5 pitanja za Džesiku Au

Džesika Au živi u Melburnu u Australiji. Njeno delo „Dovoljno hladno za sneg“ prvi je dobitnik nagrade za roman koju dodeljuju izdavačke kuće Đarmondo, Nju dajrekšons i Fickaraldo edišons, i prevedeno je na dvanaest jezika.

Šta Vas je inspirisalo da napišete „Dovoljno hladno za sneg“?

Veoma je teško odrediti stvarni trenutak začetka nekog književnog dela. Pisci u potrazi za inspiracijom često posežu za stvarima koje im se neprestano motaju po glavi, koje im nikako ne daju mira, a zatim pokušavaju da na stranici proniknu u njihovu suštinu. Mislim da je deo motivacije da napišem ovu knjigu ležao upravo u želji da ispravno artikulišem pitanja o nekim stvarima koje su mi do tada zadavale glavobolju i konačno pronađem odgovore na njih. Pisanje je medijum koji to omogućava. Književnost ima tu moć.

Odgovori koje sam tražila ticali su se, između ostalog, odnosa između života i umetnosti, problema jezika i međusobnog sporazumevanja, odnosa između ženstvenosti, percepcije i realnosti, kao i procesa fragmentacije, zaboravljanja, ponovnog otkrivanja i nostalgije, koji je prisutan u svim migrantskim zajednicama.

Jedno od pitanja koja postavljam u romanu jeste: šta se dešava kada se vreme i istorija kreću veoma brzo, kada između dve generacije, između roditelja i dece, postoje razlike u društvenom statusu, obrazovanju, kulturi, jeziku i karakteru. Želela sam da napišem knjigu koja te razlike neće tretirati kao nešto negativno, već pre kao nešto što obogaćuje iskustvo pojedinca i zajednice. Verujem da je moguće iskreno pisati o sopstvenim osećanjima i percepcijama i istovremeno pokazivati uvažavanje i imati ispravan odnos prema iskustvima prethodnih generacija.

Prošlo je više od deset godina od objavljivanja Vašeg debitantskog romana „Cargo“ (2011). Šta ste radili u međuvremenu? Koliko se roman „Dovoljno hladno za sneg“ razlikuje od svog prethodnika?

U međuvremenu sam jednostavno živela svoj život. Otputovala sam u Evropu i jedno vreme živela u Sarajevu i Portugalu. Radila sam kao urednica u jednom časopisu posvećenom filozofiji i istoriji umetnosti, što je u priličnoj meri uticalo na moj ukus i senzibilitet. Pokušavala sam, naravno, i da pišem, ali bez uspeha.

Između moja dva romana postoje zaista velike razlike. „Cargo“ ima mnogo toga zajedničkog sa svojom dvadesetjednogodišnjom autorkom – on odlično imitira druge i uglavnom mu nedostaje samopouzdanja. Ne želim, ipak, da se u potpunosti ogradim od tog iskustva. Kada ste mladi, vi još uvek upoznajete sebe, tražite svoj glas, svoju formu. Taj proces nije nimalo lak i zahteva dosta vremena.

Početkom prošle decenije radili ste kao urednica u književnom časopisu Miendžin. Koliko se australijski književni pejzaž promenio u poslednjih deset godina?

Poslednjih godina slabije pratim domaću književnu scenu, ali kao čitaocu mi se čini da je danas ponuda u knjižarama daleko bogatija, naročito kada je reč o prevodima i naslovima čiji su autori pripadnici različitih manjinskih zajednica. Ne može se, naravno, reći da tih knjiga ranije nije bilo, ali čini se da su sada nekako uočljivije, vidljivije. Za to su verovatno najzaslužniji internet i sve veća popularnost podkasta.

Radoznalost i otvorenost prema tuđim iskustvima nas oplemenjuju i mogu proizvesti efekat katarze. Upoznavanje sa nečim što nam je do tada bilo nepoznato, ili tek donekle prepoznatljivo, proširuje naše vidike, a često i naš rečnik, i mi zahvaljujući tome sagledavamo sebe same iz potpuno novog i drugačijeg ugla.



Tišina i ćutanje igraju veoma važnu ulogu u Vašem romanu; u interakcijama glavne junakinje sa ostalim likovima mnogo toga ostaje neizgovoreno. Iako kao pripovedač i svedok drži sve konce u svojim rukama, ona je u komunikaciji prilično pasivna.

To verovatno ima veze sa mojim karakterom, porodicom i kulturom iz koje potičem. Ja sam navikla na komunikaciju u kojoj mnogo toga morate zaključiti iz konteksta; u kojoj vas učtivost primorava da pažljivo birate reči umesto da sagovorniku sve saspete u lice; u kojoj se suzdržanost ili izbegavanje da budete u centru pažnje često tumače kao preko potrebni čin ljubaznosti. Možda zbog toga tako lako prepoznajem ono neizgovoreno u svakodnevnom životu.

Ponekad vam je, da biste dali celovit odgovor na neko pitanje, potreban ceo roman. Moglo bi se reći da „Dovoljno hladno za sneg“ zapravo pokušava da da odgovor na samo jedno jedino pitanje, ali da mu za to nisu dovoljne reči. A da bi taj odgovor bio što potpuniji, neophodne su mu digresije, uspomene i vraćanje u prošlost.

Kada čitate romane pisaca kao što su Nacume Soseki, Jasunari Kavabata ili Junićiro Tanizaki, vrlo brzo postajete svesni važnosti gestova, pauza i pažljivog biranja reči. Svakodnevni razgovori, posete prijateljima i druge aktivnosti zauzimaju najveći deo strane, ali mnogo toga ostaje neizgovoreno. Iza svih tih učtivih razmena mišljenja i prepirki biranim rečima kriju se duboke naslage kompleksnih osećanja.

Šta je, po Vašem mišljenju, dobra rečenica?

Mislim da za dobru rečenicu morate imati odgovarajući senzibilitet, uvo. Možda je to ona rečenica koja ne razbija čaroliju verovanja, koja ne gubi autoritet. Čitaoci nisu svesni koliko je rada potrebno uložiti u oblikovanje takvih rečenica. Moje rečenice su uglavnom jednostavne, klasične – trudim se da ne preterujem sa poetskim jezikom i da se ne krijem iza njega.

Koji pisci su najviše uticali na Vas?

Obožavam knjige Džumpe Lahiri, Jijun Li, V. S. Najpola, Sigrid Nunjez, Rejčel Kask, Ani Erno, Debore Levi, Eduara Luja, Natalije Ginzburg i Mejvis Galant. Od knjiga koje sam pročitala u poslednje izdvojila bih Echoes Šu Ling Čue i The Magical Langiage of Others E. Dž. Ko.

Izvor: liminalmag.com
Prevod: Jelena Tanasković