Aktuelno i moderno u književnosti za decu – Prikaz romana „Sara i januar za dve devojčice“

Ne treba posebno naglašavati da je književno stvaralaštvo za decu i omladinu najosetljiviji, a verovatno i najteži žanr pisane reči, jer ako neko ume da prepozna autorovu iskrenost (samim tim i neiskrenost), onda su to najmlađi čitaoci.

Da bi se pisalo o deci i za decu, pisac mora do kraja spoznati njihov svet, njihova interesovanja, pa i njihove greške, jer junaci u romanima za decu ne mogu biti svemoćni i nadrealni, nego se mladi čitalac mora u njima prepoznati i sa njima sroditi, pa shvatiti kako nije jedini koji žudi za novim saznanjima, velikim životnim promenama i naizgled nedostižnim ciljevima.

Romanom „Sara i januar za dve devojčice“ pisac Zoran Penevski ne samo što je mladim čitaocima podario novu knjigu, nego je i svoju junakinju Saru zamislio kao pasioniranu čitateljku stripa koji nosi naziv „Crno-beli vrt“, ali i kao ljubiteljku bloga izvesne Milene, koja je na taj način postala ona druga devojčica iz naslova.

Može delovati čudno što je roman, premda je namenjen mlađoj publici, koncipiran na pomalo složen način, jer su strip i blog svojevrsne „priče u priči“, ali ako se zna koliko su današnjim tinejdžerima bliski virtuelni svet i multimediji, onda im ni ovako slojevit roman neće predstavljati problem.

Tematika stripa takođe može izgledati preozbiljno, jer glavna junakinja „Crno-belog vrta“ (ona bi, zapravo, u celoj priči bila treća devojčica) traga za odgovorom na pitanje zbog čega je svet ovakav kakav jeste, a dobija objašnjenja koja ponekad zadiru i u domen filozofije, bar ako se gleda iz dečjeg ugla. Međutim, s obzirom na to koliko se dete interesuje za sve što ga okružuje i koliko je sposobno da upija nove informacije iz svih oblasti – a pogotovo u vremenu kad se i na filozofska pitanja odgovor može naći zahvaljujući jednom kliku – tekst „Crno-belog vrta“ uopšte nije opterećujući niti je suvišan u ambijentu jednog detinjstva koje pruža roman o Sari.

Ono što je veoma bitno, to je da pisac dosledno prikazuje pravi mali univerzum današnjih osnovaca, pritom se fokusirajući na one detalje koji su tom uzrastu najbitniji, pa neka su to i „lajkovi“ na društvenim mrežama – ipak je taj fenomen postao nezaobilazan i uobičajen, da se nikako ne može zanemariti, kao ni blogovi na kojima se nove objave svakodnevno prate i čiji autori postaju idoli hiljadama tinejdžera.

Na ovaj način, prateći interesovanja publike kojoj je prvenstveno namenjena, književnost za decu se sama po sebi modernizuje i aktuelizuje, jer čak i kad pisac podražava jezik i stil kucanih poruka, statusa i blogova, to je opet veća šansa za jednu štampanu knjigu nego kad bi se sveprisutna digitalizacija potpuno zaobišla pod izgovorom da joj nema mesta u književnoj umetnosti.

Roman se ne bavi raspravom da li je toliki zamah digitalizacije pozitivna ili negativna pojava (takvim raspravama i nije mesto u jednoj knjizi namenjenoj deci), ali čitalac to može i sâm prepoznati ako pažljivo prati ponašanje i razvoj glavne junakinje, koja iz virtuelnog sveta prihvata upravo ono što će joj koristiti u realnom okruženju, a kad Sara bude počela da otkriva kako su i strip i blog tvorevina ljudi iz njene neposredne okoline, time se mladom čitaocu poručuje kako i on sâm ima šansu da jednog dana bude popularni crtač, pisac, bloger – jednom rečju: sve ono što ponekad deluje nestvarno i nedodirljivo.

Stoga je i rad ilustratora Dušana Pavlića maltene bitan koliko i umetnost reči Zorana Penevskog, tim pre što Pavlićevi crteži nisu tek tako ubačeni u roman, nego svaki nosi određenu poruku i bitno utiče na razvoj same radnje.

Ovo je, inače, drugi roman o Sari, a pošto bi priča tek mogla da se razvija i dobija nove zaplete, sigurno će pisca i ilustratora poslužiti inspiracija bar za još jednu knjigu, čime bi Sara stala u red sa nekadašnjim mladim junacima koji su iz romana u roman oduševljavali publiku i zahvaljujući kojima su generacije i generacije imale lepše detinjstvo.

Iako prvenstveno namenjen deci, knjigu o Sari trebalo bi da pročitaju i odrasli – ako ni zbog čega drugog, a ono bar da vide sa kojim se problemima i nedoumicama njihova deca najčešće susreću.

I koliko god da je roman prožet ozbiljnijim temama, čak i filozofskim razmatranjima, pa i željom glavne junakinje Sare da što pre spozna svet odraslih – ipak će bar jedan momenat podsetiti čitaoce da knjiga nikako ne izlazi iz domena dečjih slatkih muka, jer uprkos tolikom čitanju stripova i blogova, uprkos tolikoj želji da razmišlja o značajnim životnim pitanjima, Sari je neprestano pred očima jedan dečko i ona nikako ne uspeva da tu misao izbaci iz glave. A kad bi Sara uspela da zanemari ono što joj srce poručuje, onda „Sara i januar za dve devojčice“ više ne bi bio ni roman o deci ni roman za decu.

Autor: Dušan Milijić