Aleks Nort, autor romana „Noćni šaptač“, govori o uzbuđenju, jezi i empatiji

Nakon tragedije koja je zadesila njihovu porodicu, Tom Kenedi i njegov sin Džejk vraćaju se u malo mesto u kojem je Tom odrastao. Odmah po njihovom povratku, dečak Džejkovog uzrasta je kidnapovan. Ranije, u ovom mestu postojao je serijski ubica, koji je još uvek u zatvoru, ali ovaj novi zločin podseća na one zločine iz prošlosti. U knjizi „Noćni šaptač“ ćete naići na dosta zapleta, neizvesnih događaja i neočekivanih odnosa – ova knjiga deluje kao svaki drugi triler, ali samo na prvi pogled.

Kraj knjige „Noćni šaptač“ ostavio me je u neverici. Jedva sam čekala priliku da autoru ovog romana postavim nekoliko pitanja. Iz intervjua sa Aleksom Nortom, koji smo obavili putem imejla, zaključila sam da autoru nije bio samo cilj da čitaoce drži u neizvesnosti, već i da se povežu sa likom Džejka i njegovog oca. Meni se to svakako desilo, zbog čega sam osećala još jaču nelagodu, jer sam strepela za njih.

Roman „Noćni šaptač“ ima jezive scene pune neizvesnosti. Da li ste želeli da pobudite kod čitaoca neki određeni osećaj, emociju ili fizičku senzaciju?

Kada sam počeo da radim na ovoj knjizi, samo sam želeo da pišem roman o očevima i sinovima – otac i sin koji pate jer su izgubili svoju suprugu i majku, i koji pokušavaju nekako da se zbliže. U početku nisam uopšte znako kako da napravim da knjiga bude puna neizvesnih i jezivih scena. Onda je jednog dana, baš nakon što smo se preselili, moj sin, koji je tada imao četiri ili pet godina, počeo da priča sam sa sobom, dok sam ja bio u kuhinji. Pitao sam ga šta to radi, a on je odgovorio da „se igra sa dečakom koji se nalazi u podu“. Tada sam, koliko god da sam se uplašio u tom trenutku, video delić lika dečaka o kojem ću pisati u svojoj knjizi.

Iako volim kada ljudi kažu da je knjiga puna jezivih i neizvesnih scena, više volim da čujem kada neko kaže da ga je knjiga emotivno dotakla. Knjige koje najviše pamtim jesu one koje u meni izazovu emocije, i drago mi je da knjiga „Noćni šaptač“ to postiže. Drago mi je što čitaoci vole Džejka i što razumeju njegov odnos sa sinom. Jer je njihov odnos, pored svih uzbuđenja i neizvesnosti, glavna tema knjige.

Možete li da mi kažete nešto o jezivoj, dečjoj pesmici o Noćnom šaptaču, koju deca pevuše u knjizi?

Prva dva stiha su mi, odjednom, sasvim slučajno pala na pamet. Radio sam na knjizi, kada su ta dva stiha počela da mi se motaju po glavi. U početku nisam bio siguran da li ću ih uključiti u knjigu, ali sam ih ipak zapisao. Sve vreme me je to kopkalo, pa sam odlučio da ih ipak ubacim.

Fasciniraju me jezive stvari koje deca govore. Na internetu možete da nađete dosta slučajeva – na primer, porodica prolazi pored groblja, a njihovo dete nevino pokaže prstom i kaže „tu sam nekada živeo“. Volim takve stvari. Zbog toga su mi se pesmica i dečak iz poda dobro uklopili. 

Lik Frenka Kartera [osuđeni serijiski ubica iz knjige] malo me je podsetio na Hanibala Lektora (sa nekoliko očiglednih razlika, naravno). Da li ste obožavalac Tomasa Harisa? Da li među savremenim ili starijim piscima imate omiljenog pisca trilera?

Da, volim knjige „Red Dragon“ i „Kad jaganjci utihnu“. Za te knjige sam saznao tek kada sam odgledao filmove. Na kaseti sam gledao film „Lovac na ljude“ režisera Majkla Mana i bio sam oduševljen. Sećam se da sam bio isuviše mlad da bih gledao film „Kad jaganjci utihnu“, ali sam se svakako krišom ušunjao u bioskop i uživao u svakoj sceni. To su još uvek moja dva omiljena filma, a knjige sam nekoliko puta pročitao. I filmovi i knjige su remek-dela.

Smatram da su imali veliki uticaj na ovaj žanr, jer je danas skoro nemoguće da scenu u knjizi u kojoj policajac u zatvoru posećuje serijskog ubicu ne upoređujemo sa nekim od ovih dela. Frenk Karter se, međutim, veoma razlikuje od Hanibala Lektora. Nije preterano inteligentan i svakako nije obrazovan. On je više pokvareni, narcisoidni siledžija. Bilo to pozitivno ili negativno, Lektor je postao ikona pop kulture, jer se ljudima kod njega nešto dopada, uprkos svim zločinima koje je počinio. Mislim da to u Karterovom slučaju ne bi moglo da se desi. On je jedan zaista neprijatan monstrum.

Ne želim ništa da otkrivam čitaocima, ali kada sam pročitala poslednje poglavlje, bila sam zapanjena, nisam očekivala takvu završnicu. Otkud tako mračno iznenađenje?

Ovo mi je jako zanimljivo, jer se američka i britanska verzija završavaju drugačije. Svaki lik je dobio isti kraj, samo što je kraj britanske verzije ispričan iz Tomovog ugla, dok se američka verzija završava sa Noćnim šaptačem. Ne znam koji kraj mi se više dopada, dvoumim se svakodnevno jer mislim da su oba dobra. Što se tiče scene u zatvoru, mislim da je to bio logičan kraj za sve junake koji su imali veze sa tim – završili su baš tamo gde je trebalo.

Zaintrigirao me je Nortov odgovor koji ste upravo pročitali, tako da sam stupila u kontakt sa Rajanom Doertijem, izvršnim direktorom izdavačke kuće Seladon buks, koji je ujedno i urednik američke verzije „Noćnog šaptača“. Zamolila sam ga da mi ispriča kako je došlo do izdavanja dva različita kraja, a on mi je ovako odgovorio:

Scena iz zatvora je uvek bila uključena u knjigu, ali se u prvoj verziji odigrala malo ranije. Meni se veoma dopala poslednja rečenica u toj sceni i znao sam da bi to bio sjajan kraj knjige. Naježio sam se dok sam je čitao. Još uvek se ježim. Želeo sam da taj deo premestimo na kraj, kako bi čitaoci bili šokirani i sa osmehom zatvorili knjigu, baš kao što je to bio slučaj i sa tobom, Siera. Aleksu se svidela ideja, ali mu se takođe svideo kraj sa Tomom i Džejkom. Predložio sam da u dva različita izdanja imamo dva različita kraja, tako da smo se svi složili oko toga. Svi likovi u obe verzije dobijaju isti kraj, ali se tok radnje odvija malo drugačije.

Autor: Seira Vilson
Izvor: amazonbookreview.com
Prevod: Lidija Janjić