Albert Espinosa: Strah zapravo ne postoji

Kako se posmatra svet kada naučite da se više ne bojite smrti? Ko su žuti ljudi i kako mogu da nam pomognu? U čemu je lepota poznanstva sa nepoznatim ljudima i kako da prevarite najboljeg fudbalera da biste dobili poklon za Božić? Odgovor na ovo pitanje zna Albert Espinosa, pisac iz Barselone.

Izvolite, najavite sebe, rekao je voditelj Albertu Espinosi iako cela Španija zna za njega. Nije se zbunio i odmah je preuzeo šou. „Ja sam mladić koji je imao tri karcinoma, i to u periodu od svoje 14 do 24 godine. Izgubio sam levu nogu, ali imam desnu, nisam izgubio cela pluća, već sam naučio da dišem s onim što je od njih preostalo.“

Sebe nije predstavio kao veoma popularnog pisca, jer su ga sve nevolje navele da piše. Njegova knjiga „Žuti svet“, jedan je poseban univerzum koji je izgradio. Ova knjiga je način na koji posmatramo svet kada se više ne bojimo smrti. Uprkos svemu, bolesti i poteškoćama koje ona donosi, ne samo za njega nego i za okolinu, sačuvao je smisao za humor, što se u njegovim knjigama i oseća. On čak i kada je ironičan samo želi da vas nasmeje. Piše o žutom svetu koji ste otkrili tokom godina borbe protiv raka. To nije nikakva velika tajna, niti je taj takozvani žuti svet nevidljiv.

„Žuti svet je dostupan svima. U knjizi sam pokušao da objasnim šta sam otkrio tokom deset godina dok sam bolovao od raka i izgubio nogu, jedno plućno krilo i polovinu jetre, ali sam ipak bio srećan, kao što sam i pokazao u filmu ’Četvrti sprat’“.

U tom svetu se susreće sa žutim osobama koje mogu da nam promene život. Te žute ljude možemo pronaći među našim prijateljima ili ljubavima, to su ljudi koje jednog dana možemo sresti na aerodromu ili u nepoznatom gradu i shvatiti da nas savršeno razumeju i da s njima možemo da razgovaramo o bilo čemu. Taj odnos nije kao prijateljstvo u tradicionalnom smislu jer se ne produbljuje redovnim kontaktom. Kada ih vidimo, osetimo nalet poverenja, a kada nisu tu, ne nedostaju nam. Albert smatra da se u velikoj meri držimo šablona u međuljudskim odnosima, naročito kada su u pitanju dodiri i zagrljaji. Fizički kontakt najčešće imamo sa našim ljubavima, ali to se menja sa pojavom žutih, koji na neki način preuzmu deo nas, deo koji smo obično posvećivali mužu, ženi, deci...

„Koncept porodice se izmenio, kao i intimnih odnosa, ali koncept prijateljstva je vekovima ostajao isti. Žuti ljudi stvaraju jednu potpuno novu kategoriju, a ona objašnjava osećanja kojaž mnogi ljudi imaju, ali ne znaju kako da ih definišu“, kaže on.

Dobra stvar kod žutih ljudi jeste to što nas ne osuđuju, slušaju nas pažljivije od osoba koje su našu priču čule više puta. Lepota poznanstva sa takvima leži u tome što osećamo da nas razumeju i smemo da im ispričamo stvari koje se nikada nismo usudili da podelimo sa drugima. U scenariju za film „Četvrti sprat“ pokušava da nam objasni kako stvarnost nije onakva kakvu je vidimo u filmovima, ona nije rak asociran s bolom, rak asociran sa detetom bez kose. Stvarnost je drugačija.

„Hemioterapija je možda najteži korak, ali ima i trenutaka u bolnici koji su naporni, a ima i mnogih trenutaka sreće. Rak je pojam koji ljudi posmatraju na određeni način, a kada se zaista s njim suočiš, pronađeš i mnogo pozitivnih strana. Ja često posećujem decu u bolnici. Prvo dolazim zajedno s njihovim roditeljima, ali kada se vratim bez njih, deca mi govore: Sad mogu da ti kažem ono što me brine, jer moji roditelji to ne podnose najbolje. I nose u sebi određenu snagu, želju da se bore i pre svega, na licu im se vidi sreća koja nikada nije prikazana u filmovima“, objašnjava Albert.

On se zalaže za to da što više pitamo, jer što više pitamo, manje se bojimo.



„Kada izađem u šetnju u kratkim pantalonama, ljudi se prave da ne vide protezu koji imam na nozi. Dve sekunde kasnije okrenu se da je bolje pogledaju, ali i ja se okrenem i uvek ih uhvatim u tome. Ljudi žive s osećajem straha i plaše se da pitaju. Pa ipak, samo razgovor i priča mogu da pomognu ljudima da zapravo prevaziđu teškoće koje su pred njima. Informacije su vrlo lekovite.“

Sa četrnaest godina, Albert Espinosa je bio tinejdžer opsednut fudbalom. Živeo je u Barseloni sa ocem inženjerom, majkom koja je bila domaćica, sestrom i bratom. Kao svaki adolescent, mrzeo sam svoje roditelje, rekao je on. Zatim su mu lekari jednog dana pronašli osteosarkom, maligni tumor kosti u nozi. Roditeljima je rečeno da su šanse da preživi tri posto. Prognoze su bile toliko loše da su ih posavetovali da povedu sina na odmor negde gde je sunčano i uživaju u poslednjem mesecu njegovog života. Porodica se spakovala i pošli su u Menorku. „Stigli smo da aerodroma, a zatim odlučili da se vratimo i izborimo sa bolešću“.

Možda zvuči neverovatno, ali Albert je u tome uspeo. Tokom narednih deset godina izdržao je napornu hemioterapiju, amputaciju noge, izgubio je plućno krilo i odstranjen mu je deo jetre. Stekao je mnogo prijatelja koji su takođe bolovali od raka i gledao kako tinejdžeri pored njega umiru. Do trenutka kada je konačno izlečen, u dvadeset četvrtoj godini, napisao je „Žuti svet“, knjigu u kojoj ne piše o tome kako da preživite rak, nego kako da živite. Napisao je i špansku televizijsku seriju Polseres vermelles zasnovanu na iskustvima iz bolnice, a koja govori o njegovim prijateljstvima stečenim u bolnici. Sa ostalim obolelima osnovao je družinu koja se zvala Jajoglavi. Kako sam kaže, možda nisu imali normalan život, ali brzo su savladali strah od smrti i znali kako da se zabave.

„Nismo imali motore, ali tu su bila invalidska kolica. Nismo mogli da idemo u diskoteke, ali smo imali pet spratova bolnice da po njima jurcamo.“

Seća se kako su tokom posete fudbalera za Božić glumili da su bolesni kako bi dete koje izgleda najbolesnije dobilo poklon.

„Moj najveći glumački uspeh je to što sam dobio loptu sa potpisom Garija Linekera.“

Na kraju emisije na španskoj televiziji rekao je: „Pisaću još, snimaću filmove i serije, dosta ugovora sam potpisao. Ali danas hoću da vam kažem da je ovo moj poslednji intervju. Želim da vam kažem da sam kao dečak dosta toga izgubio, ali sam bio srećan. Znao sam da nemam levu nogu, ali sam se budio sa mislima da imam desnu. Zašto pominjem sreću. Zato što sam i sada srećan sa vama.“

Autor: Nikola Todorić
Izvor: Bazar