Aleksandra Filipović: Do prve knjige vodili su predan rad i učenje

Aleksandra Filipović (1983) je književnica i aforističarka. Dobitnica je prve nagrade Radio Beograda 1 i emisije „Dobro jutro, deco“ za najbolju priču za decu (2018), prve nagrade za aforizam godine Večernjih novosti (2018), prve nagrade za aforizam na Festivalu humora i satire SLEM (2018), druge nagrade za aforizme na međunarodnom takmičenju „Zlatni zmaj“ u Ljubljani (2018), specijalne nagrade Udruženja Mokranjac za priču objavljenu u zborniku priča za decu „Muzika priča“ (2018).



Priča iz romana „O krilima i čudima“ osvojila je prvu nagradu Radio Beograda 1 za najbolju priču za decu 2018. godine.

Nedavno je objavila drugu knjigu „Serafina Krin i Srce sveta“ i, kako kaže, tek sada, nakon dobrog prijema ove knjige, sebe počinje da smatra književnicom.

Želeli smo da malo popričamo sa njom kako bi nam otkrila svoje književne početke, tajne uspeha i svih onih puteva od trnja kojima je stigla do književnih zvezda. Evo šta nam je ispričala.

Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?

Moj slučaj je pomalo specifičan, budući da sam pre nego što sam napisala prvu knjigu, iza sebe već imala nekoliko književnih nagrada (prva nagrada Radio Beograda za najbolju priču za decu, prva nagrada za aforizam godine Večernjih novosti, prva nagrada za najbolji aforizam na festivalu SLEM, druga nagrada za aforizme na takmičenju „Zlatni zmaj“ u Sloveniji i dr.). Imala sam, takođe, dosta objavljenih radova u novinama i zbornicima, prevode svojih dela na strane jezike i radio-priče za decu koje su se emitovale na Radio Beogradu 1 u emisiji „Dobro jutro, deco“. Do prve knjige vodili su predan rad i učenje.

Pišem čitavog života, pa ipak, prvu knjigu sam napisala prilično kasno. Počela sam da je pišem kada sam imala trideset i tri godine, a objavljena je dve godine potom. Iz priče koja je dobila nagradu Radio Beograda za najbolju priču za decu, izrastao je moj prvi roman „O krilima i čudima“. Kada pogledam unazad, čini mi se da je moj najveći problem bio nedostatak samopouzdanja i smelost da se usudim da napišem tu prvu knjigu.

Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?

Čim sam se osmelila da napišem prvu knjigu, posle je sve išlo prirodno i lako. Nakon toliko godina konstantnog književnog rada, najzad je došlo vreme za knjigu. Prva i jedina izdavačka kuća kojoj sam poslala rukopis, zajedno sa biografijom i pričama koje sam pisala za Radio Beograd, bila je Laguna. Posle mesec dana urednik mi se javio i rekao da su prihvatili rukopis i da će objaviti knjigu. Tako je u julu 2019. godine svetlost dana ugledao roman „O krilima i čudima“. Nakon toga on je uvršten u izbornu lektiru za učenike trećeg i četvrtog razreda osnovnih škola u okviru projekta „Čitalići“, po njemu su snimane radio-priče za Radio Beograd, bio je u užem izboru za nagradu „Gordana Brajović“ i u ovom trenutku se prevodi na bugarski i italijanski jezik.

U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?

Tek sada kada mi je, takođe u izdanju Lagune, izašao drugi roman za decu i mlade „Serafina Krin i Srce sveta“ i kada on nailazi na zaista dobar prijem kod čitalaca, kako mladih tako i onih malo starijih, usuđujem se da sebi dozvolim da se smatram piscem. Bez obzira na to što sam u međuvremenu dobila još neke književne nagrade, što imam spremnu zbirku aforizama za objavljivanje i napisan nastavak knjige o Serafini Krin, bilo mi je pomalo neprijatno da izgovorim tu reč za sebe, iako oduvek znam da je pisanje jedino što želim da radim u životu.

Kako birate teme o kojima ćete pisati?

Kada pišem za decu i mlade, pišem onakve knjige kakve bih volela da sam čitala kada sam bila mala. U to vreme kada je svet čitanja bio začudan i uzbudljiv, knjige bi nas uvlačile u sebe i navodile da sami stvaramo svoje svetove, otkrivamo tajne, idemo u pustolovine i rešavamo misterije. Trudim se da knjige koje pišem sadrže prstohvat mašte, humora i mudrosti. Težim tome da se, kroz uzbudljivu i duhovitu avanturu, dotaknem velikih tema, kao što su lepota različitosti, prijateljstvo, vršnjačko nasilje, empatija i sl. Smatram da bi knjige za decu i mlade trebalo da prenose važne poruke, jer ono što usvojimo u detinjstvu ostaje sa nama čitavog života. Te poruke su moj mali doprinos stvaranju humanijeg i boljeg sveta.

Da li postoje neke specifičnosti u pisanju za mlade u odnosu na pisanje za „veliku decu“?

Deci morate pristupiti na način koji će im biti razumljiv i zanimljiv. U moderno doba, kada je trajanje pažnje kod dece smanjeno uticajem novih tehnologija, društvenih mreža i kada su im u trenutku dostupni raznovrsni sadržaji, zainteresovati dete da pročita knjigu predstavlja još veći izazov. Ali kada je cilj podstaći dete da zavoli knjige, onda sa zadovoljstvom pristupam takvim izazovima.

Donekle sam uspela da spojim ono što pišem za decu i ono što pišem za odrasle, pa se tako u mojim knjigama za decu mogu pročitati i aforizmi:

„Lako je leteti. Nezgodno je kada se zemlja približi.“

„U različitosti je bogatstvo sveta. U prihvataju različitosti je bogatstvo uma.“

„Čudna je ta ljubav. Toliko je stranica napisano o onome što nas ostavlja bez teksta.“

„Ne možemo uticati na valove, ali možemo na kormilo.“

„Prave princeze su ujedno i vitezovi.“

Da li je lakše smisliti dobru priču ili dobar aforizam? Koliko je truda potrebno oko „mudrosti u kapljici vode“?

Imam aforizam koji glasi: „Aforizam je giljotinirani roman.“ Aforizam je do suštine ogoljena, i na rečenicu ili dve svedena, priča. Da bi se smislile i dobra priča i smislena misao, potrebno je mnogo umovanja.



Postoji li razlika između pisca i književnika? I gde je u svemu tome aforističar?

Da li postoji razlika između pisca i književnika nisam sigurna, ali sam sasvim sigurna da postoji razlika između pisca i književnice. U našem jeziku reč pisac ne postoji u ženskom rodu. Sinonimi književnica ili spisateljica nisu prave zamene. Ranije je smatrano da je pisac profesija kojom su se mogli baviti isključivo muškarci. Za žene je bilo rezervisano pisanje trivijalnih stvari, pa su morale da objavljuju pod pseudonimima ukoliko bi želele da neko ozbiljno shvati, i uopšte pročita, ono što su napisale. Ni do dana današnjeg ova praksa nije potpuno iskorenjena. Poznata je priča o Džoani Rouling, u kojoj se, pre nego što će objaviti prvu knjigu iz serijala o Hariju Poteru, izdavač zabrinuo da dečaci neće hteti da čitaju knjigu koju je napisala žena, te je autorka roman objavila pod delimičnim pseudonimom. Jezik ima moć da odražava suštinu položaja žene u društvu.

Što se tiče aforističara i aforističarki, dovoljno je reći da muškarci čine preko devedeset procenata „vidljivih“ aforističara. Kažem vidljivih zbog toga što ima mnogo žena koje pišu sjajne aforizme, međutim, one iz nekog razloga ostaju nevidljive. Sve ovo će se, nadam se, menjati u vremenu koje nailazi. Ženski književni glasovi su oduvek bili podjednako kvalitetni, ali sada postaju i podjednako glasni.

Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?

Ne verujem u spisateljske blokade i čekanje na nadahnuće, već samo u dosledan i naporan rad. Kada ne ide, nekad sedim pred računarom i nateram se da napišem bilo šta. Ponekad uzmem da radim nešto drugo, ali ubrzo ponovo sednem i počnem da pišem. Postoji mnoštvo ideja i tema i još više načina na koje se one mogu obraditi. Ozbiljno pisanje se, kao i svaki drugi posao, svodi na konstantan rad i učenje. Svakako, sav taj mukotrpan posao ne bi značio ništa bez talenta. Ukoliko nemate bar malo talenta, a ipak radite, to je kao da pokušavate da uzgojite ružu u pesku.

Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?

Ne mogu da generalizujem, svako ima svoj razvojni put. Međutim, možda najčešće primećujem nestrpljenje i romantično gledanje na pisanje, kao odgovor na zov muza. A pisanje je hiljade i hiljade sati provedenih nad tekstom, prebiranje po rečenicama, traženje grešaka, prepravljanje, kljucanje po rečima kao što vrane kljucaju po zrnevlju. I nemilosrdno izbacivanje delova koji nisu dobri. I vrane bacaju ono što ne valja.

Da li možete da ponudite savet mladim autorima i autorkama kao i onima koji bi tek trebalo da počnu da se bave pisanjem?

Uverena sam da je gotovo svaki pisac najpre bio strastveni čitalac. Da bi se dobro pisalo, prvo mora dobro da se čita. Dok čitamo, jednim delom svesno, ali mnogo više nesvesno, upijamo dragoceno znanje koje su nam ostavili majstori pisane reči.

Utvrdite koji je vaš motiv za pisanje. Pronaći ćete ga ukoliko hrabro i iskreno zaronite u sebe. Slava, novac i popularnost nisu ispravni motivi. Toga u pisanju svakako i nema. Budite objektivni i iskreni prema sebi i čitaocima. Naposletku, budite tvrdoglavo uporni, pripremite se na padove, na težak rad i stalno učenje. Ako je pisanje vaša strast, ako vredno i konstantno radite, vaš talenat će pronaći sopstveni put. Uzgojićete tu ružu i uživati u njenim cvetovima.

Razgovarao: Milan Aranđelović
Izvor: Bookvar