Ako trčim sav u plamenu, znači, čitao sam

Roman „Ja sam Akiko“ mladog leskovačkog pesnika Stefana Mitića Tićmija, samo nekoliko nedelja po objavljivanju u izdanju Lagune, na nedavno završenom 16. Međunarodnom festivalu „Trg od knjige“ u Herceg Novom proglašen je za Dečiju knjigu godine.

Stefan Mitić, čija je ideja bila da napiše bolju knjigu od najprodavanije u knjižari u kojoj je radio – Rečnika nemačkog jezika, u razgovoru za Danas kaže da „nagrade treba da daju vetar u leđa, ali da se boji za Akiko, jer je slabašna, pa to može da je oduva u nebrano lojze“. Napominje da je bilo „lako napisati knjigu bolju od Rečnika nemačkog jezika, jer tamo sve počinje na slovo ‘š’: šverc, šleper, šahta, šnajder, a završava se tako što se njegovi dobri drugari spremaju da tamo zaista odu, što ume da ubije pomalo“.

Da li je Akiko samo priča za decu i kako bi ste je žanrovski odredili?

Akiko jeste knjiga za decu. Akiko nije knjiga za decu. To što čovek mora da bude žanrovski predodređen, jer se rodio tu i tu i jer su mu rekli tvoja je religija ta i ta i ti moraš da voliš i mrziš tako i tako, to uopšte ne znači da bi trebalo knjige žanrovski određivati. Možda bi trebalo, ali to nije moj posao. Knjige delim na one koje su izazvale vatru u meni i na one koje to nisu. Ako me vidite kako trčim sav u plamenu – znači, čitao sam. To kad čovek trči sav u plamenu kroz mrak, može da deluje slikovito i metaforično: ili prosvetljava sebi i drugima put ili, kao u onom vicu kad Leskovčanin dođe kod doktora posle požara: „Čoveče, pa kako je moguće, pa ti si poviše iskršen nego izgoren“? – „Dokture, moguće, gasili me sas lopatu.“

Zbog čega je nepoznata Japanka koja masira stopala na plaži postala inspiracija za glavnu junakinju knjige za decu koju ste napisali za nedelju dana?

Daleko, daleko od toga da je samo ona bila inspiracija za knjigu. Ona je bila okidač. Okidač na plaži – to je već bombastičan prizor za mene. Puno stvari se poklopilo da u tom momentu nastane Akiko, pre svega, ne želeći da se ikome dokažem, niti išta da dokažem, želeo sam samo da se igram i da iz svoje podsvesti izvlačim neke prašnjave i zaturene događaje, stvari, slike i fantazmagorije. Kako bi rekla Akiko: Fantazmagorija. Precrtano.

Akiko ima japansko ime, druži se sa baobabom, oboje pripadaju „izvrnutom svetu“ – sve je vrlo egzotično i vuče na nepoznate daljine i predele, a onda detalji, poput Basare kao omiljenog pisca njenog oca, nagoveste da bi mogla da bude i među nama. Gde Akiko zapravo pripada?

Akiko pripada mekom povezu, u tvrdom povezu bi joj bilo neudobno. Akiko pripada papiru na kom je napisana. Akiko je papir kojim ona dočarava zimu – znači sva je pahuljasta i pocepana. Ako bi Akiko napustila papir i ako bi se pojavila u stvarnom svetu, onda ne bi ona darivala mandarine prosjacima krišom već bi zamenila mesto sa njima, na kartonu bi pisalo: „Ja sam Akiko“. LJudi bi se tad pretvorili u ćutanje.

Lik devojčice Akiko poseban je i zbog toga što misli svojom glavom van svih nametnutih stereotipa. Zbog čega su potrebne igre reči i slogova, paradoksi i metafore zahvaljujući kojima ponovo spoznajemo jednostavnu logiku svakodnevnih događaja i pojava?

Recimo, monoton je frazeologizam – Zatišje pred buru. Onda samo jedno slovce (m) izazove tektonski poremećaj u meni i odvede u sasvim novi svet – Zatišje pred burmu, taj novi svet je onaj period kada mladi parovi ulaze u tišinu, slepljenost i mir. Ta mogućnost da jedno slovce ume da odvede u druge svetove, predele i periode je fascinantna, a kamoli tek reč, a kamoli tek rečenica, a kamoli tek život.

Zašto ovoj priči nedostaje lik majke, a do kraja niste ispričali ni priču o Akikinom ocu, već se te njene čudesne dogodovštine male devojčice presecaju pojavom najpre „vidovnjaka“ sa napuštenih plantaža, a potom i glasom Marsela, iza čega sledi otrežnjujući prolog odrasle Akiko?

Ispisao sam prvo veoma ozbiljnu priču o Akikinom ocu. Ta je priča nastala prošle godine, radili smo i predstavu „Efekat staklene mašte“ i mnogi detalji u „Akiko“ naočigled nebitni imaju smisla kada se povežu sa ovom pričom o ocu, koja je i dalje u fioci. Vrlo je verovatno da će tu i ostati. O tome zašto priči nedostaje lik majke ne bih, bitno je da mi lik majke ne nedostaje u stvarnosti. A vidovnjak je u stvari neka vrsta intuicije. Intuicije imaju dugu, sedu bradu i koščate su.

Ovu knjigu porede sa Egziperijevim „Malim Princem“, delima Mike Antića i Igora Kolarova. Ko su pisci koji na Vas imaju najveći uticaj?

Maksim Gorki, Meša Selimović, Sioran, Flober, Ernesto Sabato, Fernando Pesoa, Milorad Pavić, Mensur Ćatić, Zoran Jovanović…



Poznati ste kao pesnik. Zbog čega ste rešili da pišete za decu i koliko u priči o Akiko ima i Vašeg iskustva i mudrosti stečene u radu na prevođenju poezije na znakovni jezik prilagođen osobama sa problemima sa sluhom, što se uradili prvi u Srbiji?

Mislim da je moje postojanje jedan veliki eksperiment u kojem u svakom trenutku pokušavam da budem Stefan, sa kime god, gde god. Pisanje je takođe veliki eksperiment. Mene zanimaju ta neistražena polja – onda mi bude interesantno da se igram u nekom pesku u kojem nisam nikada bio do tada. U tom pesku sam zatekao decu i odlučio se da pišem za njih. Što se tiče prevoda, pre svakog nastupa sam slao spisak pesama Udruženju gluvih i nagluvih u Nišu i onda smo putem performansa ljudima sa oštećenim sluhom i ljudima koji vole pisanu reč pokušali da dočaramo pisanu reč na malčice neobičan način. Pisanje jeste usamljenički posao, ali kada napusti fioku, tad treba da okupi što više ljudi i da podstakne na nešto.

Možete li da kažete nešto više o Omladinskom klubu „Ančiki-Okan“, koji je poznat po tome što je od jedne zapuštene leskovačke kuće napravio besplatnu biblioteku sa više od pet hiljada knjiga?

Samo nismo hteli da sedimo pred zadrugom, pijemo pivo i vodimo prazne priče, pa smo odlučili da osmislimo našu priču. Okupili smo se i napravili besplatnu biblioteku. Bila je to neverovatna energija i kreativnost mladih, nesnađenih ljudi. Okan je dokaz da u malim sredinama rastu velike ideje.

Najlepša leskovačka poezija

Puno se govori o lošoj kulturnoj politici i stanju u Srbiji – kulturnoj zapuštenosti gradova u unutrašnjosti, od kojih mnogi nemaju ni knjižaru. Kakva je situacija u Leskovcu i koliko je problem sistemski, a koliko je u pitanju i nedostatak inicijative, jer Vaš Klub govori da mnogo toga zavisi i od nas samih?

Što je do nas, mi smo pokušali. Jedni su spakovali kofere i otišli, što pokazuju poslednja istraživanja, jedni žive sa već spakovanim koferima i čekaju trenutak da odu negde, jedni žive sa koferom koji Marselo ima i pitaju se kako i kome može da bude težak prazan kofer koji vuku sa sobom i u sebi, jedni žive u koferu i ne vide dalje van njega. Leskovac ima prodavca semenki koji ustane sa hoklice svaki put iz poštovanja prema kupcu i osmehne se. Taj čin ustajanja ja bih izvozio iz grada svuda po svetu kao najlepšu poeziju. Leskovac ima jednog Dragana Jovića Lisicu, čuvenog jugoslovenskog moreplovca i slikara. Milina je sedeti i slušati njegove priče o tome kako je plovio po Baltiku, Crnom i Egejskom moru, o susretu sa Andrićem, Kaporom. I kaže Sengor, pišući o pripovedanju: „Smrt jednog od tih staraca je ono što bi za vas bio požar u biblioteci mislilaca i pesnika.“ Leskovac ima ljude zbog kojih ostajem u njemu.

Mirna ruka i luda glava

Živim u Leskovcu i najviše vremena provodim sa (bao)babom i dedom. Od babe sam ‘pokupio’ demenciju, od dede mudrost, tako da moram da zapisujem sve mudro što mi deda kaže da ne bih zaboravio ko sam. Sav sam od paradoksa: ne volim papriku, ali obožavam ajvar. One antistres kuglice u meni izazivaju stres. Pišem. Mislim da pisac treba da bude kao Miloš Teodosić – da ima mirnu ruku i ludu glavu. Pišem, u stvari pokušavam da slikam rečima, kad vidite nekog premazanog svim bojama- to nisam ja – kaže o sebi Stefan Mitić Tićmi.

Autor: Jelena Tasić
Izvor: danas.rs