Aleksandar Gajić o prvencu „Kremanska straža“

Kada jedno društvo dobije knjigu – dobilo je razlog za slavlje. Ipak, kada jedno društvo dobije pisca, valjalo bi da slavlje poprimi veću dimenziju – društvo je dobilo razlog za praznik. U vremenu opšte devalvacije kulture i protežiranja „kulturne bižuterije“; u vremenu globalne pandemije neukusa – koja nažalost ima i svoju lokalnu epizodu u večnom trajanju, za početak – srpsko društvo, a kasnije, zašto da ne – i društvo u mnogo širem opsegu i kontekstu, postoji razlog za praznovanje! Društvo je dobilo pisca. Na eventualne opaske – o predimenzioniranoj najavi i prenaglašenim rečima, odgovaram jasnim i odlučnim: ne! Reči su taman onakve kakve treba da budu: u skladu sa trenutkom, i pre svega – u skladu sa kvalitetom pisca i dela. Aleksandar Saša Gajić, doktor pravnih i političkih nauka, profesor na fakultetu, autor više desetina naučnih radova, nedavno je debitovao i kao romanopisac… „Kremanska straža“, žanrovski triler, protkan mistikom i istorijom; roman sjajne naracije i uzbudljive radnje; roman sa puno istina koje čekaju da budu pročitane. Kako se i u samom intervjuu potkrala konstatacija: publici je trebalo ovo delo.



Aleksandre, nedavno je u izdanju Lagune objavljen vaš roman prvenac „Kremanska straža“. Čini se, najbolji mogući način da se debituje – i što se tiče romana i što se tiče izdavačke kuće? Recite nam nešto više o tome?

Kada sam priveo kraju pisanje „Kremanske straže“ dao sam rukopis nekolicini pisanju vičnih prijatelja da ga pročitaju i daju svoje mišljenje. Kako su njihove ocene bile povoljne, pitao sam ih da li misle da bi najbolje bilo da roman ponudim Laguni, iako sam literarni debitant. Dobio sam od prijatelja podršku i ohrabrenje te, preko jednog od njih, stupio u kontakt sa Vuletom Žurićem, našim renomiranim piscem. Vule je pogledao rukopis, podržao njegovo objavljivanje i napisao svoju recenziju rukopisa romana. Podršku da objavim svoj literarni debi u Laguni mi je dao i Slobodan Vladušić, sa kojim sam prijatelj i saradnik još od studentskih dana.

Roman sam redovnim putem poslao na mejl adresu Lagune, sa Vuletovom recenzijom i svojom biografijom (koja je prepuna stručnih knjiga i radova, ali ne i književnih dela) i čekao. Par meseci kasnije, kada sam već pomislio da počnem da tražim „vezu“ da vidim kakva je sudbina rukopisa, javila su mi se, i to u roku od tri dana, dva Lagunina urednika (zbog međusobnog nesporazuma, nisu znali da mi se onaj drugi takođe obratio) sa obaveštenjem da je rukopis procenjen kao kvalitetan i da je prihvaćen za objavljivanje. Dalje je sve išlo rutinski. Laguna je velika izdavačka kuća i tu ništa nije prepušteno improvizaciji.

Biću neprofesionalan – jer mi vi niste ostavili izbora – i podeliću s publikom jedno lično zapažanje. Aleksandre, napisali ste odličan roman! Radnja je, ako smem to tako da kažem – „puna“, živa i životna; pravoj suštini našli ste pravu formu – kao da ste koracima koji su krenuli u pravo vreme i u pravom smeru našli odgovarajući par cipela i pomogli im da stignu do cilja a da se ne ogrebu o trnje. Mislim da je našoj publici trebalo ovo delo. Ipak, iako vam se utisci možda još nisu slegli, kakav je vaš sud o romanu – i kakav je vaš sud o prvim reakcijama publike na roman?

Prvu verziju „Kremanske straže“ završio sam malo pred početak pandemije i ona je, u tom trenutku, predstavljala moj realni domet. Sa ove distance, primećujem u romanu neke manje propuste i detalje koje bih danas, verovatno, malo izmenio, ali ništa fundamentalno. U principu, i sada mislim da je sve ispalo solidno, tačno kako sam hteo, da se oseti da je priča sveža, jasna, pristupačna, kao i da je slojevita. Jeste, u pitanju je žanrovsko delo, ali sa jasnim autorskim pečatom i porukom. Ne sumnjam da će neki žanrovski čistunci ili strogi kritičari imati dosta zamerki, i nema sumnje da meni u literarnom izražavanju treba još „kilometraže“ da bih izrastao u zrelog spisatelja, ali smatram i pored toga da je „Kremanska straža“ roman prvenac koji i te kako ima šta da kaže i ponudi.

Što se tiče reakcije publike – ona je zasad više nego povoljna. Koliko čujem, „Kremanska straža“ je dobro startovala i tražena je u knjižarama. Ljudi koji me lično znaju, a čitali su roman, mahom mi govore o romanu vrlo pozitivno. Primetno je, da li zbog naslova romana ili zbog njegove sadržine, da je „Kremanska straža“ medijski veoma odjeknula: čak se, u jednom TV kvizu, pojavilo pitanje o romanu samo mesec dana nakon njegovog objavljivanja. Pre dve nedelje zvali su me iz Politikinog Zabavnika da, povodom romana, napišem prigodan tekst o Tarabićima. Urednicima Zabavnika se roman takođe svideo i to je bilo prijatno čuti.

„Kremanska straža“ nas vraća u 2000. godinu, u period tik pre velikih petooktobarskih promena… Zašto baš to vreme te godine?

Roman je smešten u dvehiljaditu godinu jer je to bila jedna od prelomnih godina naše nedavne političke prošlosti čije posledice snažno osećamo do današnjih dana. Tada je, za sada poslednji put, u našoj političkoj zbilji Kremansko proročanstvo na ovaj ili onaj način ponovo poslužilo smeni vlasti, tako da se vreme odvijanja priče iz romana samo nametalo.

Roman počinje ubistvom vojnika na straži. Ovo je okidač za celu radnju romana… No da li je ubistvo vojnika neka vrsta paradigme za ubistvo jednog vremena, pa i jedne države?

Ubistvo vojnika je predstavljalo osnov za razvijanje žanrovske fabule kojoj nisam pridavao paradigmatičan značaj mimo toga da ono odslikava prelomno vreme kada se mnoge strašne stvari dešavaju. Mada, može se reći i da je to prelomno vreme bilo ono u kome su i pojedinačni zločini bili najava uništenja jedne države…

U „Kremanskoj straži“ traje potraga za pravim proročanstvom – za originalom… Roman se najavljuje rečenicom: „Proročanstvo koje još odnosi žrtve“. Zašto?

Ova rečenica je plod marketinškog tima Lagune, a ne moja. Pretpostavljam da su, potencirajući glavne žanrovske karakteristike, oni želeli da aludiraju na opasnost koja prati odnos između proročanstava i vlasti. Ovaj odnos se, mnogo puta kroz istoriju, pokazao kobnim i po one koji su, samovoljno tumačeći proročanstva, postradavali, ali i one koji su bili na vlasti i padali pod uticaj proricanja (bilo da su se „magbetovski“ povodili za dvosmislenim proročanstvima ili ih „cezarovski“ ignorisali).

Interesuje me Vaše mišljenje o samom Kremanskom proročanstvu – o njegovoj ulozi u našem javnom mnjenju, načinu na koji se interpretira? Stiče se utisak da je proročanstvo Tarabića u isto vreme i činjenica i mit; i fakt, ali i neka vrsta „blanko pamfleta“ koji svako dopunjuje sadržajem po svom nahođenju?

Kremansko proročanstvo je najpoznatije srpsko proročanstvo koje je odavno deo naše kulture i folklora. Ono je, bez obzira na to što je bilo preko svake mere mistifikovano, zloupotrebljavano i dorađivano zarad političkih manevrisanja, imalo snažan odjek u narodu tokom najtežih vremena naše novije istorije, kada se borilo za goli opstanak. Da su Tarabići postojali i da su proricali, to je fakt; a šta su tačno prorekli – ovde bi valjalo ustanoviti i razlikovati činjenice, mitove i mistifikacije. To je utoliko teže što su kroz svaku narednu epohu usmenom predanju (u kome bi trebalo biti i štogod autentično) nadodavane naslage režimskog pamfletizma i mistifikacija iz niskih političkih pobuda. Ipak, ne slažem se sa mišljenjem da, kada se odbace mistifikacije i „naknadna proročanstva“ (koja su nesumnjivo dopisana), od proročanstva ne ostaje ništa i da je u pitanju obična prevara.

Koliko je zbog svega navedenog za građu romana bilo bitno napraviti balans između stvarnih istorijskih događaja i neizostavne fikcije?

Taj balans je bio izuzetno važan, ali i veoma zahtevan. Najvažnije je bilo da se fenomenu proročanstva priđe višedimenzionalno i iz različitih vrednosnih pozicija koje nose različiti akteri u romanu, a ne da se nameće samo jedna perspektiva ili sud „sveznajućeg pripovedača“. Sa druge strane, što se tiče same fabule, težio sam da fiktivne momente potpuno uklopim u tačan, verodostojan istorijski kontekst i to do najmanjih detalja. Svi datumi, dani u nedelji, lokaliteti (izuzev restorana „Sova“ koji ne postoji u Kremnima), politička zbivanja, čak i mesečeve mene – sve sam to „modelovao“ vrlo precizno, kako je i bilo u stvarnosti. Takođe – i prezimena ljudi iz ovog kraja, njihove karaktere i tipska ponašanja. Tome mi je pomoglo što sam u jednom dužem periodu boravio u Kremnima (mada ne u leto 2000.) i upoznao tamošnje ljude, mentalitet, prepešačio mnogo puta selo i okolinu…

Pomenuću još jedan balans u romanu: između „velikih i malih“ likova, između običnog čoveka i krupnih „istorijskih zverki“. Uspeli ste da u delu koje je prožeto politikom, nijednog trenutka ne ispolitizujete stvar, da ne dozvolite da roman ode na teren politikanstva! Mada, ovo je više konstatacija i pohvala nego pitanje. No koliko je pisanje „Kremanske straže“ zahtevalo i neku ličnu borbu? Borbu sa svojim uverenjima i stavovima?

Drago mi je da je uočljivo da nisam ni na koji način podlegao izazovu politizacije, naročito ne političko-korektnog diskursa kojim se usiljeno interpretira novija prošlost. Naravno, kao savremenik događaja imam o njima svoj vrednosni sud, tako da mi za prosuđivanje nije potrebna ni oficijelna ni alternativna verzija tumačenja stvarnosti.

Svoja uverenja i stavove formirao sam postepeno i uobličio ih davno, tokom stasavanja uoči i tokom raspada bivše Jugoslavije. Posle sam ih samo brusio i nijansirao. Kao pravoslavnom hrišćaninu, strani su mi isključivi, jednodimenzionalni ideološki stavovi i „konačne istine“ – jednostrani zaključci o svemu. Naravno, razumevanje koje prati trud saosećanja sa drugim i drugačijim uvek je nedovoljno i nepotpuno, a i sam razum ima svoja ograničenja u poimanju vidljive stvarnosti, o onoj nevidljivoj da i ne govorimo – toga sam duboko svestan. Upravo na osnovu ovih ličnih spoznaja pristupio sam pisanju romana i oblikovanju likova u njemu.

Samo pisanje „Kremanske straže“ nije iziskivalo nikakvu unutrašnju borbu; roman sam (to se valjda da osetiti) napisao lako, takoreći u jednom dahu. Naravno, borba kroz život je prethodila svemu tome i trajala je decenijama, dok nisam došao do pomenutih iznetih spoznaja i životnih orijentacija. Valjda sam kroz tu borbu došao bar do malo zrelosti da ne težim da unosim svoje dileme i lične grčeve u dela na kojima radim (a posebno da ih ne „učitavam“ u pojedine fiktivne karaktere), očekujući, valjda, da će delo da ih samo od sebe razreši. Takva su stremljenja, po pravilu, uzaludna: unutrašnja borba se rešava na čovekovoj vertikali, u njegovom ličnom odnosu sa bližnjim i sa Bogom. Kada se čovek bar malo smiri – onda i ono što radi i stvara postaje celovitije, bez unutrašnjih protivrečnosti i njihovog međusobnog nadmetanja. Neke sumnje i dileme, više periferne i sporedne, naravno, uvek ostaju, ali one nisu takve da bi budile „unutrašnje bure“ i stvarale potrese, borbe. Tenzija tada uglavnom postoji u relaciji prema spolja, u prvom redu kako bi se očuvao i odbranio stečeni mir i stabilnost.

Upečatljiv deo romana je navodna poseta tadašnje prve dame Mirjane Marković Indiji… Nije tajna da se gospođa Marković prilično interesovala za okultne stvari. E sad, vaš roman je triler, pa ne bi bilo najbolje čitaocima baš sve otkrivati – a čini mi se da smo već dovoljno toga rekli, ali tu se javljaju i svi ostali bitni likovi tog doba, od Koštunice do Miloševića i mnogo, mnogo mistike?

Roman, da ne otkrivamo previše, govori o skrivenim zapisima reči kremanskih proroka koje je sastavio njihov kum, prota Zaharije Zaharić, za kojim se jagme obaveštajne službe uoči petooktobarskih dešavanja ne bi li saznali šta će da bude i u kom pravcu da deluju. U tom smislu, u romanu se spominju ili pojavljuju Markovićeva, Milošević i Koštunica, ali samo na periferiji događaja. A mistika? U pravu ste, ima je dosta i to ne samo oko velikih ličnosti i događaja, već i oko malih ljudi i svakodnevnog života, kao što to već biva, ali se slabo uočava. Proročanstva i mistika idu jedno sa drugim, zar ne?

Takođe, Vi u „Kremanskoj straži“ stavljate u fokus još jedan „u Srba popularan fenomen“, a to su obaveštajne službe… Da li su i one u našem narodu poput „proročanstva Tarabića“ prekrivene nekim velom misterije – možda i nepotrebne, prenaglašene misterije – takođe nešto između činjenice i mita, stvarne uloge i mistifikacije iste?

Pitanje tajnih službi i njihovog rada, slažem se, jedno je od predmeta stalne mistifikacije, prenaglašavanja, uglavnom onih dokonih a u sve upućenih. Međutim, kao i u slučaju Tarabića, delovanje obaveštajnih službi i njihov veliki uticaj, ne samo na politička zbivanja već na ceo društveni život, nesumnjiv je i značajan. Bez njega se ne mogu razumeti postojeći procesi i ponašanja aktera u javnom životu. I ovde bi, kao i kod Kremanskog proročanstva, trebalo razabrati šta su činjenice, šta mitovi a šta mistifikacije. Radi se o značajnoj temi koja zasigurno zaslužuje i umetničku, literarnu, i naučnu obradu.

Možda je baš zbog toga obaveštajac Sokol Filipović idealan izbor za glavnog junaka romana? Da baš on bude taj koji će čitaoce da provede kroz roman i njegovu radnju?

Sokol Filipović u žanrovskoj postavci ima ulogu šerlokovsko-poaroovskog istražitelja zločina iz prostog razloga što se on dogodio na straži unutar vojnog objekta, pa je vojska nadležna za istražni postupak. Inače, Sokol je namerno oblikovan po uzoru na žanrovske junake iz popularne kulture, ali sa našim, domaćim karakternim osobinama i stanovištima. Sa dosta vrlina, ali i po kojom manom tako rasprostranjenom među svima nama.

Vratio bih se na početak i na činjenicu da ste književno debitovali… Vi ste u akademskom smislu prilično ostvarena osoba. Doktor ste pravnih i političkih nauka, profesor na fakultetu, takođe, autor ste velikog broja naučnih radova… Ipak, romanopisanje je nešto drugo. Da li je u vama bilo neke treme ili dileme pre nego što ste se odlučili za ovaj korak?

Oni koji me poznaju znaju moje raznovrsne afinitete. Zapravo, moja težnja da pišem fikciju potiče iz vremena pre nego što sam počeo da se bavim naučnim radom. Prvi pokušaji pisanja potiču još iz pubertetskih dana i završili su u nekim sveskama na linije i kvadratiće koje tu i tamo iskrsnu pri sređivanju pisaćeg stola i ormana. Posle sam pisao eseje, publicističke radove… U nauku sam „upao“ spletom okolnosti, tako da je moj stvaralački senzibilitet bio preusmeren u tom pravcu poslednju deceniju i po. Nakon petnaestak naučnih knjiga iz sfere političkih nauka, međunarodnih odnosa, geopolitike, ali studija kulture, malo sam se zasitio akademskog pisanja i osetio poriv da se vratim počecima – to jest pisanju fikcije.

Nije tu bilo trema ni dilema, samo sam ovo preusmeravanje pažljivo odmeravao i čekao pravi moment: da se osetim dovoljno zrelim u životu i u profesionalnom smislu da mogu da krenem i ovim putem. Morao sam, prethodno, dobro da se organizujem, da dođem u povoljnije životne okolnosti da bi se stvorilo dovoljno prostora i vremena za paralelno pisanje i naučnih i književnih stvari. Kada su se kockice sklopile, samo sam se dao na posao. Iskustvo redovnog pisanja i disciplina koju zahteva naučni rad bili su mi od velike koristi i oko istraživanja građe za pisanje romana, ali i za samo pisanje. Najviše sam uživao u samom procesu nastajanja romana: njegovo pisanje delovalo mi je kao odmor od „teškog“ naučnog pristupa punog citiranja, fusnota, konsultovanja izvora i sličnog.

Koje savremene pisce sa domaće scene volite da čitate?

Gorana Petrovića, Radoslava Petkovića… Od mlađih: Halilovića, Kecmanovića, Bazdulja… ima ih dosta. Trudim se, koliko mogu, da ispratim domaću književnu produkciju, uključujući i onu žanrovsku. Mada više inkliniram našim klasicima iz prethodna dva veka.

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
 
Razgovor vodio: Nikola Trifić
Izvor: pokazivac.com