjima.
Kako birate imena za svoje junake?
I kao pisac, ali i kao čitalac, mnogo volim neobična imena i originalne junake. Pa tako u knjizi živi Čupotije Jabuković, zvani Kamašna Čupa, buba Marijan koga svi, na njegovu žalost, zovu Rotkvica, hrčak Dubravko, za prijatelje Gricinosaurus Strašni. Hrčak vodi Žir na uzici. Žir je satiričar i stalno priča mudrosti, ali ga niko ne čuje. Tu su još i glista Cana (želi da postane kartograf), trut Zujavi (voli da repuje), pauk Mokranjikus (on je paukotekar u Paukoteci), leptirica Agripina, poznatija kao Bela Veštica i mnogi drugi. Ekipa Pijani Tvor se upoznaje na turniru u igri bumbariću-paniću i krene u pohod da izbavi princezu Plavolisu od strašnih Kožara i njihovog ubojitog oružja Špenadle.
„Pravopisni rečnik bubljega jezika“ navodi da naziv
Kožari (bublj.
Kozaris) potiče od susreta cvrčka Zelembaća sa divovskom, i ne odveć mudrom, vrstom živih bića, zvanom
homo sapiens.
Roman inače obiluje mnoštvom izmišljenih i neobičnih reči, kao što je, na primer:
kikilikiuzmitulpar ̶ cvet koji cveta jedino u noći kada nad zemljom preleti Halejeva kometa.
Da li su deca iskrenija publika od odraslih i koliko vas je to opredelilo da pišete više za decu nego za odrasle?
Od dece nema iskrenije čitalačke publike. Oni će vam nedvosmisleno staviti do znanja ako im je dosadno. Surovi su kritičari, ali su i najzahvalniji čitaoci, u smislu da će vam uzvratiti gotovo neograničenom znatiželjom i razmaštanošću, samo ako znate kako da im priđete.
Mislim da roman „O krilima i čudima“ nije roman samo za decu. Tu će i odrasli pronaći mnoge stvari koje će im biti zanimljive: „Nesreća ne dolazi sama. Često joj prethode slobodni izbori“, ili „Način da izbegnete posledice jeste da ne činite uzroke“, „Ljubav je ponekad kao munja. Udara silovito i bez najave“ i sl. Ima pojedinosti koje deca možda neće odmah razumeti, ali će im ostati negde u podsvesti i isplivaće kasnije kada im budu bile potrebne.
Profesor Aleksandar Jerkov je rekao: „Ništa se bolje jednom piscu ne može desiti nego da postane pisac za decu. Jer to onda znači da se on za sva vremena ugradio u književnu svest čovečanstva.“ Možemo li tražiti išta više od toga?
Da li je teško sagledati stvari iz perspektive deteta?
Odrasli su deca koja su izgubila sposobnost da maštaju. Srećom, meni je mnogo teže da sagledam stvari iz perspektive odraslih. Ovo drugo mi dolazi prirodno.
Sa kojim izazovima se najčešće srećete i kako se nosite sa njima, s obzirom da pisanje za decu zahteva veću odgovornost?
Pisanje nije nimalo lak posao, to je istina, međutim ja ga obožavam. Pisanjem se bavim profesionalno i shvatam ga veoma ozbiljno. A opet, mnogo se zabavljam dok pišem. Posebno dok pišem za decu. Međutim, nisam tek tako sela i napisala roman. Neophodno je bilo pomešati malo talenta i mnogo rada sa ovećom količinom strasti i opsesije. Pročitala sam sijaset knjiga, napisala stotine kraćih književnih formi, uništila čitav puk napisanih stranica, izučila zanatski deo pisanja... I tako godinama, od detinjstva. Bilo je potrebno gotovo trideset godina priprema, pa da preko noći postanem pisac.
Kada biste mogli da odlučite o tome šta će deca čitati (izbor lektire, npr), šta biste promenili u tom smislu?
Verovatno bih je osavremenila. Ima mnogo kvalitetnih dela savremene književnosti koja nisu u lektiri, a s druge strane, postoje knjige u lektiri koje današnjoj deci nisu bliske, niti zanimljive. Mislim da bi više učenika čitalo ukoliko bi se lektira malo osvežila. Postoji divan obrazovni projekat „Čitalići“, koji se sprovodi u osnovnim i srednjim školama, a koji, između ostalog, ima za cilj da đake upozna upravo sa savremenim književnim delima, uvodeći ih kao izbornu lektiru. Izuzetno sam počastvovana što se i moj roman „O krilima i čudima“ našao na listi izborne lektire za učenike osnovnih škola.
Šta biste vi upitali Aleksandru Filipović dečjeg pisca i satiričara?
Da li si ti, Aleksandra Filipović, normalna, te si, u Srbiji, izabrala pisanje kao poziv? Ne, ne bih se to pitala, naravno, budući da mi je pisanje isto što i život. Izuzetno volim naš jezik. Bogat je i poetičan. Lepota književnosti je takođe u tome što pisana reč nije vezana isključivo za jednu zemlju, već je univerzalna, pa se tako „O krilima i čudima“ trenutno prevodi na italijanski, te se nadam da će u toku godine izaći i italijansko izdanje.
I za kraj, šta mislite, da li je Sizif bio Srbin?
Ubeđena sam da je bio Srbin. Mi smo doktorirali uzaludne rabote. I to sa pravim doktoratima.
Izvor: Časopis za književnost i kulturu „Sizif“
Razgovarala: Nataša Đurović