Aleksandra Filipović: Dobri, maštoviti i načitani pojedinci menjaju svet

„Najvažnija je ljubav. Od nje sve počinje. Dete bi trebalo da oseti da je viđeno, prihvaćeno i voljeno baš onakvo kakvo jeste, bez učitavanja neispunjenih želja ili očekivanja roditelja“, kaže naša sagovornica, književnica Aleksandra Filipović.

Pišete dugo i osvajali ste brojne nagrade za pisanje, ali Vaša prva knjiga čekana je jako dugo. Koliko Vam je to dugogodišnje „brušenje“ zanata pomoglo da izoštrite stil i pronađe vlastiti jezik u literarnom izrazu?

U mom trećem romanu „Serafina Krin i poslednji grifon“, koji će uskoro izaći u izdanju Lagune, glavna junakinja želi da postane pisac, pa u jednom trenutku kaže: „Talenat je kao seme koje može, ali i ne mora proklijati. Potrebno je mnogo kiša, vremena i napora kako bi izraslo veličanstveno drvo. Ukoliko napor i rad izostanu, seme zauvek ostaje sakriveno u zemlji i vremenom istruli.“

I ja, kao i Serafina Krin, smatram da je talenat neophodan da biste mogli da pišete. Međutim, sam talenat nije dovoljan. Potrebno je mnogo vremena, rada i znanja kako bi iz semena izrasla dragocena biljka. S druge strane, ukoliko radite, a nemate talenta, to je kao da pokušavate da uzgojite ružu u pustinji.

Vlasnik ste priča, aforizama, televizijskih pojavljivanja koja obeležavaju detinjstvo mnogo dece. Utičete na decu kroz svoje knjige verovatno više nego neki lik iz bajke. Kako gledate na to?

Od prvog trenutka kada sam počela da pišem za decu, shvatila sam koliku odgovornost to sa sobom nosi. Ono čime smo okruženi tokom ranih godina života, ono čime tada hranimo um i te kako može uticati na to u kakve ćemo ljude izrasti. Knjige koje sam čitala kada sam bila dete imale su veliki uticaj na mene i odjek njihovih poruka me i danas prati. Zbog toga se trudim da pisanjem prenosim poruke o vrednostima koje su, u brzini koju sa sobom nosi odrastanje u savremenom svetu, možda pomalo i zaboravljene. Te poruke potom uvijem u uzbudljivu pustolovinu punu zanimljivih junaka, obrta i humora, jer želim da čitalac oseti stvarnu radost čitanja, otkrivajući, istovremeno, važne stvari o životu i sazrevanju.

Pokazalo se da je ovaj recept dobar kako za male čitaoce tako i za one malo starije, budući da moje knjige podjednako vole i deca i odrasli. Na knjigama je navedeno da su za uzrast od 9 do 12 god, mada moja najmlađa čitateljka ima 7, a nastarija skoro 70 godina.

Iza Vas stoji i nezaobilazan pedagoški rad? Poručivali ste roditeljima da „osim maštovite priče koja čitanje pretvara u radost, knjiga za decu treba da prenosi i mudre poruke, jer ono što usvojimo u detinjstvu ostaje za ceo život“. Kada biste u budućnosti napisali priručnik za roditelje, šta biste im u njemu poručili i šta je po Vašem mišljenju najvažnije u odrastanju deteta?

Najvažnija je ljubav. Od nje sve počinje. Dete bi trebalo da oseti da je viđeno, prihvaćeno i voljeno baš onakvo kakvo jeste, bez učitavanja neispunjenih želja ili očekivanja roditelja. Dete koje sa takvom osnovom zakorači u svet odraslih ima dobre šanse da vodi ispunjen i smislen život. Međutim, izgraditi tu osnovu nije jednostavno kao što se možda čini.

Današnji svet, pored jurnjave za materijalnim stvarima, ne ostavlja previše vremena i prostora za istinsku bliskost i povezanost. A bliskost je neophodna, budući da dete neće zapamtiti koliko ste mu igračaka kupili, već koliko ste se puta zajedno smejali. Jedan od odličnih načina da se povežete i uživate jeste da zajedno čitate zanimljivu knjgu.

Kroz Vaše knjige deca će naučiti da prihvate sebe, da ne možemo svima da se dopadnemo, ali kada naiđemo na prave prijatelje – da ih čuvamo. Poštujete ličnost deteta dajući mu pravo da bude ono što i jeste – dete. Da li takva ubeđenja potiču iz Vašeg detinjstva?

Neophodno je poštovati ličnost deteta i dozvoliti mu da bude ono što jeste, omogućiti mu da raste i da se razvija prateći svoj unutrašnji kompas. Uverena sam da su moje detinjstvo i rana mladost zaslužni za to kakva sam osoba danas. Igrala sam se puno i dugo, potpuno sam iskoristila detinjstvo. Bila sam dete dokle god sam mogla, mnogo pošto su moje drugarice već počele da imaju simpatije. Iz ove odrasle perspektive, volela bih da sam imala veću podršku da budem ono što u suštini jesam, kako ne bih morala da menjam karijeru tek nakon diplomiranja na Ekonomskom faklultetu. Ali ako ste istrajni, kasnije se sve posloži i bude baš onako kako je trebalo da bude.

Govorite da pišete kniige onakve kakve biste Vi voleli da ste čitali kao dete. Smatrate da je mašta beskrajna i da su granice samo u našim glavama. Da li mislite da u literaturi našeg vaspitno-obrazovnog sistema ima dovoljno takve mašte?

Ono što je, tokom mog školovanja, obrazovni sistem nudio kao lektiru, meni jednostavno nije bilo dovoljno. Mnogo toga mi nije bilo zanimljivo, čak smatram da neke knjige i nisu bile primerene uzrastu, jer ih u tom trenutku uopšte nisam razumela. Naravno, bilo je i divnih knjiga, punih mašte, ali takvih je, po mom mišljenju, bilo nedovoljno. Zbog toga sam iz školske i gradske biblioteke sama birala knjige koje sam volela da čitam i one su mi donele mnogo radosti. Izgleda da se literatura vaspitno-obrazovnog sistema sada malčice promenila, ali ne značajno. Volela bih da u lektiri ima više savremenih dela. Doduše, ima projekata, kao što je projekat „Čitalići“, koji svake godine sastavlja listu izborne lektire, na taj način nudeći školarcima raznovrsniji izbor knjiga.



Kroz Vaše knjige provlači se i da je humor sredstvo kojim se mogu saopštiti važne životne mudrosti u vaspitanju dece. I kroz sve što ste do sada rekli, da li je u stvari i najveća mudrost vaspitati decu ličnim primerom?

Vaspitati decu ličnim primerom jeste veoma značajno. Džaba detetu govorite da uzme knjigu, ako vi ne ispuštate telefon iz ruku. Deca uče posmatrajući. Lakše ćete odgajiti dete koje voli knjige ako i sami čitate.

Šta Vas je pokretalo kao čitaoca kada ste bili dete, koji su književni uzori koji su zasluzni što ste Vi danas osoba koja druge inspiriše na čitanje i kako gledate na taj period?

Volela sam da čitam maštovite i duhovite knjige i one koje ne bih mogla da ispustim dok ne saznam šta će se dalje dogoditi. Ništa mi nije bilo draže nego da se uveče uspavam uz knjigu i da je ujutru, čim otvorim oči, ponovo zgrabim i tako završim i započnem dan maštajući. Taj ritual sam zadržala do danas. Volim knjige koje veličaju prijateljstvo, pustolovine, dobrotu i hrabrost, a takve su, između ostalih, knjige Branka Ćopića i Inid Blajton.

Autorka ste bestselera „Serafina Krin i Srce sveta“ koja je osvojila srce publike, pustolovinu punu magije, drugarstva, humora i lekcija o dobroti, odanosti i ljubavi prema sebi i drugima. Možete li nam ukratko opisati radnju ove knjige za naše čitaoce? I šta biste još rekli o knjizi a da mi nismo naveli?

U gradu Sumrakovcu Serafina Krin će uskoro napuniti dvanaest godina, ali to je njena najmanja briga. Želi da postane književnica i da dobije magične moći kao što ih imaju njena mama veštica i njen tata vilenjak. Kad tajanstvena pošast napadne njen čarobni svet Magovije i on počne da nestaje, Serafina Krin će morati sa svojim psom i dvojicom najboljih drugara da pronađe način da ga sačuva.

Dobijam sjajne povratne informacije, kako od malih tako i od velikih čitalaca i mnogo me raduje što u knjizi uživaju i deca i odrasli. Deca su o Serafini Krin kao omiljenoj junakinji govorila na Radio Beogradu, pisala recenzije koje su objavljene na sajtu Lagune, vodila čitalačke dnevnike, crtala motive iz knjige, devojčice su se čak i oblačile kao Serafina Krin. Knjiga je bila u najužem izboru za nagradu „Zmajevih dečjih igara“, našla se u master radu na Učiteljskom fakultetu u Beogradu i na listi izborne lektire za učenike osnovnih škola.

Šta trenutno radite, neku novu avanturu Serafine Krin ili nešto potpuno drugačije?

Za nekoliko meseci izdavačka kuća Laguna će objaviti moj novi roman „Serafina Krin i poslednji grifon“. Moto ove knjige je „Moćni smo onoliko koliko smo tu jedni za druge“. Počela sam da je pišem tokom korone, i tada sam shvatila da smo zaista najmoćniji onda kada smo tu jedni za druge. U solidarnosti leži moć svih bića, bila ona stvarna ili izmaštana.

Mali broj pisaca za decu, posebno u današnje vreme, ostavi trag kakav Vi ostavljate u svom stvaranju. Odakle crpite svu tu energiju (maštu) i da li ste ponosni na taj Vaš uspeh?

Hvala vam na lepim rečima, istinski sam srećna ukoliko je tako. Volela bih da imam dovoljno vremena da napišem sve ono što želim. Imam toliko ideja i zamisli da mi nikada nije dosadno. Čak i da se zadesim sama na pustom ostrvu, zabavljala bih se sopstvenom maštom. Ne znam odakle ta mašta potiče, jedino znam da je tu, u meni.

Ponosna sam što radim posao koji obožavam i što mi se javljaju deca i roditelji, mali i veliki čitaoci koji mi pišu divne stvari o tome kako ih je nešto iz mojih knjiga dotaklo ili podstaklo.

U svetu gde sve žele da nas ukalupe po nekoj svojoj meri, gde nam se često ne ostavlja puno prostora za maštu, postavlja se pitanje gde je granica, između „Ostati svoj i izmeniti ono što ne valja“. Čini se da je ta granica tanka i da se baš tu mašta gubi i u stvaralaštvu i u životu.

Savremeni svet je hitar i tera decu da brzo odrastu. Taj novi svet ne ostavlja mnogo prostora onome što detinjstvo čini čarobnim, samoj suštini detinjstva – mašti. Kao da mašta nekom svetu koji nailazi, neće biti potrebna. A to je opasna zabluda. Ono što je ljudskoj vrsti pomoglo da preživi i napreduje je upravo sposobnost da zamišlja nemoguće.

Neko ste ko može dati savet mladim piscima, jer ste i sami krenuli putem kojim se ređe ide ali koji je sigurnono i najbolji. Shodno tome, šta mislite da je bitno za dečjeg pisca koji tek počinje da piše? Da li podržavate mlade pesnike i pisce i šta biste im poručili?

Uvek se trudim da pomognem koliko mogu. Makar savetom, ukoliko mi ga potraže. Smatram da je za mladog pisca važno da najpre utvrdi koji je njegov motiv za pisanje. Ako je to bilo šta izvan ljubavi, strasti i želje kojoj ne može da se odupre, neka odmah odustane. Ako vapi za slavom, novcem i sličnim stvarima, promašio je profesiju. Kada utanači motiv, neka krene. Hrabro i istrajno. Neka bude uporan i neka ne odustaje. I neka ni na sekund ne posumnja u to da će na svom putu imati bezbrojne prepreke. Međutim, uspešni se od neuspešnih razlikuju po tome koliko su puta savladali prepreke a da nisu odustali.

Da li je lako biti pisac za decu?

Nije lako, pisanje je naporan posao. Ali je neizmerno lepo i ne bih volela da radim ništa drugo osim toga.

Da li pišete svaki dan?

Trudim se da pišem svakodnevno. Smatram da je kontinuitet važan, posebno ukoliko pišete duže književne vrste, kao što su romani. Bitno je održati nit u pisanju, jer se tako lakše održava i sama nit priče i pripovedanja.

Da li imate dnevne rutine u književnom stvaranju?

Imam ih, koliko to život dopušta. Kada sam tek počinjala aktivno da pišem, uglavnom sam pisala noću. Doduše, tada sam preko dana imala druge obaveze. Danas imam mogućnosti da sama organizujem svoj dan, pa se trudim da pišem odmah pošto se probudim. Ne uspeva mi uvek, te ponekad to nadoknadim u toku dana ili uveče.

Kada ste počeli da pišete za decu?

Za decu sam počela da pišem pre oko pet godina, i u tom trenutku mi se dogodilo svojevrsno malo čudo. Nisam mogla da prestanem niti da prepoznam sebe i svoje pisanje. Za jednu od prvih napisanih priča za decu, koja je kasnije postala deo romana „O krilima i čudima“, dobila sam prvu nagradu za najbolju priču za decu Radio Beograda i emisije „Dobro jutro, deco“ i to mi je bio značajan pokazatelj da sam na dobrom putu. Ubrzo nakon toga usledile su još neke nagrade, po mojim pričama počele su da se snimaju priče za radio, a onda je nastao i prvi roman „O krilima i čudima“ koji je objavila Laguna. U pet godina moj se život potpuno promenio. Tako je to sa čudima.

Da li pišete i za odrasle?

Da, pišem priče i aforizme za odrasle. Priče i aforizmi su mi objavljivani u časopisima i zbornicima, aforizmi su mi nagrađivani u zemlji i inostranstvu. Radovi su mi prevedeni na ruski, mađarski, rumunski i makedonski jezik, sarađujem sa Večernjim novostima, Politikom i drugim časopisima, pa ipak, još uvek nisam objavila knjigu za odrasle. Možda će se i to jednoga dana desiti, ukoliko budem pronašla vremena između dve knjige za decu.

Ima li neka knjiga koju biste voleli da ste Vi napisali a niste?

Ima ih mnogo. Baš sam nedavno čitala roman za decu „Malamander“ Tomasa Tejlora i pomislila da je to knjiga baš po mom ukusu. A što se tiče knjiga za odrasle, tu nemam dileme, „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa.

Koja je tajna Vašeg pedagoškog odnosa sa mladima?

Mislim da dobro razumem decu zbog toga što sam u duši i sama ostala dete. Za sada nemam razloga da sumnjam da će to dete odoleti strašnim napadima svakodnevice, jer im uspešno odoleva već dugo. Ono je dragocen deo mene i ne bih ga se rado odrekla.

Da li mislite da ste uspeli da sačuvate dete u sebi?

He-he, upravo sam odgovorila na ovo pitanje.

Koja je najvažnija poruka Vaših knjiga?

Ne možemo svima da se dopadnemo i ne treba svima da se dopadnemo, ali kada pronađemo prijatelje koji su podjednako čudni kao mi, svet postaje lepše mesto.

I, ukratko, šta biste poručili današnjoj deci?

Nemojte dozvoliti da vas ubede da su dobrota, ljubaznost, mašta i knjige prevaziđeni, jer dobri, maštoviti i načitani pojedinci menjaju svet.

Autor: Snežana Crnogorčević
Izvor: Mala škola