O ličnoj filozofiji
„Optimizam je verovanje da je stvarnost bolja nego što jeste; a pesimizam da je stvarnost gora nego što jeste. Ja sam realista.“
– Iz intervjua za
The Guardian iz 2004. godine
O tome kako je biti žena
„Muškarci me često pitaju: 'Zašto su tvoji ženski likovi tako paranoični?' To nije paranoja. To je prepoznavanje situacije u kojoj se nalaze.“
– Iz intervjua za
The Paris Review iz 1990. godine
O ograničavanju načina na koje lični politički stavovi utiču na njene likove
„Upoznati ste sa mitom: svi su morali da stanu u Prokrustovu postelju, a ako nisu, on ih je ili rastezao ili im odsecao stopala. Ne želim da odsecam stopala svojim likovima niti da ih rastežem samo da bi se uklopili u moj način viđenja stvari.“
– Iz intervjua za
Mother Jones iz 1997. godine
O takozvanim „lepim“ književnim delima
„Ne znam da li postoje zaista lepi romani... Svi motivi koje ljudska bića mogu da imaju su haotični i oni predstavljaju materijal za romanopisce… Volimo da mislimo kako smo uistinu dobri ljudi. Ali pogledajte se u ogledalo. Zaista se pogledajte. Osmotrite svoje motive. A onda razmislite koliko ima takvih kao što ste vi.“
– Iz intervjua za
The Progressive iz 2010. godine
O odnosu prema obožavaocima
„Umetnica ne mora nužno da komunicira sa obožavaocima. Umetnica izaziva osećanja… Zapravo, i nije važno šta oseća. Važno je kako se vi osećate zbog umetnosti.“
– Iz intervjua za
The Guardian iz 2004. godine
O izazovima pisanja publicistike
„Kada sam bila mlada, verovala sam da je publicistika ’istinita'. Ali kada čitate istorijsku knjigu napisanu, recimo, 1920. godine i knjigu koja se bavi istim događajima koja je napisana 1995. godine – one se mnogo razlikuju. Možda ne postoji
jedna istina – može postojati nekoliko istina – ali kada to kažemo, to ne znači da stvarnost ne postoji.“
– Iz intervjua za
Mother Jones iz 1997. godine
O poeziji
„U mom slučaju, pesma nastaje iz skupa nekih reči. Jedina dobra metafora koju mogu da smislim za to je naučna: to je umakanje konca u prezasićeni rastvor kako bi se izazvalo formiranje kristala.“
– Iz intervjua za
The Paris Review iz 1990. godine
O tome što je smatraju ikonom
„Sve ove stvari postavljaju standard ponašanja koji ne želite nužno da ispunite. Ako ste postavljeni na pijedestal, trebalo bi da se ponašate kao osoba na pijedestalu. Pijedestali vas zapravo ograničavaju. Nema tu mnogo prostora za kretanje.“
– Iz intervjua za
The Telegraph iz 2013. godine
O tome kako smo svi rođeni kao pisci
„Svako od nas 'piše' na neki način; to jest, svaka osoba ima 'priču' – lični narativ – koja se stalno odigrava, revidira, rastavlja na delove i ponovo sastavlja. Ključna mesta u ovoj naraciji se menjaju kako osoba stari – ono što je možda delovalo kao tragedija kada ste imali 20 godina, u 40. godini može da se sagleda kao komedija ili nostalgija.“
– Iz intervjua za
The Paris Review iz 1990. godine
O ugnjetavanju koje se nalazi u srži „Sluškinjine priče“
„Ništa me ne čini nervoznijom od ljudi koji kažu: 'Ovde se to ne može dogoditi.' Sve se može dogoditi svugde, pod pravim okolnostima.“
– Iz predavanja koje je održala kadetima Vest Pointa 2015. godine
O razdoru između muškaraca i žena
„'Zašto se muškarci osećaju ugroženim od žena?', pitala sam jednog svog prijatelja… 'Boje se da će im se žene smejati', rekao je. 'Potkopaće njihov pogled na svet'... Potom sam pitala neke studentkinje na seminaru poezije koji sam vodila: 'Zašto se žene osećaju ugroženim od muškaraca?' 'One se plaše da će biti ubijene', rekle su.“
– Iz knjige Margaret Atvud
Second Words: Selected Critical Prose, 1960-1982
O izazovima izražavanja
„Svi pisci osećaju da ih jezik ograničava. Svi ozbiljni pisci.“
– Iz intervjua za
The Paris Review iz 1990. godine
O selfijima
„Mislim da treba uživati u tome dok možete. Kasnije ćete biti srećni što ste se fotografisali onda dok ste još dobro izgledali. To je u ljudskoj prirodi. I nećete zaista ništa postići puritanskim komentarima: 'Ne bi trebalo to da radiš', jer ljudi to stalno rade.“
– Iz intervjua za
The Telegraph iz 2013. godine
O vrednosti popularnih dečjih serijala (kao što su o Hariju Poteru i Persiju Džeksonu)
„Naterali su mnogu decu da čitaju; učinili su da čitanje bude kul. Sigurna sam da su neki čitalački klubovi odraslih nastali zbog ovih knjiga. Treba da se počne sa čitanjem onoga što svakom ponaosob odgovara, a ne da se pretvarate da ste iznad toga ili da se osećate da treba da ste iznad toga.“
– Iz intervjua za
HuffPost iz 2014. godine
O tome zašto su čak i najmračniji postapokaliptični romani, u srži, puni nade
„Svaki roman je pun nade zato što pretpostavlja prisutnost čitaoca. Pisanje bilo čega jeste, zapravo, čin pun nade, jer pretpostavljate da će neko biti tu da to pročita.“
– Iz intervjua za
The Atlantic iz 2011. godine
Autor: Bet En Makaluzo
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Kristijan Vekonj