6 razloga zbog kojih bi novopečeni pisci morali da se ugledaju na muzičare

Pisci su najgori. U stvari, novopečeni pisci su ti koji su najgori. S druge strane, novopečeni muzičari se ponašaju onako kako bi novopečeni pisci trebalo da se ponašaju. Imaju bolji stav, radne navike, pa čak je zabavnije biti u njihovom društvu i komunicirati preko društvenih mreža. A sam sam bio u prilici da iskusim oba sveta.



Bio sam u boljoj formi kada sam vreme više posvećivao muzici. Ali kada sam fokus prebacio na pisanje i uređivanje, nabacio sam kilograme, ali sam bio znatno srećniji. Moram ipak da priznam da mi nedostaje druženje sa muzičarima. Oni stvaranju umetnosti pristupaju na zdraviji i, u globalu, profesionalniji način – iako je muzičarima teže da zarade novac u odnosu na pisce. Voleo bih da se novopečeni pisci ugledaju na muzičare. To bi književni svet učinilo znatno boljim, a komunikacija na društvenim mrežama bi postala manje odbojna. Dakle, dragi novopečeni pisci, evo nakoliko isprobanih i iskrenih saveta kako da se povežete sa rok-zvezdom koja čuči u vama.

Vežba

Muzičari stalno vežbaju. Oni svojoj umetnosti pristupaju sa ciljem da se u njoj izvešte, umesto da pasivno razglabaju o tome na Fejsbuku. Bilo da uče nove pesme, isprobavaju akorde ili se samo izmotavaju – muzičari stalno bruse svoj zanat. Lakše im je zato što im je plod njihovog truda odmah dostupan. Prave manje grešaka, usavršavaju tehniku, što će njihov živi nastup učiniti boljim. Pisci, s druge strane, rezultat svoga rada možda neće moći da uvide godinama. Mogu da postanu bolji pisci, ali agenti i urednici će ih i dalje odbijati. Zato je veoma teško uočiti kvalitet i poboljšanje. Zbog toga, novopečeni pisac koji radi na svom usavršavanju ima najveće šanse da se probije na književnoj sceni.

Bolje socijalne veštine / uspostavljanje profesionalnih kontakata

Nećete naleteti na društvenim mrežama kako se neki muzičar žali na poslovni odnos, teško uspostavljanje profesionalnih kontakta, kako neki drugi muzičar zvuči očajno ili kako vlasnik kluba ili fanovi ne razumeju njihov talenat – ovo poslednje možda dele u privatnosti. To se ne dešava zato što muzičari razumeju da moraju da se slažu sa drugim muzičarima ukoliko žele da imaju svirke. Svaka moja svirka podrazumevala je da scenu delim sa drugim bendovima. Za neke sam smatrao da zvuče užasno, neki su smatrali to za moj bend, ali smo svi bili učtivi i profesionalni među sobom. Uvek sam se trudio da imam dobar odnos sa toncem i agentom za zakazivanje koncerta. I uvek bih dao sve od sebe da budem OK sa što više muzičara.

Muzičar sarađuje sa ostalim članovima benda i mora da zna kako da sarađuje sa njima. Mnogi novopečeni pisci sa kojima sam sam se upoznao imaju lažnu predstavu da sve moraju sami da urade i da svoj „genij“ moraju da zaštite. Muzičari su svesni da je to budalaština. Svirka sa ljudima koji su bolji od tebe jedini je način da se zaista usavršiš i stekneš nove fanove.

„Open Mic“

Muzičari nastupaju uživo pred pubilkom kako bi postali bolji u svom domenu, i često ih za to ne plaćaju. Oni ne sviraju da bi bili primećeni. Oni nastupaju na open mic (veče u klubu kada amateri imaju priliku da nastupe na sceni, prim. prev.) večerima kako bi odsvirali par pesama i tako utvrdili kako publika reaguje. Pisci mogu da rade isto to pisanjem blogova, recenzija/kritika ili o onome na čemu trenutno rade. Da, bilo bi lepo da vas za to plaćaju, ali pisanje njuzletera, blogova, kolumni, „fleš“ priča (flash fiction, eng. – ekstremno kratka priča koju može činiti i samo nekoliko reči, prim. prev.) za pisce je isto što i open mic veče za muzičare.

Traganje za poslovima i šljakama

Muzičari će svirati i na ne tako glamuroznim lokacijama za dobre pare. Bilo da se radi o sviranju na svadbama, obradama tuđih pesama u nekom baru, pa čak i sviranju u studiju. Ako donosi lovu, oni će svirati. Verujte mi na reč, svaki muzičar bi radije svirao neku svoju pesmu, ali kada se ukaže prilika da zarade, sviraće bilo šta kako bi mogli da nastave da se bave muzikom. Pisci realno nemaju višak troškova: nije im potreban studio za probu, popravka skupocene opreme ili novac za gorivo kako bi stigli do lokacije gde je svirka zakazana. Jedini trošak koji pisanje iziskuje je u vremenu. Međutim, ukoliko potražimo posao za koji će nas neko zapravo plaćati, dobićemo priliku da usavršavamo zanat, da za to budemo plaćeni i da tako dopunimo prihode. Kada nas neko plaća da pišemo imaćemo više vremena da pišemo, ili prilku da zarađeni novac uložimo u časove, učestvovanje na konvencijama ili na unajmljivanje urednika.

Bolje razumevanje poslovne i marketinške strane

Pisci često imaju problem da izbalansiraju potrebu da zarade novac i želju da ostanu dosledni svojoj viziji. Muzičari sebi to ne mogu da priušte. Ukoliko snime neki materijal moraju da odluče koji je najbolji sajt za distribuciju, moraju da naprave flajere za svirke i svesni su da moraju da dovedu određen broj ljudi kako bi ih vlasnik kluba ponovo pozvao. Ni njima poslovna strana muzičkog biznisa nije omiljena stvar na svetu, ali je prihvataju i uče o tome. Pisci bi morali da usvoje iste principe. Trebalo bi da razumeju proces distribucije knjiga, poslovanje agenata, kako funcioniše „slobodan pisac“ i/ili svet samizdata. Upućenost u marketinšku i poslovnu stranu književnog sveta neće samo obezbediti put do publike, već će takođe pomoći piscima da pronađu odgovarajućeg izdavača i agenta.

Muzičari nemaju stav da su iznad svog zanata

Istina je da postoje eksperimentalni muzičari, ali ukoliko nisu izučili valjano instrument koji sviraju i ako ih drugi muzičari ne uzimaju za ozbiljno, neće ni većina publike. Muzičari imaju poštovanje prema svom zanatu, jer nemaju izbora. Ako ne umeju da sviraju instrument neće moći da nastupaju na sceni niti da snimaju albume. Bendovi, koji imaju plaćene svirke i koji snimaju albume, vežbaće uz metronom, večito će se truditi da usavrše svoju izvedbu na instrumentu; oni shvataju da moraju biti izvrsni u svom zanatu ili im se neće ukazati prilika. Mnogi pisci to ne rade; oni prosto čekaju inspiraciju i onda kukaju o svojoj knjizi. Muzičari uče, sviraju, vežbaju, čak uče i druge instrumente. Oni teže ka usavršavanju umesto što beže od toga. Pisci stoga moraju pripovedanju i pisanju da počnu da pristupaju kao što to muzičari to čine prema muzici.

Autor: Kristof Pol
Izvor: litreactor.com
Prevod: Aleksandra Branković