4 velika američka romana koje su napisali autori rođeni u drugim zemljama

Prvo ono najbitnije: šta je tačno „veliki američki roman“? Mišljenja su odavno podeljena po tom pitanju, i istina je da je ono što je za nekoga veliki roman za drugog je obično štivo za plažu. Hm, verovatno. Ipak, mislim da je Džon Skalci pogodio u metu kada je, u prikazu knjige „Ubiti pticu rugalicu“ koji je objavljen u „Los Anđeles tajmsu“ 2016. godine, naveo tri osobine neophodne za „veliki američki roman“.



Popularnost: To mora biti roman koji je relativno veliki broj Amerikanaca pročitao, a veliki deo onih koji to nisu, znaju za njega iz drugih izvora (na primer, preko popularne filmske adaptacije).

Značaj: Mora postojati opšte slaganje da je roman značajan, da ima knijževnu vrednost i/ili je nesumnjivo deo opšte kulture (čak i ako je ocrnjen od kritike).

Moralna težina: Potrebno je da se bavi aspektima jedinstvenim za američko društvo, obično našim manama ili težnjama kao nacije, sa prepoznatljivom moralnom snagom (ne treba to mešati sa srećnim krajem).

Uočite nedostatak bilo kakvog nagoveštaja da knjigu mora napisati Amerikanac. I premda se svakako slažem da bi bilo teško napisati roman koji se bavi Amerikom a da autor nije živeo bar neko vreme na tom podneblju, ponekad je potreban neko spolja da zaista uvidi kako stoje stvari. Da ne pominjem činjenicu da su Ameriku izgradili imigranti i izbeglice, i da raznovrsnost bilo kakve vrste obično obogaćuje živote i umove svih uključenih, olakšavajući dostizanje veličine. Nije drugačije ni u književnosti, uključujući tu i velike američke romane. Tako da s tim na umu, evo spiska velikih američkih romana, uprkos činjenici da su njihovi autori – premda su danas možda Amerikanci – rođeni negde drugde.
 
„Amerikana“ – Čimamanda Ngozi Adiči

Popularnost? Potvrđeno. Značaj? Potvrđeno. Bavi se pitanjem jedinstvenim za Ameriku? Jedino ako u to ubrojite probleme međurasnih odnosa, koji su pre naglašeni nego suzbijeni Čimamandinim statusom stranca. Glavni lik, Ifemelu, crnkinja je u Americi, ali s obzirom da je Nigerijka, definitivno nije Afroamerikanka. Što može zakomplikovati stvari. Odatle naslov njenog bloga: „Rejstint ili Raznorazna opažanja neameričkih crnaca o američkim crncima (nekada poznatim kao crnje)“. Dodajte tome imigraciju, internet, iskustvo sa fakulteta i kosu, i imate knjigu koja je i veliki američki i veliki nigerijski roman – što u neku ruku i jeste ono što čini Ameriku.

„Simpatizer“ – Viet Tan Nujen

Nujenov veoma prodavani prvenac, sa radnjom smeštenom u vreme Vijetnamskog rata – ogromnog i ključnog trenutka u američkoj istoriji – napisan iz drugačijeg ugla (ugla polu-Vijetnamca komunističkog simpatizera), osvojio je Pulicerovu nagradu 2016. godine. Posle pada Sajgona, Nujen i njegovi roditelji su izbegli u SAD. Sada je profesor na Univerzitetu Južne Kalifornije. U razgovoru sa Teri Grosom, opisao je kako je kao desetogodišnjak gledao film „Apokalipsa sada“:

„Navijao sam za američke vojnike sve do trenutka kada su u filmu počeli da ubijaju vijetnamski narod. I to je bio nepodnošljiv trenutak za mene jer nisam znao sa kim da se poistovetim: sa Amerikancima koji su vršili ubistva ili sa Vijetnamcima koji su umirali nemajući priliku ni da govore.

I taj trenutak nisam nikada zaboravio, jer je simbolizovao momenat kada sam shvatio da je to naše mesto u američkom ratu, da je Vijetnamski rat iz američke perspektive njihov rat i da konačno moram nešto da uradim povodom toga.“

I, na kraju, to je i uradio.
 
„Mavrov izveštaj“ – Laila Lalami

Ovaj višestruko nagrađivani roman predstavlja alternativnu istoriju američkih početaka, izmišljeni prikaz prvih afričkih istraživača koji su doprli do Novog sveta – premda kao robovi. Ovo nije Amerika kakvu znamo, već ona koja nas je dovela dovde – i Amerika o kojoj moramo da naučimo.

 
„Lolita“ – Vladimir Nabokov

Rođen u Sankt Peterburgu ali predodređen da postane temelj američke književnosti. Kao što je pre mnogo godina Meri Elizabet Vilijams primetila, deo veličine romana Nabokova leži u činjenici da se (poput romana „Amerikana“) zasniva na „pogledu na Ameriku koji može doći samo od stranca“. Ali, piše ona, „ono što roman 'Lolita' čini velikim nije to što je njegov naslov postao deo svakodnevnog govora, niti što daleko pre Amerike gradi fetiš mladih devojaka. Ne, u pitanju je stil, način na koji Nabokov sudara reči kao da je engleski jezik kamion – igračka, lukavi humor, način na koji je u isto vreme razoran, ciničan i dirljiv“.
 
Izvor: lithub.com
Prevod: Vladimir Martinović