5 spisateljica koje su pisale pod muškim pseudonimom

Spisateljice vekovima koriste muške pseudonime, i to ne samo kako bi očuvale vlastitu anonimnost i privatnost već i da bi bile percipirane bez stigme koja se vezuje za njihov pol. To je često i sredstvo pomoću kojeg izražavaju sopstvene stavove o rodu.

I dan-danas je engleska spisateljica Meri En Evans daleko poznatija po svom pseudonimu – Džordž Eliot. Još uvek će se mnogi, kada vide sliku njenog lica, pre setiti njenog  pseudonima nego pravog imena, a njene knjige se i dalje objavljuju pod autorstvom Džordža Eliota.

Meri En Evans, rođena 1819. godine, odabrala je da piše pod pseudonimom kako bi njena dela bila shvaćena ozbiljnije. „Ženska fikcija“ (stereotip koji, nažalost, i danas postoji) smatrana je mnogo „lakšom“ i neozbiljnijom. Njen prvi roman „Adam Bid“ objavljen je 1859. godine i pobrao je izuzetno dobre kritike.

Meri En Evans je verovatno najpoznatija po svojim romanima „Vodenica na Flosi“ i „Midlmarč“, koji se smatraju jednim od najvećih engleskih romana svih vremena. Njena strategija se pokazala plodnom, pa je bila izuzetno dobro plaćena za period u kome je živela. Iako je njen identitet otkriven, ali postao javna tajna, i dalje su je veoma poštovali.
 

Iako poznatije po svojim pravim imenima, sestre Bronte su prvobitno objavljivale svoja dela pod pseudonimima Kurer, Elis i Ekton Bel (početna slova pseudonima odgovaraju početnim slovima njihovih pravih imena na engleskom jeziku – Šarlota je bila Kurer, Emili je bila Elis, a En je bila Ekton).

Kada su bile mlade, Šarlota je poslala svoje pesme engleskom romantičarskom pesniku Robertu Saudiju. On joj je odvratio da poeziju treba da ostavi muškarcima. Kao odgovor na to, Šarlota je nagovorila Emili i En da sastave i objave zbirku svojih pesama pod muškim pseudonimima. Njihova zbirka poezije nije privukla pažnju, ali su odlučile da pseudonime i dalje koriste prilikom objavljivanja romana.

Godine 1847. roman „Džejn Ejr“ je objavljen kao „autobiografija“ čiji je uredik bio Kurer Bel. Iste godine je Emili (pod pseudonimom Elis) objavila „Orkanske visove“, a En (pod pseudonimom Ekton) roman „Agnes Grej“.

Šarlota je jednom napisala: „Nismo želele da otkrijemo da se iza tih pseudonima kriju žene, jer smo imale utisak da bi zbog toga na nas gledali sa predrasudama.“
 

Često nazivana „velikom damom naučne fantastike“, Alis Meri Norton je nešto savremeniji primer ovog fenomena. Rođena je u Ohaju 1912. godine i poznatija je pod pseudonimom Andre Norton. Dok je pisala svoje romane, radila je i kao bibliotekar u Kongresnoj biblioteci, posedovala sopstvenu knjižaru u Merilendu i radila za izdavačku kuću Gnom Pres, koja se bavila naučnom fantastikom.

Ime „Andre Norton“ nije bilo samo pseudonim – ona je i zvanično promenila ime u Andre Alis Norton i nastavila da objavljuje svoja dela pod tim imenom. Njeno obrazloženje je bilo da pretežno dečaci i muškarci čitaju naučnu fantastiku i fantaziju, i da ova publika verovatno ne bi uzela u ruke knjigu koju je napisala žena.

Autorkine knjige su bile veoma dobro primljene, a za njih je dobila odlične kritike od Kirkusa, Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo 1998. godine i nominaciju za nagradu „Hugo“, jednu od najprestižnijih nagrada koja se dodeljuje delima iz oblasti naučne fantastike i fantazije.
 

Ako ne prepoznajete ime Amantin Lusil Oror Dipon, možda vam je poznatije ime Žorž Sand, pod kojim je pisala svoje knjige. Objavila je dela poput „Đavolska bara i „Mauprat“.

Ne samo da se koristila muškim pseudonimom već je volela da nosi mušku odeću, više od ženske, a imala je i poneke navike koje su u njeno vreme bile svojstvene samo muškarcima, poput pušenja duvana. Pored toga, imala je i ljubavnu vezu sa francuskom glumicom Mari Dorval. Često se pretpostavlja da je pisala pod pseudonimom kako bi mogla da iskaže svoje stavove o rodu, ali i da je želela da se njena dela shvate ozbiljnije.

Viktor Igo je rekao da „Žorž Sand sama ne može da odredi da li je muško ili žensko. Veoma poštujem sve svoje kolege, ali nije na meni da odlučujem da li mi je ona sestra ili brat“.
 

Tokom svog života Luiza Mej Olkot je objavljivala dela i pod svojim pravim imenom i pod androginim pseudonimom A. M. Barnard. Iako je u istoriji književnosti ostala zapamćena po svojim remek-delima „Male žene / Dobre supruge“, koristila je pseudonim za pisanje senzacionalističkih romana, koji su, zapravo, bili jezive ali romantične priče. Sajt CrimeReads ove romane Luize Mej Olkot opisuje kao starinske priče u stilu Džilijen Flin: „Književnica se u svojim delima fokusira na psihološki teror koji se odvija u domaćinstvu, između prijatelja i članova porodice, a naročito na teror koji se vrši nad ženama, najčešće u kontekstu braka ili romantičnih veza.“

Priče koje bi mogle da se okarakterišu kao „trileri“ su smatrane neprimerenim za žene početkom devetnaestog veka, zbog čega je Luiza Mej Olkot koristila svoj pseudonim. Neke od knjiga koje je tako bojavila su: Behind a Mask, Or a Woman’s Power (1866) i A Long Fatal Love Chase.

Autor: Lindzi Dolan
Izvor: bookstr.com
Prevod: Kristijan Vekonj