6 neophodnih elemenata za dobar roman istorijske fikcije

Ako istorijska priča ima ove elemente, sigurno će izazvati oduševljenje.



Verujem da je na čitaocu da odluči šta čini odličan roman istorijske fikcije, ali evo nekih stvari koje ja, lično, volim da vidim.

Potpuno nova i originalna tačka gledišta.

Kao čitalac istorijskih romana, više volim one koji poznat period posmatraju iz ugla koji nije bio istražen ranije. Taj element iznenađenja i neočekivanog veoma mi je važan. Britanska autorka Filipa Gregori nam gotovo punih 15 godina daruje priče o najozloglašenijem engleskom kralju i jednako poznatom skupu njegovih žena. U njenom poslednjem romanu, „Ukroćena kraljica“, predstavila je poslednju ženu Henrija VIII, Katarinu Par.

Temeljno istraživanje.

Pisci istorijske fikcije često umanjuju trud koji su uložili istražujući činjenice, ali Lara Preskot, autorka bestselera „Tajne koje smo čuvale“ otvoreno priznaje koliko je istraživanje istorijskih okolnosti uticalo, ne samo na radnju romana, već i na njegovu strukturu i način njenog pisanja. Kada je otkrila autobiografiju Olge Ivinske, Pasternekove ljubavnice koja je bila inspiracija za njegovu junakinju Laru Antipovu, Preskotova je odlučila da Olgin težak životni put pretvori u moćan kontrapunkt za vašingtonsku prevaru, u kojoj je morala da balansira između Istoka i Zapada, dok je bila špijunka čiji je zadatak bio da prokrijumčari Pasternekovo delo.

Dublje istraživanje istorijskih podataka, donelo nam je i ljubavnu priču koja igra važnu ulogu u „Tajnama koje smo čuvale“. Preskotova je čitala o „Strahu boje lavande“, istorijskom periodu tokom pedesetih godina u kojima je federalna vlada otpuštala svoje zaposlene za koje je sumnjala da su homoseksualci. Ta praksa je trajala decenijama. Autorka je ovu činjenicu pretvorila u aferu koja je bila jednako opasna i prikrivena koliko i špijunaža.

Svaki roman, bez obzira na žanr, treba da bude odraz dubokog interesovanja njegovog autora.

„Najviše vremena u pisanju posvećujem traženju ravnoteže između činjenica i fikcije. Radim puno na istraživanju kako bih izgradila svet i likove o kojima pišem, ali koristim samo ono što ima smisla za priču. Ostale činjenice pružaju mi bazu znanja iz koje stvaram. Potrebno mi je da ubedim čitaoce da znam o čemu govorim, bez isticanja svega što znam. Uvek je teško postići taj balans“, kaže američko-britanska književnica Trejsi Ševalije. A o tome kako je nastala knjiga „Jedna nit“, onda objašnjava: „Želela sam da pišem o kolekciji jastuka i zaštitnika za klečanje koju je grupa žena dobrovoljno napravila za katedralu u Vinčesteru oko 1930. godine. Stvorila sam Vajolet Spidvel koju sam ubacila u tu grupu i posmatrala šta se dogodilo. U ranim tridesetim godinama 20. veka mnogi su još osećali posledice Prvog svetskog rata. Odlučila sam da istražim kako je izgledalo biti samohrana žena koja je izgubila verenika i verovatno se neće udati. Društvo tada nije bilo uređeno za samohrane žene; to je bila borba za pronalaženje posla i finansijsku samostalnost. Kako je tad u upotrebu ušla i etiketa 'prekobrojne žene', smatrala sam da je to bilo toliko negativno da sam odlučila da pronađem način da Vajolet sebi stvori nezavisan i ispunjen život.“
 
Sjajan roman, istorijski ili ne, mora imati sjajne likove.

Robert Heris u „Konklavi“ odvodi čitaoce u malo poznat svet Vatikana, u vreme izbora novog pape.

„Dok sam gledao papu Benedikta kako izlazi na balkon crkve Svetog Petra nakon izbora 2005. godine, i kada se pojavio papa Franja 2013, pitao sam se šta se dešavalo iza zavese, šta ih je uzdiglo do tog mesta. To je posejalo seme, i čim sam našao slobodnog vremena, počeo sam da istražujem kako funkcionišu konklave. Momentalno sam primetio da imam odličnu temu za roman.“ Vešti pisci umeju da dočaraju živopisne junake i dekor čak i tamo gde mislimo da je teško zamisliti verodostajnu radnju i likove.

Roman je odlično istražen i ne postoje one blještave greške koje obično upropaste pisanje o katoličanstvu. Vatikan mu je pružio dobrodošlicu i učinio sve što je mogao da pomogne. „Ljudi u Vatikanu su bili od izuzetne koristi i ljubazni prema meni“, kaže. „Primetio sam u svoj toj pomoći koja mi je pružena neku novu atmosferu otvorenosti.“

Ne moraju svi istorijski likovi biti poznati.

Jedan od likova u knjizi „Konklava“ Roberta Herisa je kardinal Tedesko, patrijarh Venecije, koji je debeo, seljačkog izgleda, ali inteligentni konzervativni Italijan, umalo je ukrao glavnu ulogu. Kardinal ističe da u svetu danas postoji rat protiv hrišćana. Heris je poprilično zatečen koliko malo pažnje mediji posvećuju ovom pitanju. Govori o desetkovanju zajednice iračkih hrišćana. Njegov roman je bio završen pre ubistva oca Žaka Amela, ali ga i dalje šokira naivnost svetske reakcije na ovaj religijski rat.

Raskošna mašta je takođe od ključnog značaja za sjajan istorijski roman.

En Marou Lindberg i njen suprug avijatičar, Čarls, privlačili su pažnju poput one koju je privlačila Princeza Dajana. Zlatni par nije mogao ni da izađe u javnost a da se masa obožavalaca ne okupi oko njih. Kidnapovanje i ubistvo njihovog prvog deteta je nazvano „zločinom stoleća“, i podstaklo je zakonodavstvo da buduće kidnapovanje kategoriše kao federalni zločin. Melani Bendžamin vešto koristi dokumentovane podatke iz njihovog života u romanu „Avijatičareva žena“, ali ono što ona zaista pokušava, i što je ova knjiga i uspela, jeste da uvede čitaoca priču o Eninom braku sa slavnim mužem. Morate uvek imati na umu da su vaši likovi bili stvarni ljudi i treba ući u svet njihov privatni život i videti stvari onako kako bi ih oni videli. To je snažno iskustvo i ponekad je prilično teško izaći iz njega.

Izvor: readitforward.com